11. poglavlje
Gato je išao napred, a za njim Markus i Glen. Eva i Džozefina su bile na začelju. Pukovnik i Vera su otišli u kafić, s namerom da iskoriste bar malo od svog odmora, i da konačno porazgovaraju privatno.
Put je skretao ulevo, a grupica je skrenula desno, ka strani kamenoloma sa koje se ulazilo u njega. Sišli su sa asfalta na travu i zakoračili u šumu.
“Šta se zapravo desilo sa vama?”, upitala je Džozefina Evu.
Eva je gazila preko slomljenog granja, krčeći put pred sobom, bez ikakve naznake da li namerava da odgovori na pitanje. A onda progovori:
„Šta vi mislite da se desilo?“
Džozefina je i dalje gledala pred sobom, a ne u Evu.
„Reći ću vam ono za šta znam da se desilo, a vi onda možete da dovršite priču. Kako vam to zvuči?“
Pošto Eva nije odgovarala, nastavila je.
„Raspitala sam se kod našeg domaćina o vama.“
Eva se uspravila, ali je nije prekidala.
„Rekao mi je da ste od svih nas samo vi rezervisali ovaj hostel na dve nedelje, umesto jedne. Nameravate da ostanete malo duže. A ipak, kada ste pristigli, primetila sam da imate najmanji kofer među gostima. Kofer nekog ko se pakovao u žurbi, zar ne mislite tako? To otvara dve mogućnosti. Prva je da vi uopšte nemate nameru da ovde ostanete dve nedelje, već da vam je hostel samo paravan. Druga je da ste samo hteli da odete negde, i da vam nije bilo bitno gde, već samo na koliko dugo. I jedna i druga teorija pružaju mi jedan isti zaključak. Od čega bežite, gospođice Reding?“
Eva se mrštila, ali je i dalje ćutala.
„Nećete ništa reći? Da pređemo onda na vaš boravak ovde. Da li ste videli nešto iz vašeg prošlog života kad ste stigli, pa ste se uplašili ili pobegli? Možda ste onda shvatili da nemate gde, pa ste poželeli da se vratite, i onda ste zatekli Grina u kamenolomu, a sada lažete da biste se zaštitili, jer znate da ćemo sumnjati na vas? Ili je možda upravo Grin taj koji vas je progonio, pa ste odlučili da ga se rešite?“
„Ne!“, uzviknula je Eva, toliko glasno da je Džozefina očekivala da će se muškarci ispred njih okrenuti i upropastiti joj priliku.
Ono što nije videla je da su njih dve sada bile daleko pozadi. Možda su Markus i Glen vodili još zanimljiviji razgovor, pa su ubrzali korake.
„Ništa od toga nije istina!“, rekla je Eva, boreći se protiv suza koje su izbijale na površinu.
Džozefina ju je uhvatila za mišicu.
“Zašto mi onda ne biste ispričali šta je istina?“
Eva je odmahivala glavom, a onda ju je pogledala uplakanim očima.
„Zato što se skoro ničega ne sećam!“, prošaputala je drhtavim glasom.
“Skoro… ničega?”
Nastavile su ka kamenolomu.
“Izašla sam u šetnju.”
“Gde ste šetali?”
“Ja… ne znam.”
“Šta je poslednje čega se sećate?”
“Ovoga.”
U tom trenutku sustigle su ostale, koji su stajali nad ivicom kamenoloma. Pred njima se nalazio pad od bar petnaest metara. Bilo je sasvim moguće u mraku upasti u neobezbeđeni ambis, s obzirom da nije bilo nikakve upadljive granice između šume i kamenoloma. Litica je jednostavno bila tu, na korak od poslednjeg reda drveća.
Markus je pokušao da se uhvati za savijenu granu i da priđe do ivice da bolje zagleda ono što je pod njima, ali je grana pukla i nestala u dubini. Zaobišao je drvo i primetio da je deo korena virio bočno i da je drvo moglo da se sruši svaki čas.
“Spust je sa strane”, rekao je Gato i krenuo.
Nakon nekoliko metara naišli su na drvo koje je bilo oboreno na putu.
“Oluja”, promrmljao je Gato, i popeo se na deblo.
Kada je bezbedno prešao na drugu stranu, za njim su prešli i Glen i Markus, koji je ostao gore da pruži ruku svojoj ženi.
Džozefina se popela i okrenula se nazad ka Evi, ali Eve nije bilo. Podigla je pogled i videla je kako sedi pokraj staze na još jednom oborenom stablu. Osvrnula se ka Markusu.
“Ostaću s njom. Verovatno ne želi da proživljava sve to ponovo.”
Markus je klimnuo glavom i krenuo nadole. Na trenutak je zadržao Glena koji se zateturao.
“Buran odmor?”, upitao je Markus.
Glen ga je upitno pogledao.
“Ne izgledate kao da ste mnogo spavali ove dve noći. Ne krivim vas, pored svega što se izdešavalo.”
“O čemu…”, poče Glen, “Ah, mislite na nesrećnika. Nisam imao vremena da razmišljam o tome.”
Govorio je odsečno, bez mnogo saosećanja.
“Naravno”, tobože se složio Markus, “vama kolekcionarima su đakonije na prvom mestu. Da li su te vesti koje ste primili u vezi posla ozbiljne?”
“Ja nisam kolekcionar, gospodine Brodford. Meni te “đakonije” nemaju nikakvu sentimentalnu vrednost, već samo finansijsku. Kupiti, prodati, to je sve što mene zanima. Da sam kolekcionar…”, izgovorio je to podrugljivo, “onda me sve ovo ne bi toliko pogodilo. Ovo što se dešava na tržištu je… nečuveno. U krizi sam, i ne znam kako ću iz nje izaći. Blago je reći da neću videti ni dana odmora ove godine.”
Put se još jednom uvijao, pa su izgubili Gata iz vida. Tačnije bi bilo reći da puta više i nije bilo, hodali su po stenama.
“Ovuda”, rekao je Glen, a Markus je pošao za njim.
Nakon nekoliko sekundi ponovo su ugledali Gata pred njima.
“Moram vam odati priznanje da se vrlo dobro snalazite u prostoru”, rekao je Markus. “Hodate kao da ste odrasli u ovoj rupi. Kako ste znali da je trebalo da skrenemo ovuda?”
Dva momka su zastala, i Glen je odgovorio.
“Video sam da je Gato skrenuo.”
Par trenutaka kasnije Markusa je sunce nakratko zaslepilo, pa je stavio ruku iznad očiju da bi bolje video. Prizor mu je ličio na umetničku sliku. Telo Tonija Grina ispruženo na ravnoj steni i dva čoveka koja su se okupila na mestu zločina i nadvijaju se nad njim. Sve je to bilo tako sićušno u odnosu na sam kamenolom.
Pogledao je nagore, ali nije video Evu i Džozefinu.
*
Eva je lomila grančicu koju je držala u rukama na sve manje i manje delove, a Džozefina je sedela pored nje i gledala. Odozdo se ništa nije čulo.
“Setili ste se nečega?”, upitala je.
“Ne znam koliko verujem svom sećanju”, uzvratila je Eva.
“To je jedino što imamo trenutno.”
Eva je bacila grančicu.
“Izašla sam u šetnju.”
Govorila je polako i pažljivo, kao da joj se ono što govori uporedo prikazuje pred očima, kao da i ona saznaje šta se desilo zajedno sa Džozefinom.
“Bila sam na trgu. Sećam se toga zbog zvukova.”
“Zvukova?”
“Čuli su se petlovi dok sam prolazila.”
“Odlično!”, uskliknu Džozefina. “Nastavite.”
“Zatim sam bila u crkvi”, rekla je, a onda je dodala, “Toga se sećam jer je jato ptica proletelo dok smo stojali unutra.”
“Ko je bio sa vama?”
“Niko, bila sam sama.”
“Zašto ste onda upotrebili množinu?”
Eva ju je i dalje gledala u oči. Samo je slegnula ramenima.
“Ne sećam se da je neko bio sa mnom.”
“Možda vaša podsvest zna, ali ne želi da vam kaže.”
Eva je razmišljala.
“Oluk. Sećam se oluka. Kada je kiša počela da pada, pre oluje, kapi su odzvanjale po oluku.”
Ovaj put ju je Džozefina pustila da priča, u nadi da će joj ova otkriti još nešto, ali uzalud.
“To je sve. Volela bih da mogu da vam budem korisnija.”
Ustala je.
