7. poglavlje
Peni je u suzama potrčala ka svom mužu, klekla kraj njega I krenula da mu miluje kosu dok mu je Tim opipavao puls.
“Živ je”, rekao je.
*
Grupica ljudi sedela je u dnevnoj sobi. Tu su bili svi osim Bobija, koji je spavao u svojoj sobi nakon što ga je Džeri zbrinuo. Zgrejao je mleko I dao mu je da popije, sedeo je s njim u njegovoj sobi I umirivao ga sve dok ovaj nije zaspao. Onesvešćenog Čarlija Vederbija stavili su u fotelju, a pored njega je na sofi sedela njegova žena. Markus I Džozefina stajali su ispred zavese I pričali. Policajci su zauzeli svoja mesta ispred kamina.
Džeri je ušao u sobu I seo na jednu od stolica. Tišinu je prekinuo Markus, ugledavši Penino tužno lice.
“Prekasno je za žaljenje, gospođo Vederbi”, rekao je.
Pogledala ga je.
“Ne znate vi ništa”, stameno je kazala.
Markus je iz džepa izvadio predizborni flajer I stavio ga pred nju. Pogledala ga je prezrivo.
“Tada je sve počelo, zar ne?”, upitao ju je.
Ćutala je. Džozefina se u međuvremenu spustila na stolicu pokraj Džerija.
“U redu onda. Ako vi nećete pričati, ja ću”, rekao je Markus I stao ispred zavese. “Dame I gospodo”, započeo je, “u rukama držim predizborni flajer za kampanju Barnabija Bramsvorta za gradonačelnika Alentauna, u Filadelfiji. U fotelji pred vama leži njegov lični savetnik.”
Zbog Džerija koji nije bio upućen u priču, Markus je ukratko ispričao kako je došlo do obračuna sa Barnabijem, a onda je nastavio svoje izlaganje.
“Moja supruga I ja smo potpuno anonimno dostavili te podatke javnosti, a opet, Peni Vederbi je pronašla naša imena u arhivi biblioteke u Belfastu. Mislili smo da je to nemoguće, zbog toga što je I bilo nemoguće. Ona naša imena nije pronašla u arhivi, a Džeri mi je potvrdio da nikada nije ni radila u biblioteci. Naša imena je čula od svog muža, nekadašnje desne ruke Barnabija Bramsvorta u Sjedinjenim Američkim Državama.”
Sada se okrenuo ka Peni.
“Prešli ste u Englesku sa informacijom da Barnabi namerava da se kandiduje za premijera ovde, verovatno verujući da će preporoditi Englesku I da ćete moći bezbrižno da živite. Plašim se da smo vam malo poremetili planove. Čarli je trebalo da bude na tom brodu, zar ne? Iz nekog razloga on nije završio na njemu, u to neću da zalazim, ali svi su mislili da jeste. Tada je ugledao priliku, priliku za osvetu tom nametljivom paru, nama! Gospodin Vederbi lažirao je svoju smrt. Tu dolazi brilijantna ideja moje supruge. Džozefina?”
Džozefina je preuzela glavnu reč I gledala je ka Peni.
“Videla sam izraz na vašem licu kada ste čuli da je gospođa Blečli nagrađeni medijum. Posumnjali ste da ima nečega u toj priči, da možda stvarno može da komunicira sa mrtvima. Kada ne bi mogla da stupi u kontakt sa Čarlijem, jer je, naravno, živ, to bi pobudilo sumnju. Zato ste predložili da komunicira sa Lenardom, umesto sa Čarlijem. Ne verujem da vam je ikad bilo stalo do Lenarda Džojsa, samo ste hteli da zacementirate priču, da zakucate poslednji esker u prazan kovčeg vašeg muža, I da ceo svet bude siguran u njegovu smrt. Drago mi je da ste nam se pridružili, gospodine Vederbi.”
Čarli Vederbi povratio je svest I netremie je gledao oko sebe, koliko je mogao bez da naglo pridiže glavu. Džozefina se obratila svima u sobi.
“Dame I gospodo”, rekla je, teatralno upotrebljavajući reči svog supruga od maločas, “sa nama je duh iz Fervjua.”
Sada je gledala samo u Čarlija Vederbija.
“Pretpostavljam da ste vi smislili priču o duhovima. Bilo je to vrlo maštoviro, moram da priznam. Pozvali ste majstore da dozidaju sijaset tunela I prolaza, I krenuli ste da se svađate sa ženom da bi izgledalo kao da vam je brak možda bio nesrećan, pa vas je ona zato tobože lako prebolela I našla drugog. Naravno, sve ovo ne bi bilo moguće da niste sarađivali sa vrhunskom glumicom! Saznanje da se Peni Vederbi bavila glumom u Americi pobudilo je naše dodatne sumnje, koje su se obistinile. Sve je bila jedna velika predstava. Tokom njenog boravka I nastupanja po pozorištima ste se I upoznali I zavoleli.”
Radoznala priroda Sintije Blečli došla je do izražaja. Nije mogla više da izdrži. Gorela je od uzbuđenja.
“Ali kako?”, upitala je.
“Prešli smo preko ko I zašto, a sada dolazimo do kako. Lako je bilo ušunjati se u sobu dok mi je Peni pokazivala ožiljak na ruci I otvoriti prozor. Isto tako je lako bilo ušunjati se u sobu I pustiti muziku. Zapravo, sve je to bilo sasvim bezazleno dok sam ja boravila u kući. Kada je moj suprug došao, pretvorilo se u zločin. U Markusovu sobu bio je pušten gas, I to velikim intenzitetom. Taj gas ga ne bi ubio, ali ga je nadrogirao. I to dovoljno da možda pomisli kako stvanro ima duhova u kući. Rekao mi je da je osećao da je Čarli Vederbi u sobi sa njim, I da ga posmatra. To je bilo tačno. Posmatrali ste ga kroz tunel I gledali kako vaš plan deluje. Osvetili ste se meni tako što ste me strpali u zatvor, a onda ste hteli da izludite mog muža. Razočarali ste se kada Barnabi Bramsvort nije došao na vlast, bili ste njegov najveći podanik, možda ste gajili ambicije I da ga nasledite…”
“Gospođo Brodford”, oglasio se jedan od policajaca I kucnuo prstom o svoj džepni sat.
“Razumem”, rekla je. “Sada dolazimo do ključnog dela. Ako vas moj muž ne bi tužio jer ste ga trovali gasom, pretpostavljam da do ovde nije bilo ničeg spornog. Gospođo Vederbi, bilo je strašno pametno sa vaše strane što ste kupili onu autobusku kartu do Finagija. Naše raspitivanje dovelo nas je do zaključka da biste, da ste stvarno išli tamo, imali samo pet minuta pre ukrcavanja na povratni autobus. Jedino logično objašnjenje bilo je da vas je neko čekao. Možda ste toj osobi dali moju cvetnu haljinu? Bacili ste nas na lažni trag I usmerili našu istragu u Finagi, ali… vi nikada niste ni otišli tamo. Našli ste se sa mužem ovde, u Fervjuu, nakon što ste došli sa autobuske stanice sa kupljenom kartom koju ste vešto ispustili na pravo mesto. Dali ste mužu moju cvetnu haljinu, a on se postarao za ostalo. Ubio je Lenarda Džojsa I natopio je krvlju. Podario je belim radama I maslačcima jarkocrvenu nijansu. Sumnja nikako ne bi mogla da padne na njega jer, kako bi mrtav čoveek mogao da ubije? Do danas smo mi bili publika, a vas dvoje ste bili likovi. A onda je došlo vreme da vi postanete publika. Bilo je ključno uveriti vas da Sintija zaista razgovara sa vašim mužem sa onog sveta, sa čovekom za koga znate da je živ. Vaš sin Bobi obezbedio nam je dovoljno informacija da odgovorimo na neka pitanja koja biste mogli postaviti. Išli smo na rizik, I rizik se isplatio. Bobi je večeras glumio da ne zna šta se dešava, a zapravo je znao dosta toga. Nažalost, delići koji su falili su ga šokirali.”
Peni je bila zamišljena I gledala u daljinu. Držala je svog muža za ruku, a on se bio donekle uspravio. Džozefina se I dalje obraćala Peni.
“Vi ste bogata žena. Tvrdili ste da niste imali gde da prespavate i mi smo vas primili u kuću. Mogli ste da odete u bilo koji hotel. Od presudne važnosti za vas je bilo da nas namamite u kuću. Ne znam šta ste tačno planirali I na koji način, možda je to što Markus nije došao sa mnom poremetilo vaše planove, ali ste improvizacijom nastavili I snašli se. Međutim, kao I svi koji zgreše, postali ste pohlepni. Nije vam bilo dovoljno to što ste uradili, već ste krenuli da plašite I Bobija, rođenog sina! A sve to samo da bi pojačali utisak, da bi nas možda odvratili od seanse, da ne bismo isprovocirali duhove. Duh iz Fervjua bio je čovek od krvi I mesa, željan za osvetom. Vama nije bilo toliko stalo do Barnabija Bramsvorta I do njegove kampanje, ali vam je stalo do vašeg muža, I podržali ste njega I njegove interese, čak I kad su vas odveli u zločin. Naša prijateljica Sintija odigrala je svoju ulogu perfektno, ali ako vam je za neku utehu, ono bacanje pred naše noge na putu kraj aerodrome, ta uznemirenost, I sve što ste nam do sad prikazali, sa apsolutnom sigurnošću mogu da tvrdim da od vas nikada nisam videla bolju glumicu. Vaša posvećenost detaljima je izuzetna. Prvi čin – probušena guma, bio je izveden izuzetno pažljivo. A kad govorimo o ovoj kući… verujem da je svako od nas barem na trenutak pomislio da je ukleta. Vaša poslednja predstava, gospođo Vederbi, bila je najbolja.”
*
“Moramo da prestanemo da se uplićemo u situacije opasne po život”, rekao je Markus svojoj ženi kroz osmeh dok su sedeli u njihovoj dnevnoj sobi, zagrljeni.
Nasmejala se.
“Mislim da definitivno više neću posećivati Belfast. Ne asocira me na dobre uspomene.”
“Šta će biti s Bobijem?”, upitao je.
“Oh, mislim da će živeti sa Džerijem. To je zaista divan čovek. Ostao je odan do samog kraja.”
“Da…”
“Valjda se nismo još nekome zamerili.”
“Prokleto se nadam da je tako! Ili barem da taj koji ima nešto protiv nas nema ubilačke namere.”
Zevnula je.
“Mogla bih da zaspim ovako”, rekla je.
Kada je zaspala, Markus se nežno izvukao I podmetnuo joj jastuk ispod glave. Izašao je da prošeta I prošao pored prodavnice sa haljinama. U izlogu se nalazio veliki broj cvetnih haljina. Više ih nije gledao na isti način, ne posle onoga. Ipak, ušao je I otišao u suprotan kraj radnje, gde su se prodavale najskuplje I najelegantnije haljine. Vratio se u kuću sa poklonom za Džozefinu. I dalje je spavala. Ostaviće ga na stolu, neka ga ugleda kada se probudi. A onda je I on zaspao.
