8. poglavlje
Koraci nežni kao perje, vrhovi prstiju u neznatnom dodiru sa tlom, gipka figura lebdi kroz zadimljeni vazduh kao da je sačinjena od svile, usklađeni pokreti miluju oči posmatrača, i čini se da neće prestati. Jedan živahni trzaj u pogrešnu stranu, kula od karata se ruši, cepa se zamak na naduvavanje, otac je zove, jasno čuje njegove reči: nisi ti više tako mala.
Hor peva, uvežbano iskazuje unapred pripremljeni redosled nota, a ona u čelu, odvažno stoji, a glasom se uzdiže u nebesa, svojim pevanjem izmamljuje suze radosnice. Dok su sve oči uprte u nju, a vreme stoji u mestu, drvena vrata narušavaju rapsodiju svojim neravnomernim pomeranjima. Preko praga prelaze crne, duboke, ribarske čizme i najavljuju kraj blagostanja. Otac je zove, a njegove reči u kupoli odjekuju: nisi ti više tako mala.
Proleće je i priroda se budi. Mirisna bela rada u kosi odiše životom i izaziva osmehe kod prolaznika. Čarobni dan ispunjava je energijom dok trčkara lagodno po besprekorno zelenim livadama, praćena drugovima i drugaricama. Da li je to otac zove? Kao da čuje njegov promukli glas, hrapav od alkohola i tmuran od briga, ali niko je ne doziva. Nastavlja još odlučnijim korakom praćena smehom i žamorom, a zapahnuta mirisom pite od jabuka, svesna da je sada u stanju koje se više ne može nazvati ni javom ni snom, a neko treće ime se neće samo pokazati, jer ne želi da bude otkriveno. Sakriveno od spoznaje njegovog postojanja, ono pruža unutrašnji mir, davajući utisak da će večno trajati, a mora se završiti na ovaj ili na onaj način. Krakom realnosti – mirisom ili zvukom. U ovom slučaju, zvukom. Nisi ti više tako mala.
“Mislim da se budi” – muški glas.
“Dajte joj prostora” – ženski glas.
Još jedna zadimljena soba. Zapravo, dnevni boravak prepun radoznalih lica i figura.
Deset minuta kasnije Eva je sedela za stolom za kojim su prethodne noći bez nje večerali. Držala je čvrsto šolju toplog mleka, a za stolom su još sedeli Markus, Džozefina i Gato, koji je jedva udaljio ostale i naložio im da ne izlaze iz svojih soba do jutra. Dugo su raspravljali koje pitanje prvo da joj postave.
„Gospođice Reding, hoćete li da pričate sa nama?“, pitala je Džozefina.
„Nisam to uradila.“
Markus i Gato se zgledaše dok je Džozefina hvatala Evu za ruku.
„Gospođice Reding…“
Eva povuče ruke sebi i otpi malo iz šolje, Napolju je oluja dobijala na jačini. Gato je te večeri morao da zapečati sve izlaze iz kuće i da premesti bračni par Karsters u drugu sobu zbog prokišnjavanja. Pod oko kamina se ucrveneo od jačine vatre.
„Da li znate ko je ubio doktora Grina?“
Eva je oklevala.
„Ja… nisam videla nikog.“
Džozefina se blago nagnula napred.
„Dakle, niste nikog videli. Ali, da li znate ko je to uradio?“
„Ne.“
„Da li ste poznavali doktora Grina?“
„Ne.“
Odjednom progovori Gato, na šta se Markus trgnuo jer je zaboravio da je ovaj uopšte prisutan.
„Ali jeste ga poznavali. Upoznali ste se u vozu!“
„Onesvestila sam se“, Eva namesti kosu, „Sramota me je da to kažem. To je prvi put da mi se to desilo. On se našao tu i pomogao im je. Van toga se nismo poznavali.“
„Neko je ubio Grina i pokušao da namesti da izgleda kao da ste vi to uradili. Da li imate bilo kakvu ideju ko bi mogao da ima nešto i protiv vas i protiv njega?“
„Nemam.“
„Neko ko je poznavao i vas i njega? Razmislite.“
Ćutala je.
„Razmisliću do ujutru. A sad, ako vam ne smeta…“
Popila je još malo mleka iz šolje i ogrnula se, a Gato se odmah uspravio.
„Molim vas, ostanite.“
Pogledala ga je, a onda i Džozefinu.
„Moj organizam je pretrpeo veliki šok. U vozu sam se onesvestila, ne sećam se šta se dešavalo u poslednjih dvadeset četiri sata, a onda sam pronašla… njega. Pričaćemo ujutru.“
Gato ju je pogledao molećivo, a ona se okrenula ka njemu i dodala:
„Obećavam.“
*
Nalet kašlja trajao je dobrih pola minuta. Dešavalo se da traju i duže, ništa čudno za njene godine. A nije pomagalo ni to što joj se stan nalazio na zadnjem spratu najviše zgrade u ulici Franca Jozefa. Od vrućine bi kašljala još češće nego inače, i zbog toga nije volela leto. Činilo joj se da još teže podnosi kašalj od kad ima kataraktu na levom oku, iako je znala da to ne može biti povezano, samo joj je teže padalo.
Starost joj se podmuklo prikrala. Kada bi uhvatila sebe da razmišlja o tome, primetila bi da je nezahvalna, ipak joj je osamdeset šest leta. Međutim, do pre godinu dana živela je najnormalnije, a onda ju je sve sustiglo, a navići se na to da neko mora još i da je čuva postalo joj je najveći teret. I gde je više ta devojka sa tim omletom? Prošlo je bar petnaest minuta. Pogledala je u satić na noćnom stočižu, ali sat je stao.
Radio je već drugi dan brundao o nizu pljački u Mančesteru i merama opreza za građane. Taj nitkov je počinio čak šest pljački u okrugu i još uvek nije uhvaćen. Negodovala je na nesposobnost policije, ali zapravo joj je smetala pomisao na to da, kada bi pljačkaš ušao u njen stan, ona ništa ne bi mogla da uradi. Bila bi bespomoćna.
Duboko je uzdahnula. Omlet još nije stigao.
*
“Neće stati do jutra”, prokomentarisao je Dimitri.
Zamišljeno je posmatrao trku između dveju kapljica na prozorskom staklu i gladio svoje guste brkove. Ares je pogledao kroz prozor, ali nije ništa video od brata. Osmotrio ga je pod tim uglom. U zadnje vreme mu je sve više ličio na njihovog oca. Možda je to zbog tih godina koje su neumoljivo proticale strahovitom brzinom, a možda i zbog toga što je Aresu silno nedostajao otac. Želeo je da se vrati u Grčku, i to sam, ali nije bilo adekvatne prilike, a ni novca, a bratu se još uvek nije poverio. Reći će mu kad bude pravi trenutak. Kad stane oluja.
Nakon Eve Reding u svoju sobu je otišao i pukovnik, pa su sada u dnevnoj sobi bili braća Kirijakis, Gato, i Markus i Džozefina. U svetlu dešavanja iz te večeri soba je poprimala atmosferu policijske sobe za sastanke.
“Zašto ne biste seli, gospodine…?”, otpoče Markus, ali Dimitri nije dovršio njegovu rečenicu.
“Čućete me i odavde”, uzvratio je.
Markus se počešao po glavi, što je u skorije vreme često činio kada je bio nervozan, mada to niko nije primećivao osim njegove supruge, pa čak ni on sam.
“Gato, sedi. Ako joj bude trebalo nešto, zvaće”, obrati se on Gatu. “Uzgred, kako ti je ime?”
Gato je preko volje seo za sto.
“Ime mi je Gato.”
“Samo Gato?”
“Gato.”
“Pa, Gato, šta ti misliš da se desilo?”
Dimitri se sada odmaknu od prozora i nasloni obema rukama na sto.
“Desilo se ono što smo ja i moj brat videli, i ponovili smo to već nekoliko puta. Ja bih rekao da je stvar vrlo jednostavna. Ako mi ne verujete, izađite kad se oluja stiša i proverite. Mada se ovde ne radi o tome da li mi vi verujete, već o tome da verovatno ne želite da poverujete. Mlada, nevina devojka. Nagledao sam se toliko takvih u Grčkoj da ne bih znao odakle da počnem.”
“Ali, šta ste tačno videli?”
“Ona je…”, krenu Ares sa izlaganjem, ali ga brat zaustavi ispruženom rukom.
“Na takva pitanja ćemo odgovoriti kada ih postave nadležni organi.”
“Policija!”, skoči Gato.
Otrčao je do telefona u šanku i pozvao policiju. Prislonio je telefon uvetu, ali vrlo brzo ga je vratio na mesto.
“Šta je bilo?”, upitala je Džozefina.
Nestao je negde iza šanka, a onda se pojavio držeći kabl u ruci.
“Presečeno.”
