10. poglavlje
Markus je zazvonio zvonce na šanku po drugi put. Bilo je to njegov i Džozefinin treći dan u hostelu, a osećao se kao da je deseti. Zevnuo je još jednom.
“Ne znam kako može i dalje da ti se spava”, rekla je Džozefina, koja je stajala pored njega, naslonjena na šank.
“Nismo svi vredni kao ti, dušo”, odgovorio je.
“Ah, dobro jutro”, mrzovoljno im poruči Gato, koji se upravo pojavio.
“Dobro jutro”, odvratiše supružnici.
“Želeli bismo da pogledamo telefonske žice”, rekao je Markus.
Gato im je pokazao gde sve prolaze žice, do jedne tačke, kada je rekao:
“Plašim se da prolaze kroz drugi deo kuće.”
Sunce je sada uveliko bilo zamenilo oblake, i obasjavalo je prolaz koji je vodio u lične prostorije.
“Onda ćemo…”, započeo je Markus, ali ga Džozefina prekinu.
“Hvala vam, gospodine Gato”, rekla je.
Kada je izašao napolje, Džozefina je prišla mestu gde su žice presečene. Još uvek saniti Markus nije se bunio što je bio prekinut, već je protrljao oči da se rasani. Džozefina je kleknula i podigla žicu.
“Pogledaj ovo”, rekla je.
Markus je uzeo žicu i okrenuo se ka svetlu.
“Šta ti ovo govori?”, pitao je.
“Da moramo u kuhinju.”
Krenula je ka prolazu i širom otvorila vrata na kojima je pisalo “SAMO ZA OSOBLJE”.
“Šta to radiš?”, šaputao je Markus, osvrćući se levo-desno.
Prolaz se širio u dugačak hodnik obasjan suncem. Na desnoj strani su se nalazili prozori i uredno odgojene biljke, a na levoj troja vrata. Hodali su polako.
“Žice su isečene perfektno pod pravim uglom, jednim potezom. To je moglo da se obavi samo mesarskim nožem, koji se najverovatnije nalaze u kuhinji”, rekla je.
Krenula je da pokuca na vrata na kojima piše “KUHINJA” kad je shvatila da to nije dobra ideja. Ovde, pored kuvara, ulazi samo Gato, a on ne bi kucao. Kucanje bi probudilo sumnju kuvara, ako je unutra. Otvorila je vrata.
“Dobro jutro”, rekla je veselo.
Markus je ušao za njom i zatvorio vrata. Bila je to prostrana prostorija puna šerpi i lonaca. Kuvar je nosio belu radnu uniformu i kuvarsku kapu, i seckao je šargarepe.
“Dobro jutro”, odgovorio je.
Zastao je da prebriše ruke. Bio je to krupan čovek, možda ne toliko krupan, koliko mu je lice bilo krupno i naduveno. Markus je pomislio kako ga je baš tako i zamišljao.
“Vi ne biste trebalo da budete ovde”, rekao je.
Markus i Džozefina su se zgledali dok ih je kuvar gledao. Onda je najednom odmahnuo rukom.
“Kad ste već tu, hoćete li da razgledate kuhinju?”
Osmehnuo se široko i srdačno, i Džozefina je s olakšanjem klimnula glavom.
Kuvar im je pokazivao spravice i aparate iz inostranstva i pričao o tome kako je zadovoljstvo ovde raditi. Dotakao je nos i napomenuo da je i zarada odlična.
“Imate i zaseban ulaz?”, upitala je Džozefina, okrenuvši glavu ka zadnjim vratima.
“To bi objasnilo zašto vas nikad nismo videli”, rekao je Markus, opušten veselošću njihovog novog sagovornika.
Izgleda da čovek nije bio upućen u dešavanja iz prethodnih dana. Nije imao nikakav kontakt sa drugim delom kuće. Ujutru bi ušao na svoj ulaz, a uveče bi izašao i krenuo kući. Možda je bilo najbolje ostaviti ga u neznanju.
“Pa, gospodine…”, započela je.
“Oh, gde su mi maniri?”
Lupio se po kuvarskoj kapi, a onda ju je skinuo. “Riko Foganjolo”, rekao je, pružajući im ruku.
“Gospodine Foganjolo, sigurno imate i najlepši i najnoviji pribor”, rekla je Džozefina.
Markus, shvatajući na šta cilja, zastade nad daskom gde je Foganjolo seckao šargarepe do malopre.
“Slobodno”, rekao je kuvar. “Nemam tako često posetioce ovde. “Razgledajte šta god hoćete.”
Krenuo je da pevuši neku italijansku pesmu, i uzeo je da opere neku šerpu, uvidevši da su mu oba gosta zauzela mesto kod daske za sečenje.
Markus je podigao nož, a Džozefina je klimnula glavom.
“Recite mi”, krenuo je Markus, “da li je neko uzimao ovaj nož juče?”
Kuvar se okrenuo da pogleda i nasmejao se, a onda je nastavio da pere sudove.
“Zašto bi, pobogu, neko uzeo nož?”
“Zapravo, loše sam se izrazio. Da li je neko mogao da uzme nož, a da vi ne primetite?”
“Nećete me pokrasti valjda?”, glasno se nasmejao, a onda je razmislio. “Pretpostavljam da bi mogao, zašto da ne? Imam bar pet takvih. Dovoljno je da se uzme jedan sa one police tamo.”
Pokazao je laktom na jednu viseću policu koja je bila prekrivena malom crnom zavesom, svojevrsnom zaštitom od prašine.
Markus je razgrnuo zavesu. Svi noževi su bili na broju. Pozvao je Džozefinu i pokazao joj šta je ugledao. Na jednom od noževa nalazili su se delići kabla. Našli su ono što su tražili.
*
Nalazili su se ispred kuhinjskih vrata.
“Još uvek nismo ništa bliži otkrivanju ko je ubica”, pričao je Markus. “Svako je mogao da uzme taj nož i da preseče žice.”
“Naprotiv”, rekla je, “sada znamo da je neko pored nas i Gata bio u ovom delu kuće.”
Umesto da krene ka delu kuće koji je za goste, krenula je ka narednim vratima.
“Da, ali ko?”, pitao je.
Zastala je i pogledala ga.
“Imam jednu ideju”, rekla je nasmejano.
Markus je shvatio da ona ne gleda u njega, već negde iza njega. Okrenuo se i ogledao namrštenog Gata koji je upravo ulazio u hodnik.
“Šta vi radite ovde? Zar vam nisam rekao da…”, započeo je Gato, ali Džozefina i njega prekinu.
“Gospodine Gato, užasno mi je žao, malopre sam se setila nečega, a nisam mogla da vas nađem”, rekla je prešavši ponovo sa “ti” na “vi”.
Gato se zaustavio pred njima. Nastavila je:
“Vidite, želim da pošaljem razglednicu kući, i smislila sam tekst…”, izvadila je presavijeni papir iz džepa, “…ali nemam gde da je iskucam. Pretpostavila sam da vi imate kucaću mašinu zbog posla, pa sam htela da vas pitam da se poslužim, ali vi niste bili tu. Naravno da nije trebalo da uđemo ovde bez pitanja, ali htela sam da iskoristim priliku dok svi ne krenemo ka kamenolomu.”
“Ka kamenolomu?”, upitao je Gato.
“Zar nećemo da obiđemo mesto zločina? Verujem da tamo ima tragova koji mogu nešto da nam prenesu.”
“Ah, da, svakako. Ali, mogli ste da kupite razglednicu?”
Delovao je malo opuštenije nego malopre.
“Oduvek sam smatrala da je lepše lično je iskucati.”
Nećkao se na trenutak, ali onda je prošao između njih.
“Pođite za mnom.”
*
Gato je stojao u sobi sve vreme dok je Džozefina kucala razglednicu. Na kraju je zadovoljno izvadila papir i zahvalila mu se, pa se pridružila Markusu u hodniku, gde su krenuli ka delu kuće koji je za goste.
“Hoćeš li mi sad reći o čemu se radi?”, pitao je, ali je ostao uskraćen za odgovor, jer su se na recepciji nalazili Glen Rob i Eva Reding.
Džozefina je strpala papir u džep. Primetila je da su ulazna vrata širom otvorena.
“Svirači”, rekao je Glen.
“Zar su otišli?”, upitao je Markus.
“Rekli su da ne žele da imaju ništa s ovim i otišli su.”
“Sinoć su bili mnogo živčaniji.”
“Verovatno su shvatili da je tako najbezbednije”, dodade Džozefina.
“Najbezbednije?”, upita Eva.
“Upravo sam htela da predložim da svi pođemo do kamenoloma.”
Eva obori pogled.
