6. poglavlje
Ljudi su pristizali. Baštovan je te večeri uložio poseban trud u dekoraciju fontane. Svaki par očiju u nekom trenutku bio je uperen u nju, iako je bila sasvim sićušna u odnosu na kuću. Kuća je takođe izgledala posebno te večeri, zato što je Džeri, po Markusovim naredbama, upalio sva svetla u kući, a u sobama koje su se nalazile u delu kuće koji nije imao struju, upalio je po jednu sveću I postavio je na prozor. Zaista je bilo za svaku pohvalu to što je taj čovek postizao sam sa svojih deset prstiju, I opet je uspevao da bude neprimetan.
Sintija Blečli I Tim Šo izašli su iz auta i našli se pred Fervjuom. Može se reći da je Tim bio nervozniji od nje, iako je ona bila ta koja je trebalo da odigra ulogu. Iz policijskog auta izašla je Džozefina Brodford u pratnji dvojice policajaca. Jedan od njih je porazgovarao sa Markusom. Zahvaljujući tome što je Markus poznavao načelnika policije, dogovoreno je da Džozefina bude puštena u pratnji policije na jedno veče, uz obećanje da će se njena nevinost dokazati, a pravi krivac biti uhvaćen. Džeri Lojd je četkom brisao svoju kravatu, a zatim se očešljao. Neverovatno, ali osećao se sasvim smireno. Nije mogao da zna da li će njihov gost biti u pravu, i da li će se sve razrešiti u toku večeri, ali odlučio je da veruje u to, i da nema mnogo visoka očekivanja, da se posle ne bi razočarao. Bobi Vederbi već je bio sišao u dnevnu sobu i nervozno čekao. Smatrao je da se možda malo previše poverio tom strancu koji je prethodne noći boravio u njihovoj kući, ali strah ga je bio saterao u ćošak i znao je da je sada kasno. Peni Vederbi doterivala je šminku pred silazak u prizemlje. Znala je da njenim mukama ne može doći kraj tek tako, i nije želela da neko u njenoj kući provocira mrtve i izaziva ih. To bi moglo proizvesti još veću reakciju. Ali, bila je preslaba da odbije. Ako se sve ovo bude nastavilo, preći će da živi negde drugde sa Bobijem na neko vreme.
Markus je ušao u osvetljenu dnevnu sobu trudeći se da sakrije svoj neodlučni hod. To je primetila samo Džozefina. Ljudi su pričali među sobom i upoznavali se, i on im se pridružio. Čekalo se još asmo na gospođu Vederbi i Džerija. Džozefina i Markus uspeli su da razmene par privatnih rečenica pre nekoliko minuta u holu, ali sada su svi bili zajedno i sedeli, osim policajaca koji su stojali.
Masivni smeđi starinski sat otkucao je sedam sati i zvonce u njemu oglasilo se osam puta. Za to vreme, crvena zavesa polako se otvarala, Svačija pažnja bila je uperena u nju. Baš kada se procep dovoljno proširio da bi kroz njega mogao da prođe čovek, Peni Vederbi sišla je niz stepenice u tirkizno plavoj haljini. Kontrast između njene haljine i zavese upadao je u oči i ostavljao utisak.
„Dobro veče svima“, rekla je i zaustavila se na mestu gde je do malopre bila zavesa.
Iza nje se iz senke pojavio Džeri.
„Hoćemo li poći u trpezariju?“, obratio se on svima, a opet nikome određeno.
Markus je krenuo da povede povorku, ali ga je Džeri zaustavio.
„Ne tamo, gospodine“, kazao je, „ovuda.“
Pokazao je na vrata na drugom kraju sobe. Vodila su u naizgled beskrajno dugačak hodnik. Džeri ih je doveo do trpezarije. To nije bila ista ona trpezarija u kojoj su jeli ukućani i gosti. Ova je bila znatno veća, ali se nije koristila. Mada, mora se odati priznanje Džeriju, to što se soba nije upotrebljavala već duži vremenski period nije se dalo primetiti. Nakon što je Džeri zastao na vratima i pustio ih da uđu, ušao je za njima i zatvorio vrata.
Za ogromnim, okruglim stolom sedela je Peni Vederbi, sva u plavom. Ovo je bio jedini put da ju je bilo ko iz te sobe video u bilo čemu što nije bilo crna garderoba još od kada je njen suprug potonuo zajedno sa Krilaticom. Međutim, po njenom držanju videlo se da je to obukla samo večeras, i da će se sutra već vratiti na staro. Kretanje i ponašanje svih ljudi u toj prostoriji svedočilo je o važnosti ove večeri, osim policajaca koji su bili relativno uzdržani. Na sporednom stolu stajao je gramofon, donešen iz sobe za dešavanja.
Svi su se smestili za sto, a Džeri je navukao zavese i ugasio poslednje zrake dnevne svetlosti. Za okruglim stolom našli su se Peni i Bobi Vederbi, Markus i Džozefina Brodford, Sintija Blečli, Tim Šo, dvojica policajaca, a sada i Džeri. Četvoro od njih imalo je pištolj.
„Koliko dugo se bavite ovim poslom?“, upitala je Peni Sintiju, sasvim neočekivano.
Njen glas bio je staložen, a pogled odmeren.
„Oh, ne znam tačno, ali… oduvek imam taj dar. Samo što nisam od malena počela da ga koristim“, srdačno je odgovorila Sintija.
Sada je na red dolazio prvi deo njene tačke.
„Da ne biste sumnjali u moju iskrenost i verodostojnost mog dara, znajte da sam nagrađena od strane Američkog udruženja vidovnjaka.“
„Vi ste njihov dugogodišnji član, ako se ne varam?“, pitao je Markus.
„Do nedavno sam bila, tako je. Oni smatraju da su moje sposobnosti… daleko iznad onoga što oni traže. Mislili su da je bolje da se udaljim“, odgovorila je.
Džozefina je posmatrala ljude u toj sobi dok se ovaj razgovor odvijalo. Neke stvari koje je primećivala slagale su se sa njenim sumnjama.
„Da li bi vam predstavljalo problem da malo izmenimo plan?“, pitala je Peni Sintiju.
„U kom smislu?“
„Ja… predomislila sam se. Želim da pričam sa Lenardom, a ne sa Čarlijem.“
Sintija je imala spreman odgovor, to jest pitanje.
„Da li je taj Lenard ovde živeo?“
„Nije.“
„Onda neću moći da stupim u kontakt s njim. Osim ako imate nešto njegovo, neki predmet sa kojim je on bio emotivno povezan, nešto što je za njega imalo veliku sentimentalnu vrednost. Onda bih možda mogla, ali ne mogu ništa da garantujem jer nije provodio svoje vreme u ovoj kući.“
„Ja… nemam ništa njegovo.“
„Onda se vraćamo na plan. Pokušaću da stupim u kontakt sa Čarlijem Vederbijem.“
Bobi se tada ubacio u razgovor.
„Možda ti ne želiš da razgovaraš sa ocem, ali ja želim!“, rekao je.
Niko nije ništa dodao na njegovu tvrdnju.
„Odlično!“, kazala je Sintija.
Okrenula se ka Džeriju, koji je razumeo znak i otišao da pusti muziku. Bile su to tihe, nežne note violine, koje su služile samo kao ambijentalna muzika. Sintijino obrazloženje bilo je da joj pomaže da premosti sponu između sveta živih i mrtvih.
Džeri se vratio za sto, i našli su se u tišini. Svako je uzdržano sedeo na svojoj stolici i čekao da vidi šta će se sledeće desiti. Sintija je skinula svoje rukavice i spustila ih u tašnu koja se nalazila kraj njenih nogu. Spustila je dlanove na sto i zažmurila. Tišina se nastavila.
Udahnula je duboko i podignula glavu nagore. Celo telo joj je zadrhtalo, a onda je otvorila oči.
„U ovoj sobi nalazi se Čarli Vederbi“, rekla je.
Džeri je očekivao pomahnitale pokrete i bacanje u trans, kao u filmovima. Iznenadila ga je lakoća s kojom je ova žena obavljala svoj posao. Sintiji niko nije odgovarao. Markus i Džozefina su se pogledali, a onda su uprli pogled u Peni. Ona je posle nekog vremena progovorila:
„Koje boje je bila Henrijeva majica kada si ga spasio iz reke?“
Peni je pogledom proždirala Sintiju dok je ova stajala nepomično.
„Žute“, odgovorio je duh Čarlija Vederbija kroz Sintiju.
Ljudi u toj prostoriji su se gledali međusobno, dok Peni opet nije progovorila:
„Gde si hteo da kupimo kuću za zimu?“
Sintija kao da se koncentrisala. Bila je potpuno nepomična. Mrdali su joj se samo vrhovi usana.
„U Francuskoj“, rekla je.
Peni je zadignula glavu, i i dalje je gledala Sintiju u oči.
„Gde u Francuskoj?“
Sintija je iste sekunde odgovorila.
„Na jugu Francuske. Kuća se nalazila na malom brežuljku koji je gledao ka moru.“
Penine zenice su se raširile. Tada je polako, ravnomerno, ustala sa stolice. U plavoj haljini izdizala se nad stolom kao plima, i dalje gledajući Sintiju Blečli u oči. Glas joj se stišao.
„Šta ste uradili sa Čarlijem?“, rekla je gotovo nečujno.
Sintija ju je i dalje gledala u oči. Peni se okrenula ka Timu.
„Prenite je iz transa!“, viknula je.
Džeri je otrčao da ugasi gramofon i da razvuče zavese. Tim je ustao i prodrmao Sintiju, koja ee trgnula. Udovi su joj se opustili i posle par trenutaka protrljala je oči.
Peni je ponovila svoje pitanje, a Markusovo čulo sluha zapazilo je neznatno krckanje u zidovima.
„O čemu pričate?“, pitala je Sintija.
Tim se nije vraćao na stolicu, već je zauzeo mesto iza svoje žene.
„Vi ste ga ubili!“, kriknula je Peni.
„Gospođo Vederbi, vaš muž je potonuo na brodu Krilatici dana…“, započlela je Sintija, ali je bila prekinuta.
„Ne prodajte mi te priče!“
Krckanje se pojačalo. Niko se nije usuđivao ništa da kaže pod naletom besa gospođe Vederbi. Ona je počela da zaobilazi sto. Tim je istupio između nje i Sintije.
„I vi ste umešani“, govorila je, upirući prstom u Tima.
Sintija je ustala, a Peni je nastavila. Govorila je reči jednu po jednu, polako.
„Gde-je-moj-muž?“, vikala je, pokušavajući da nadglasa krckanje koje je sada već dolazilo do zaglušujućeg nivoa, i ljudi su počeli da ga primećuju uprkos drami koja se odvijala ispred njih.
A onda se čuo glasan, tup udarac, i Peni se okrenula na tu stranu. Tim Šo poleteo je u pravcu odakle se čuo zvuk, sagnuo se i razmaknuo nisku crnu zavesu, otkrivajući ulaz u tunel, iz koga je virio onesvešćeni Čarli Vederbi.
