Duhovi

2. poglavlje

Dve žene stajale su na prilazu uzvišenom zdanju Fervju. To velelepno imanje imalo je bogatu istoriju. Pripadalo je jednoj od sedam osnivačkih porodica grada od samog njegovog nastanka. Svaki član te porodice itekako je imao razlog da bude ponosan na svoje poreklo i dom i da veselo prepričava prošlost ove veličanstvene kuće, ali gospođa Vederbi je smatrala da ovo nije prikladan trenutak za to. Vreme joj je bilo dragoceno i želela je da odmah upozna gospođicu Lejn sa dešavanjima kako bi se Džozefina uverila da Peni nije luda, već sasvim razumna žena i kako bi započela neku vrstu istrage. Peni je zaista verovala da joj jedino ona može pomoći.

            Obišle su fontanu koja se nalazila ispred kuće i približile se ogromnim, izdašno ukrašenim ulaznim vratima, na kojima ih je dočekao sluga. Izuzev fontane, veći deo kuće izgledao je zapušteno. Džozefina je zaključila da gospođi Vederbi i njenom sinu verovatno nije bilo potrebno celo zdanje i da su troškovi njegovog održavanja bili preskupi da bi korišćenje cele kuće bilo isplativo. Ipak, u fontanu se ulagalo. Bila je opkoljena precizno uređenom, sveže podšišanom živom ogradom. Travnjak je bio pokošen samo u prednjem delu dvorišta. Na drugom kraju kuće, u zasebnom krilu, jedini znak života davalo je svetlo koje je neko zaboravio da ugasi.

            Sluga je preuzeo Džozefinin mali kofer i poželeo im dobrodošlicu. Bio je potpuno ćelav na gornjem delu glave, a strane su mu krasile negovane vlasi srebrne kose. Odavao je utisak pedantnog čoveka, čoveka koji je vodio računa o svom izgledu. Imao je oko žezdeset pet godina.

            „Odnesi kofer gospođice Brodford u sobu za goste, Džeri“, kazala je Peni Vederbi svom slugi. „Gospođice Brodford, ovo je Džeri Lojd, naš divni sluga. Više je kao član porodice. Ovde živi decenijama.“

            Džeri Lojd ljubazno se naklonio i uzeo kofer. Džozefina je bila iznenađena pribranošću njene domaćice. U tih par rečenica bila je najrazboritija i najnormalnija od kad ju je Džozi upoznala.

Džozefina je oduvek smatrala da ima dar za zapažanje i da joj je to bilo od velike koristi u poslu sa finansijama, ali tek u prethodnih par godina počela je malo detaljnije da razmišlja o tome. Nije to bio dar, to je bila sposobnost koju je stekla jer je morala. Sada se ta sposobnost samo razvijala, a izuzetno joj je dobro došla tokom napora da se izbegne katastrofa u kojoj bi na čelo Engleske došao pogrešan čovek, i doveo zemlju do ivice ponora. U celoj toj priči, ona nije smatrala sebe najpametnijom, niti je razmišljala o tome na taj način. Posmatrala je sve te ljude jednako, s tim što su imali različite sklonosti i sposobnosti. Naravno, bila je svesna da ima poseban način razmišljanja i zaključivanja. Neki bi u njenoj situaciji možda pomislili da unovče to i otvore neku vrstu privatne detektivske agencije, ali ona to nije želela. Njen poziv oduvek su bile finansije i time je nastojala da se bavi dok god je mogla. Ipak, ovakvi događaji potpaljivali su joj maštu i bili su joj zanimljivi. Radovala se odstupanju iz rutine i odsedanju u zdanju Fervju. Ni na tren nije pomislila da u toj kući stvarno ima duhova, ali bilo joj je uzbudljivo što je umešana u sve to. Osećala je zadovoljstvo što je baš ona pozvana da reši ovu zagonetku. Naravno, možda ni nema zagonetke, možda je Peni Vederbi sve umisilia. Barem je to Džozefina govorila sebi dok nije čula kako se ova obraća svom slugi. Ta smirena strana njenog karaktera koju je na trenutak Peni ispoljila govorila je Džozefini da jedna takva žena ne bi to mogla da umisli. Nešto drugo bilo je posredi.

„Imate zaista divnu kuću“, rekla je Džozefina kada su sele za trpezarijski sto.

Džeri je imao pripremljen ručak za njih. Zaista je imala divnu kuću, mora da ima pristojna primanja, pomislila je Džozefina. Dakle, mogla je da se prijavi u hotel sinoć, iako je tvrdila da nema gde da prespava. Ipak, moralo joj se priznati, šta god da je smislila, uspevalo joj je. Uspešno je namamila Džozefinu u tu kuću.

Peni se zahvalila na komplimentu, a Džeri ih je poslužio.

„Zaboravio si da ugasiš svetlo“, rekla mu je Peni, a onda je on klimnuo glavom i povukao se.

Nakon toga, lice joj se vratilo u pređašnji oblik. Pred Džerijem je vešto prikrivala svoj strah, ali sada je strah Džozefina jasno uočavala u njenim očima. Ta žena je svim svojim bićem verovala da joj kuću progoni pokojni muž. Ali zašto?

Peni je proždirala komadiće hrane u tanjiru, utoljujući svoju glad. Džozefina je imala tu naviku da ne jede dok radi, zbog koje ju je Markus prekorevao. Znala je da satima ne uzme ništa za jelo, ako je bila dovoljno udubljena u svoj rad. Očigledno se njen organizam i sada osećao kao da radi jer nije mogla ništa da pojede. Uzela je par zalogaja i sačekala da Peni završi s jelom. Nije morala mnogo da čeka jer je ova jela velikom brzinom, kao da su joj do sada brige razarale apetit, a sada joj se duša rasteretila, kada nije bila sama.

Prešle su u dnevnu sobu i smestile se na dva kraljevska komada nameštaja. Džozefina nikada do sada nije sedela na nečemu tako skupom. Sve u toj sobi bilo je bogato i prožeto detaljima. Izgleda da su sve što je valjalo iz cele kuće preselili u deo koji se koristi. Džozefina se osećala kao da je na prijemu kod kraljice.

„Kada se obično ti… duhovi pojavljuju?“, pitala je.

„Noću“, kazala je Peni suvo. „Ne daju mi da spavam. Večeras će Džordž spavati u našem delu kuće. Sa više ljudi osećam se… sigurnije.“

„A gde je vaš sin?“

„Oh, Bobi je verovatno u gradu. Žao mi je što ne mogu da ga zaštitim od njih. Ako se ovako nastavi, izludeće nas.“

Govorila je o duhovima kao da su bića od krvi i mesa.

„Želela sam da popričam s njim… A Džeri, je li on tu?“

Peni je skočila.

„Pozvaću ga odmah“, rekla je.

            „Ne, ne, molim vas, pustite ga da odmori. Zapravo sam mislila da odspavam malo pa da se onda bacim na posao.“

            „Oh, naravno, kako god želite.“

            Pokazala joj je put do njene sobe. Soba se nalazila na prvom spratu. Sobe gospođe Vederbi i njenog sina nalazile su se jedna preko puta druge, dok je Džozefinina soba bila malo niže niz hodnik.

            „Šta god da vam treba, Džeri će biti srećan da pomogne“, rekla je Peni i vratila se u prizemlje.

            Sada je Džozefina bila slobodna da se šeta po kući i istražuje, ali prvo je stvarno htela da odspava. Putovanje avionom je na nju više uticalo nego prethodnih godina. Iz dremke ju je probudilo krčanje creva. Skočila je iz kreveta kada je videla prošlo nekoliko sati. Nije htela da Peni o njoj stekne utisak da je lenja.

            Zaustavila se u hodniku kada je čula nežne tonove violine koji su dopirali iz Bobijeve sobe. Istovremeno, zapahnuo ju je hladan vetar. Setila se Peninih reči o muzici koja se sama pušta. Opreznim koracima ušla je u sobu i približila se gramofonu, koji je izgledao kao i većina predmeta u toj kući, raskošno. Rukom je polako pošla ka njemu kada je začula kašalj iza sebe.

            „Užasno mi je žao, nisam znala da je ovo tvoja soba“, rekla je kada je videla ko je stojao iza nje.

            Bio je to Bobi Vederbi, trinaestogodišnji dečak koji se upravo vratio iz grada.

            „Ko ste vi?“, upitao je sumnjičavo.

            „Džozefina Brodford“, pružila mu je ruku. „Prijateljica tvoje majke. Biću ovde nekoliko dana.“

            Rukovali su se.

            „To je tako tipićno s njene strane! Pomislili biste da bi se potrudila da me obavesti, ali zašto bi?“, poečo je da priča iznervirano.

            Džozefina je krenula ka vratima sobe.

            „Da, pa… Izvini još jednom“, rekla mu je i otišla.

            Sumornost gospođe Vederbi već joj je prodirala u um. Prekorila je samu sebe što je pomislila ono što je pomislila. Dečak je očigledno pustio muziku, a hladan vazduh dopirao je iz otvorenog prozora u njegovoj sobi. To je bilo tako logično, i da nije bilo silnog trabunjanja sa Penine strane, to bi bilo prvo što bi Džozefina pomislila. Pribrala se i sišla niz stepenice, s namerom da ode u trpezariju.

            „Želeli ste da me vidite?“

            Džeri Lojd ju je posmatrao upitnim pogledom dok je stajala na vratima trpezarije. Zašto se opet prepala od njegove pojave? Setila se romana Čarlsa Dikensa „Sumorna kuća“. Upravo takvo bilo je zdanje Fervju i to joj nimalo nije prijalo.

            „Čuo sam glasove na spratu pa sam podgrejao ručak. To je sada već večera za vas, naravno“, rekao je dok je postavljao sto.

            „Hvala vam. Želela sam da popričam sa vama, ali sam u međuvremenu ogladnela.“

            „Gospođa mi je rekla da vam kažem sve što vas zanima. Izašla je u šetnju da razbistri glavu, kako je kazala.“

            Oslovljavao je Peni sa „gospođa“, a Bobija sa „mladi gospodar“. Učtivo je sačekao da Džozefina jede, a onda je raščistio sto i seo naspram nje.

            „Pričajte mi o prvom braku gospođe Vederbi“, rekla je.

            „Gospođa je starog gospodara upoznala u Americi. Vrlo brzo su se verili i venčali. Živeli su tamo do pre par godina, a onda su se vratili u domovinu. Ja sam održavao Fervju dok su oni bili „preko bare“. Odnosno, održavao sam jedan njegov deo. Jedan čovek može da uradi ograničenu količinu posla, a gospođa nikad nije htela da zaposli nikog drugog.“

            „Kako je on umro?“

            „Bio je na poslednjem putovanju Krilatice. Utopio se zajedno s brodom. Strašna tragedija.“

            „Je li njihov brak bio srećan?“

            Oklevao je.

            „Jeste.“

            „Ali…?“, nagovestila je Džozefina.

            „Nije to ništa, verovatno, ali u poslednjih nekoliko meseci pre… nesreće, sve češće su se svađali, i to oko gluposti! Zamislite, jednom nisu pričali tri dana zbog načina na koji istiskuju pastu za zube. On je to radio od jednog kraja do drugog, a ona od sredine. Nije moje da se mešam, i nisam se mešao, ali stvarno je apsurdno. Pre tih svađa bili su pravi primer srećnog braka.“

            Džeri je bio jedan od retkih ljudi u njegovoj profesiji koji je zaista bio oličenje diskrecije. Nije ni čudo što je „gospođa“, kako ju je zvao, imala potpuno poverenje u njega i što nije zapošljavala nikog drugog.

            „Taj njen novi verenik, kakav je on?“

            „Ne znam mnogo o njemu, samo sam ga nekoliko puta video. Da budem iskren, iznenadila me je njihova veridba. Kad nam je pre nekoliko nedelja gospođa to saopštila… meni i mladom gospodaru, bili smo zatečeni. Mladi gospodar je bio besan.“

            „On ima… plahovitu narav?“

            „Baš naprotiv. On je miran momak, ta reakcija nije bila nalik njemu.“

            „Dakle, i on i gospođa Vederbi se ponašaju drugačije nego inače?“

            „Rekao bih da je tako.“

            „Vrlo zanimljivo. Je li vam gospođa Vederbi ikad spominjala duhove?“

            Tada je naišla Peni.

            „Gospođice Brodford, tu ste. Džeri, idi založi vatru. Smrzla sam se u šetnji.“

            Džeri ih je napustio, diskretno kao i inače. Čim je izašao iz sobe, Peni se sručila u stoilcu na kojoj je on do tada sedeo i počela da priča.

            „Bobi je nesnosan! Sad me ubeđuje kako ste mu bili u sobi i pustili muziku! Naravno da sam mu rekla kako vi nikad ne biste…“

            „Bila sam u njegovoj sobi“, prekinula ju je Džozefina. „Ali nisam pustila muziku. Zato sam i bila u sobi, čula sam gramofon i pošla sam da vidim ko je u sobi. Nisam imala pojma da je to njegova soba.“

            Peni je prebledela.

            „Hoćete da kažete… da su sada počeli da se pojavljuju i danju?“, pitala je.

*

            Džozefina se ponovo nalazila u sobi Bobija Vederbija. On je sedeo na jednoj strani kreveta, a ona na drugoj, i bili su okrenuti leđima jedno drugom.

            „Ne želim da pričam sa vama!“, rekao je Bobi.

            „Došla sam ovde, kod tebe, jer i ja mislim da se tvoja majka ponaša nerazumno.“

            Podigao je glavu.

            „Ali oponašanje duhova nije rešenje“, rekla je.

            On se okrenuo.

            „Mislite da ja to radim?, uzviknuo je. „Dođete prvi put u našu kuću, šetate gde god hoćete, uđete mi u sobu, pustite muziku, i onda imate obraza da me optužite da izigravam duha?“

            Okrenula se prema njemu.

            „Ja nisam pustila muziku, Bobi.“

            „E pa, nisam ni ja!“

            Ustao je.

            „Kako god da se moja majka ponaša, i dalje je volim i ne bih pokušavao da je dovedem do ludila. A ona samo o tome priča, duhovi, duhovi, i samo duhovi!“

            „Znači, ti nisi ništa primetio?“

            „Ja spavam čvrstim snom, za razliku od nje. Pored toga, šta bih postigao time? Duhovi je sigurno neće naterati da raskine veridbu.“

            Sad je i ona ustala.

            „Ako govoriš istinu, ko je onda pustio muziku?“

            Slegnuo je ramenima.

            „Možda ima istine u tome što majka govori…“

            Džozefina je izašla iz Bobijeve sobe. I majka i sin činili su joj se ekstremno uverljivo. Ili govore istinu, ili su oboje izuzetno dobri glumci. Nije znala šta o njima da misli. Neposredno posle njene posete Bobijevoj sobi, Džeri ju je pronašao.

            „Sad sam se setio nečega. Pre nego da stari gospodar ode na brod… Njihove svađe kulminirale su kada je on pozvao majstore u kuću. Jeli su i spavali ovde i stari gospodar je uposlio nekoliko kuvara da spremaju hranu za njih, jer ja to ne mogu sve sam. Gospođa uopšte nije bila srećna što su im majstori u kući.“

            „A šta su radili ti majstori?“

            „Zato sam i došao da vam kažem. Kad su otišli iz kuće posle mesec dana, ja nisam primetio nikakvu razliku. Nemam pojma šta su radili. Sve se odvijalo iza zatvorenih vrata. Baš zbog toga mi je i bilo neobično, ali kao što rekoh, nije moje da se mešam. Rekao sam vam to samo zato što je gospođa insistirala da vam kažem sve što vas zanima, a malopre sam zaboravio.“

*

            Posle večere svi su se povukli u svoje sobe. Peni je praktično naredila Džozefini da nikako ne sme da zaspi, da bi videla duhove. Tokom večere dotakli su se i njenog sina.

            „Ne znam zašto je Bobi toliko protiv moje udaje. Mislim, zadržaću Čarlijevo prezime“, pričala je Peni.

            „Mislim da razlog Bobijeve ljutnje ne leži u prezimenu“, rekla je Džozefina. „Verovatno mu je neprirodno da se sve to desi tako brzo. To su velike promene za jednog trinaestogodišnjeg dečaka.“

            Peni nije odgovorila. Čak štaviše, posle toga do kraja večere nisu mnogo pričale.

            Pun mesec bio je pozicioniran visoko na nebu, a sati su prolazili. Džozefina je verovala da joj se neće prispavati jer je odremala nekoliko sati pre ručka, ali oko tri ujutru je već imala problema da ostane budna. Pokucala je na vrata sobe udovice Čarlija Vederbija.

            „Ko je tamo?“, istog trenutka čuo se glas iz sobe.

            „To sam ja, Džozefina“, rekla je.

            Peni joj je otvorila.

            „Hajdemo dole“, predložila je Džozefina. „Ako već nećemo da spavamo, moramo nekako da zaokupiramo vreme. Možda ćemo bolje da privučemo duhove ako budemo bile upadljive. Možemo da igramo karte.“

            Peni se ogrnula i sišle su u dnevnu sobu. Peni je dodala drvo u kamin, raspirujući vatru kojoj je malo falilo da se ugasi. Džozefina je zavorila pritvoreni prozor. Kada biste ušli u zdanje Fervju, našli biste se u velikom kružnom holu iz koga su dva stepeništa vodila na sprat sa leve i desne strane, a u sredini se prolazilo napred do velike dnevne sobe. Između dnevne sobe i hola nije bilo vrata, već samo jedna crvena zavesa od čoje, i ako biste iz dnevne sobe gledali u navučenu zavesu u pravcu hola, to bi vam izgledalo kao pozornica pred početak predstave. Taj utisak je pojačavalo prigušeno svetlo pod kojim su sedele. Samo su vatra i nekoliko sveća na stolu osvetljavale prostoriju u kojoj su igrale karte.

            Igrale su pola sata, uglavnom u tišini, čekajući da nešto krene da se dešava.

            „Do kad ćemo čekati?“, pitala je Džozefina.

            „Ne znam. Nekad se pojave u dva, a nekad u pet.“

            „Možda su se zadržali u saobraćaju.“

            Peni nije bila zadovoljna što se njena gošća šalila. Za nju je ovo bila ozbiljna situacija.

            „Ako i dalje sumnjate u to da ovde ima duhova…“

Zadignula je rukav i otkrila mali ožiljak na ruci.

„Kada sam se probudila i zatekla ovo na ruci, tada sam odlučila da moram da dođem kod vas. Da sam vam se obratila pismom, ne biste došli“, rekla je.

            Džozefina je zagledala njen ožiljak na svetlosti sveća, a zatim je hladan vetar ušao u sobu i ugasio sve četiri sveće na stolu. Džozefina je ustala da zatvori prozor i stala je ispred njega.

            „Već sam zatvorila ovaj prozor“, rekla je.

            Peni ju je preneraženo pogledala, sa izrazom lica kao da ju je Džozefina najstrašnije uvredila.

            „Kad smo sišle u sobu, ti si stavila drvo u vatru, a ja sam zatvorila prozor. Sad je opet otvoren.“

            „Počelo je“, rekla je Peni drhtavim glasom.

            „Ne budite blesavi, mora da sam zaboravila da ga zatvorim“, uveravala ju je Džozefina.

            Zatvorila je prozor. Istini za volju, bila je sigurna da je već zatvorila prozor, ali nije smela da doliva ulje na vatru. Bilo je nečeg sumnjivog u vezi ove kuće. Uprkos Džozefininim rečima, Peni je i dalje izgledala zabrinuto.

            „Među nama su…“, kazala je.

            Kroz otvorena vrata sada je dopirala glasna muzika. Džozefina je potrčala uz stepenice da uhvati krivca. Pratila je zvuk i išla hodnikom, a Džeri Lojd pojavio se na vratima svoje sobe, pokrivajući uši rukama.

            „Kakva je to gnusna buka?“, pitao je, ali Džozefina nije imala vremena da odgovori.

            Sada je već trčala dugačkim hodnikom ka levoj strani kuće, gde niko nije živeo. Došla je do dela hodnika koji je bio obasjan mesečinom koja je ulazila kroz prozor. Preko puta prozora bila su otvorena vrata prostorije iz koje se čula muzika. Džozefina je ušla i počela da se osvrće po sobi, ali uzalud. I da je tu bilo nekoga, ona ne bi mogla da ga vidi jer je mesečina obasjavala samo gramofon koji je bio na sredini sobe.

            Ubrzo se pojavio Džeri sa nezgrapnim fenjerom kog je jedva držao. Osim njih dvoje, u sobi nije bilo nikoga. Džeri je zaustio nešto da kaže, ali prekinula ih je zvonjava. Glasna, nesnosna zvonjava.

            Bila su to ulazna vrata. Mehanizam zvona bio je takav da se ono čuje u celoj kući. Kad su Džeri i Džozefina sišli u dnevnu sobu, kroz crvenu zavesu prolazila su da vide dva uniformisana policajca koje je Peni upravo uvodila u kuću. Ona se pojavila iza njih.

            „Gospođa Džozefina Brodford?“, upitao je jedan od njih.

            Izvadio je i pokazao značku, a ona je prišla.

            „Belfastska policija. Uhapšeni ste zbog sumnje da ste ubili Lenarda Džojsa. Ne morate da kažete ništa, ali…“

            Ostatak govora policajca niko nije mogao jasno da čuje od vriska Peni Vederbi.