5. poglavlje
Tog popodneva gospođa Vederbi je prvi put izašla iz svoje sobe od kada je saznala da joj verenika više nema. Ogromna zavesa u dnevnoj sobi bila je skoro pa sasvim navučena. Markus je bio taj koji ju je ručno razmaknuo na pola metra. Osećao se prilično simbolično i umetnički. Kroz taj mali rascep nazirao se jedan mali deo dnevne sobe, baš kao što se njemu nazirao deo razrešenja slućaja duha iz Fervjua.
Kakav god da bude epilog ove drame, jedno je bilo sigurno. Od tog imanja podilazila ga je jeza. Što pre se sve ovo bude završilo, to bolje. U njemu se sukobljavalo uzbuđenje i napetost. Zašto je Džozefina morala da dođe ovuda? Ipak, sada je tu gde jeste, i moraće da pronađe izlaz iz ove situacije.
Dnevnog svetla više nije bilo. Markus je večerao i rano se povukao u svoju sobu. Ako se ti „duhovi“ već pojavljuju u kasnim satima, želeo je da kupi nekoliko dodatnih sati sna. Na putu do sobe susreo ga je mladi Bobi Vederbi.
„Mogu li da popričam sa vama?“, pitao ga je.
Markus je vrlo rado pristao i pošli su hodnikom. Sve informacije koje je mogao da dobije bez da se sam potrudi bile su dobrodošle. Bobi ga je uveo u sobu u kojoj do sada Markus nije bio i zatvorio vrata. Soba se nije nalazila u napuštenom delu kuće, tako da su imali struju.
„Ovde je zgodno“, rekao je Bobi.
Seli su za sto. Bobi je, za sada, ćutao. Čekao je Markusa da probije led.
“Kako je u školi?“, upitao je Markus Bobija.
Nije želeo da ga sili da krene da priča odmah, da bi se ovaj osećao prijatnije. Dečak čini se da je to cenio.
„U redu je“, odgovorio je.
„Tvoja mama kaže da si odličan đak.“
„Jesam.“
„Zar ne želiš da se to nastavi?“
„Vi to ne razumete…“
„A ipak si ti došao k meni jer misliš da mogu da ti pomognem.“
Dečak se premišljao.
„Zvučaću vam ludo“, rekao je.
„Postoji li nešto u celoj ovoj priči što nije ludo? Reci mi, Bobi, misliš li da će se ova drama nastaviti… sada kada nema Lenarda Džojsa?“
„Zbog toga sam i hteo da pričam sa vama. Mislio sam da će ludilo prestati, ali za mene je ono tek počelo. Mislio sam da majka umišlja, da joj nije dobro… Bio sam zabrinut.“
Markus je krenuo da ga pita šta ga je navelo da promeni mišljenje, ali zaćutao je. Znao je da će mu dečak sam reći.
„Znam da je pogrešno što ću ovo reći, ali radovao sam se kad sam čuo da je taj čovek mrtav. Pa, nisam se radovao, jer sam znao da će majka biti nesrećna, ali sam osećao da će prestati da zamišlja duhove, osećao sam da će duhovi nestati.“
„Ali… nisu?“
Bobi je stišao svoj glas.
„Kao što rekoh, mislio sam da umišlja. Ali sinoć sam čuo glasove“, praktično je prošaputao.
„Kakve glasove?“
„Vi ne mislite da sam lud?“
„Ja mislim da si ti najpribraniji u ovoj kući, da budem iskren. I zato je bolje da odgovaraš na moja pitanja?“
Bobi je promenio raspoloženje. Njegovo lice dobilo je malo boje, Markus je znao da je u prošlosti grešio jer je verovao nekima, i želeo je da bude pažljiviji, ali taj dečak je zračio iskrenošću.
„Nisu se obraćali meni. Zapravo su razgovarali, ali sve je bilo sablasno. To nisu bili ljudski glasovi.“
„Kako to misliš? Bili su životinjske prirode?“
„Oh, ne, ne, jednostavno su bili… pa, prigušeni. Kao da su dopirali iz velike, prazne pećine. Ljudi ne zvuče tako.
„Ne…“, odvratio je Markus, „osim ako se ne nalaze u velikoj, praznoj pećini, ili nečemu sličnom.“
„Ali nisu se nalazili tamo, već ovde, u Fervjuu!“
Bobi je pogledao u vrhove svojih prstiju i cupkao je jednom nogom. Nelagoda mu se vratila.
„Nadam se da mi verujete“, izustio je.
Markus ga je pogledao u oči.
„Verujem ti, Bobi. Siguran sam da pričaš istinu, da si čuo nešto, i da mi prenosiš svoja zapažanja. Ali, ne verujem da u Fervjuu ima duhova. Zapravo, već neko vreme posmatram to kao predstavu. Jesi li primetio kako ona vaša zavesa dole u dnevnoj sobi liči na pozorišnu zavesu? Sve je ovo pozorišna predstava, a mi smo publika. Međutim, ima nešto specifično kod ove predstave, nešto što je čini potpuno jedinstvenom. Nema nijedne predstave na ovom svetu koja može da joj parira po tome! Vidiš, Bobi, mi nismo samo publika, mi smo i likovi! A bližimo se poslednjem činu.“
Bobi ga je gledao s podignutim obrvama. Kako je ovaj čovek as druge strane stola od jednostavnog razgovora došao do celog ovog trabunjanja o pozorištu? Ipak, kao što je Markus verovao Bobiju, i Bobi je verovao Markusu. Osećaj u stomaku ga je ubeđivao da treba da mu veruje.
„Samo želim da živimo kao pre“, rekao je Bobi tužno.
Markus se naslonio na sto i nagnuo napred.
„Ti bi voleo da se sve ovo završi, zar ne?“
Bobi je klimnuo glavom.
„Reci mi, Bobi, umeš li da glumiš?“
*
Jedna noć delila je publiku, a ujedno i likove predstave od seanse. Nakon što je obavio par telefonskih poziva, Markus je zaključao vrata svoje sobe i smestio se u svoj topli krevet. Šteta što Džozefina nije bila tu da prisustvuje ovome. Još jedna noć i uloviće duha iz Fervjua. Kako li izgleda obračun sa duhom, pitao se. Misli su mu se rojile kao pčele, pčele su bile unutar košnice, košnica je bila na drvetu, a detlić je klucao drvo. Kljucao je sve jače i jače, sve dok Markus nije otvorio oči. Kljucanje se nastavilo. Pogledao je na sat i video da je tri ujutru. Kljucanje je zapravo bilo kucanje, a dolazilo je sa druge strane vrata njegove sobe. Oprezno je pristupio situaciji. Prisetio se trenutka kada je ušetao u onaj zlokobni toranj, a zatim bio drogiran i vezan. Nije želeo da otvori vrata.
„Ko je tamo?“, rekao je.
Nije bilo odgovora. Vratio se u krevet, tako ogrnut, i pokrio se. Sedeo je i bio na oprezu. On nije otvorio vrata, nije nikoga pustio u sobu, ali osćeao je kao da je sada neko sa njim u sobi, a to nije osećao pre nego da čuje kucanje. Dlake na vratu su mu se uspravile, a koža naježila. Duh u Fervjuu bio je u sobi sa njim, i on je to znao. Znao je da ga posmatra, da se nadvija nad njim i da prati svaki njegov korak. Ako ovako bude čekao jutro, poludeće. Razmatrao je da li da izađe iz kreveta. Šta ako duh uđe u njegovo telo? Misli su mu se nizale jedna za drugom u zanosu, i nije mogao da im se odupre. Razmišljao je kao dete koje je poverovalo strašnim pričama, ali to nije shvatao.
Ustao je iz kreveta i upalio sveću. Pri povratku u krevet se zateturao. Stvarnost koju je posmatrao bila je izvitoperena, drugačija od one sa kojom se susretao svaki dan. A šta ju je promenilo? Kucanje. Eto ga opet, kuc-kuc-kuc. Da li je ovaj put umislio? Prvi put ga je sigurno čuo, prvo u snu, a onda na javi, ali sada više nije znao. Dok je mislio da gubi razum, zapravo je gubio svest.
*
Praćen probadajućom glavoboljom, Markus se donjihao do trpezarije. Stajao je na nogama, ali se osećao kao da plovi na moru. Ne na Krilatici, već na nekom odrpanom ribarskom čamcu. U tom stanju trebalo bi mu dosta vremena i da primeti klovna obučenog u kombinaciju svih mogućih boja, a kamoli starog, tako neupadljivo diskretnog Džerija Lojda. Tek posle nekoliko minuta sedenja za stolom postao je svestan Džerijevog prisustva.
Sluga je brisao posuđe. Kada je primetio da ga Markus gleda, progovorio je.
„Niste mogli da spavate, gospodine?“, pitao je.
„Ja… ne znam.“
Džeri nije nastavio razgovor, samo je brisao tanjire kružnim pokretima koji su gotovo hipnotički delovali na Markusa. Nakon ko zna koliko minuta, Džeri mu se obratio.
„Čujem da ćemo večeras imati goste“, kazao je.
Sada se Markus već osećao dosta normalnije, posledice prethodne noći bledile su.
„Nemamo obično tako veliku gužvu za večeru. Moraću da pozovem pojačanje“, nastavio je Džeri.
„To neće biti potrebno. Niko od njih neće ostati na večeri, čak ni ja.“
„Taman posla, gospodine. Večera će biti spremna…“
„Zaista nema potrebe za tim. Većina gostiju će napustiti imanje na… ovaj ili onaj način, uveravam vas.“
„Svejedno, večera će biti spremna.“
Tom izjavom razgovor je bio završen, i Markus je bio toga svestan. Nije bilo svrhe raspravljati se sa tim gospodinom. Ako on kaže da će večera biti spremna, večera će biti spremna. Šteta što će se ta hrana baciti.
Markus je predosećao kraj, predosećao je poslednji čin, iako nije znao šta će se desiti. Imao je sumnje, osnovane sumnje, i bio je uveren da je znao mnogo toga, ali par delića slagalice je falilo, a jedno parče, jedna spona koja povezuje određene stvari i činjenice ponekad je dovoljna da promeni sve, da neke pojave prikaže u novom svetlu, ili možda da promeni ugao gledanja na nešto. Ponovo se vraćao na pozorište.
Scenografi koriste svakakve trikove, kao i glumci, i šminkeri. Tu je igra ogledalima, privid, iluzija, zabluda… Sada je razmišljao potpuno normalno, a ne kao sinoć. To mu je dalo ideju. Tokom svog boravka u zdanju Fervju, primetio je kako mogu proći sati a da nikog ne sretne, ukoliko to želi. Da je hteo, mogao je da bude neprimećen neko vreme bez da se mnogo potrudi. A ukoliko bi se potrudio, sve je bilo moguće. A opet, vesti su putovale brzo, i sve je bilo povezano. Ovde, pomislio je, i zidovi imaju oči.
