Poglavlje I: Ubistvo
24. decembar 1999.
Tišina nije bila celovita. Nikada. Uvek je tu bilo nešto što je kvari – škripa drveća, zatezanje starih uličnih cevi, udaljeni lavež psa. Sergej Petrovič voleo je te sitne nesavršenosti koje jutro poseduje. One su mu govorile da život teče dalje, bez obzira na to što će neko jutro dočekati mrtav.
Mesto na koje je Petrovič morao da ode bilo je skoro pa nemo. Napolju je bilo hladno, gotovo ledeno. Vetar je tutnjao kroz prazne ulice, noseći sa sobom pahulje snega koje su se viorile. Decembar je bio težak i grad je delovao tiho, kao da je utonuo u duboki san pod svim tim ledom. Tek poneki automobili i poneki prolaznik brzo bi projurili, spuštenih glava, užurbani da pobegnu od oštrih naleta vetra. Na uličnim lampama sjajile su ukrasne svetiljke i božićna dekoracija, koja je sada delovala suvišno.
Zgrada koja je začas postala mesto zločina bila je stara, s oronulim fasadama koje su nosile tragove decenija zanemarivanja. Stan u koji je Petrovič ušao delovao je uobičajeno, potpuno standardno. Zapravo, previše običan za mesto zločina. U tom prisustvu jednostavnosti ležala je određena brutalnost. Ovaj ubica nije bio impulsivan, pomisli Sergej. Ovde je sve bilo smišljeno, vrlo pažljivo i s puno detalja. Sve je delovalo poprilično normalno. Vrata su škripala pod svakim udarom vetra, gotovo zlokobno, i zvuk njihovog povremenog udarca odjekivao je praznim dvorištem. Nemir koji se osećao dolazio je zajedno s tišinom. Činilo se da su se jutarnji razgovori komšija i gromoglasan smeh dece ovde odavno zaboravili. Bila je ovo mirna zajednica. Sumnjivo mirna.
– Idite, stižem za minut – rekao je Sergej Petrovič.
Unutrašnjost stana broj 22 bila je potpuni kontrast spoljašnjoj hladnoći i haosu. Sve je bilo neobično uredno, ali ne na onaj prirodan način. Sve je izgledalo veštački, iscenirano, kao da se nalaziš na sred pozorišne scene, gde svaki predmet ima svoju ulogu. Na jednoj strani dnevne sobe nalazila se polica sa knjigama – besprekorno poređane, usmerene ka spolja, bez ijedne nasumične neravnine. Bilo je tu raznih naslova, od ruskih klasika do umetničkih priručnika.
Zidovi su bili hladni, bez ukrasa ili detalja, osim jednog crno-belog postera na kojem su se nazirale blage siluete zaljubljenog para.
Nameštaj je bio minimalistički. Delovao je pomalo oskudno za jednu umetničku dušu. Na stočiću je stajao tanjir s jednim ugrizom ostavljenim na parčetu sada već bajatog peciva. Prozori su bili prekriveni teškim, tamnim zavesama. Baš kao kontrast tome, topla svetlost koja se projektovala iz stare lampe bila je nalik nekakvoj nadi. U uglu sobe nalazio se radni sto. Prepun papira, notesa i hemijskih olovaka. Laptop na sredini bio je isključen, ali na ekranu su se nalazili otisci prstiju.
– Imate otiske na laptopu – rekao je Sokolov, pokazavši rukom ka laptopu.
Kupatilo je odavalo jezivu sterilnost. Pločice su bile svetloplave boje, ogledalo iznad lavaboa bilo je prekriveno tragovima pare i sitnim ogrebotinama, poput onih koje ostavljaju slučajni dodiri noktiju. U kadi je visio peškir, još uvek vlažan. Izgleda da je neko žurio da se presvuče.
– Previše je uredno – rekao je Petrovič. – U ovom stanu nešto smrdi.-
Sergej je zastao, naslonivši se na zid. Znao je šta ga čeka unutra. Telo mlade devojke. Po onome što je čuo, bila je prelepa. Kakva šteta, pomisli on. Zakoračivši u spavaću sobu, primetio je sitne detalje – svetlo na noćnom stočiću nije bilo isključeno, notes sa skicom koja nije bila dovršena. Na stolu pored kreveta stajala je šoljica čaja, nepopijena. Sve je ovde bilo nedovršeno, nekako prinudno zaustavljeno.
Njegov pogled se zadržao na telu žrtve. Ležala je na podu, iskrivljena poput napuštene lutke. Duga, tamna kosa bila je rasuta oko glave kao veo, u nekim delovima slepljena od znoja ili krvi. Njeno lice nosilo je iskrivljen izraz straha i agonije, kao da je poslednji trenutak njenog života bio ispunjen neizdrživim bolom. Koža je izbledela, na nekim mestima rozikasta, s tamnim flekama koje su se širile duž vrata i ramena. Na vratu su se jasno nazirale modrice u obliku prstiju, duboke i tamne. Usta su bila širom otvorena, vilica ukočena u neprirodnom položaju, dok je iz ugla usana curila krv.
– Pobogu… – prozbori jedan od inspektora.
Njene oči, svetloplave boje, bile su širom otvorene, potpuno zamućene, fiksirane u tački negde iznad. Beonjače su bile plitko crvene boje, dajući utisak da su eksplodirale pod pritiskom. Na desnoj strani obraza nalazila se neosetna ogrebotina, kao trag borbe, ali previše površna da bi bila znak ozbiljne samoodbrane. Telo je bilo u neprirodnom položaju, s rukama ispruženim pored tela, prstima poluzatvorenim, kao da su se grčili pri poslednjim trzajima ka spasu.
Haljina na njenom telu sada je bila pogužvana i iscepana na rubovima, s nejasnim tragovima blata na donjem delu, kao da je vučena po zemlji. Noge su bile bose. Ispod noktiju nalazili su se debeli slojevi zemlje, tragovi prašine i nekoliko sitnih posekotina, što je ukazivalo da je pokušavala da beži.
Malo ispod butne kosti širila se lokva krvi, izazvana pokidanim nervima i tetivama. Rez koji se prostirao od njenog donjeg ekstremiteta sve do podkolenice bio je dubok i oštro zasečen.
Vratimo se dan unazad, pomisli Petrovič.
Žrtva. Rano ustaje. Žuri. Doručkuje na brzinu, verovatno. Kupi svoje stvari i izlazi. Blato ispod noktiju… Hm, zanimljivo. Vratila se kući kasno sinoć? Verovatno. Ispred ulaza – nailazi na poznatu osobu. Nije ga očekivala, sigurno. Pokušava da ga izbegne. Bezuspešno. Prvi znak nevolje. Ne fizičke, još uvek. Gubi ravnotežu, pada. Ranjiva. Bespomoćna. U tom trenutku, on preuzima kontrolu. Udarac. Tupi predmet. Šta tačno? Čekić? Kamen? Moramo da pitamo forenzičare.
Namera? Onesposobljavanje. Refleksi? Borba. Instinktivno. Životinjski. Traži oslonac, ali uzalud. Snažan stisak ruke. Ko je on? Jak je. Odlučan. Poznaje teren? Moguće. Vuče je po blatu, kamenju, granju. Brutalno. Nehumano. Kao iznemoglu hijenu. Ponižavajuće. Zašto to radi? Mržnja? Osveta? Nešto što ne vidim? Podiže je na rame. Kao vreću. Kao predmet. Njen stan. Zašto baš tamo? Šta želi? Pljačku? Osvetu? Ili nešto treće? Nešto što mi izmiče?
Uzdahnuo je, sklanjajući kapi znoja koje su se slivale s njegove slepoočnice.
Poznavao je ovo mesto. Poznavao je ljude, njihove rutine. Znao je kada se i kuda kreću. To mu je, dakako, olakšalo posao. Prednost koju je imao bila je zavidna. Pod naletom adrenalina, ušao je u stan. Njena soba. Tamo ju je odveo. Cilj je bio definisan. Bacio ju je na pod. Tupi udarac o okvir kreveta. Početak fizičkog napada. Zastao je. Skuplja snagu. Za šta? Šta smera? Koliko daleko je spreman da ide? Ne znam još. Okrenuo se prema stolu. Nešto je uzeo. Šta? U ovom trenutku, to je ključno pitanje. Identifikacija oružja.
Pokušala je da se osloni na krevet. Oštar bol ju je sprečio. Vrisak. Instinktivna reakcija. Ali prekinut je. Čvrst stisak na usnama. Metalna šipka. Zabijena duboko u butinu. Brutalnost. Namera je jasna – nanošenje bola i patnje. Njen pogled. Izbezumljen. Fiksiran na njegovo lice. Nema emocija. Samo zadovoljstvo. Psihopatske crte ličnosti? Sadističke sklonosti? Zasigurno.
– Gospodine? – glas mladog inspektora prekinuo je Petrovičevo razmišljanje.
Sve je delovalo isplanirano – od položaja tela, detalja, pa do atmosfere koja se širila u ovom stanu. Sve je bilo toliko čisto da se stvorio utisak da je jedino prljavo ovde bila žrtva. Sve je bilo očigledno pozicionirano, osim jednog malog detalja – njen manikir. Lak na njenim noktima na nogama i levoj ruci bio je neuredan kao posledica borbe, ali njena desna ruka, na kojoj se nalazio prsten, bila je netaknuta.
– Kako mu je to promaklo? – upita Petrovič.
Jedan od mlađih inspektora podigao je obrvu. – Šta to, Petroviču? –
– Nokti. – odgovorio je, ne skrećući pogled sa žrtve. – Pogledajte joj šake. Jedna ruka joj je razderana, dok je druga neoštećena. –
Mlađi inspektor klimnu, ali se videlo da nije shvatio. Sergej je znao da oni vide samo ono očigledno – mladu devojku kojoj je brutalno oduzet život. Ali on je video nešto više. Video je ličnost čoveka koji je hodao ovuda. Sergej je polako prišao krevetu. Klekavši pored tela, pažljivo je proučavao izraz lica žrtve; moglo se primetiti nešto poput prepoznavanja ili iznenađenja.
– Vidite ovo? – upitao je, pokazujući ka njenom vratu. – Blagi tragovi pritiska. Nije gušenje, ne sasvim. Ovo je znak kontrole i… bliskosti. –
– Bliskosti? –
– Da li je žrtva imala partnera? –
– Raspitaćemo se. – Sergej klimnu glavom.
– Vidite, takvi ljudi… uživaju u igri. Ona je, nažalost, samo žrtva te igre. –
Inspektor Sokolov, koji je do tog trenutka stajao u pozadini, načinio je korak napred. – Onda, šta tražimo? Manipulativnog egomanijaka? Ili nekoga ko je voleo žrtvu na potpuno izopačen način? –
– Verovatno oboje. Takvi ljudi retko osećaju ljubav onako kako je mi doživljavamo. Njihova ljubav je vlasništvo. Opsesija i posedovanje. –
Znatiželja se pojavila u očima gospodina Sokolova, ali nije odgovorio. Umesto toga, prišao je stolu na kojem je stajala šoljica čaja. Podigao je šoljicu, proučavajući dno. – Nema otisaka prstiju. Obrisana je, i to poprilično temeljno.-
-Naravno. Ali pogrešio je, takvi uvek pogreše. –
– Telo žrtve je na podu najmanje šest sati, a koliko mi se čini, čaj je topao. –
Tišina u sobi bila je gotovo opipljiva, toliko gusta da se mogla seći nožem. Kao da je svaki od prisutnih pokušavao da razume ono što je Sergej govorio. Pomno su slušali i pratili svaki njegov korak, jer on je posedovao moć da oseti i ono što se golim okom ne može videti.
Onda, iznenada, mlađi inspektor progovori:
– Ali zašto bi ostavio lak na noktima ili trag na pecivu? Ako je perfekcionista? – Tražili su mrlju i pronašli su je.
– Očigledno je, nije savršen. – odgovorio je Sergej bez oklevanja. – I upravo ćemo tu pronaći dokaz. –
– Uzmite obris sa šoljice. Verujem da je poslednja osoba koja je iz nje pila bila počinilac. – rekao je.
– Što znači da nam je manijak izmakao ispred nosa. U pravu sam? –
– Tako je. – uz težak uzdah, Petrovič obori pogled. – Starica koja je pozvala policiju je sprat ispod. Pozovite je u stanicu. –
Inspektor je krenuo.
– U redu. –
– Gospodine, sve je spremno za forenziku. – Petrovič klimnu glavom.
Kleknuo je pored tela, zadržavajući dah dok je pažljivo posmatrao njene ruke. Pogled mu se zadržao na domalom prstu na kom se nalazio prsten. Nije bio skupocen, običan srebrni prsten, pomalo istrošen. Takvo prstenje ljudi nose svakodnevno, često iz navike ili zbog sentimentalne vrednosti, retko kad iz mode. Ovaj je delovao… lično. Petrovič navuče rukavice, zatim svuče prsten s ruke.
– Nije ga skinuo. –
Mladi inspektor se nagnuo bliže. – Sigurni ste da je ovo uradio muškarac? Mislite da ju je dobro poznavao? –
– Ne samo da ju je poznavao. Bio joj je blizak. Neko ko zna šta nosi, šta joj znači, neko ko je razume. – Sergej lagano podiže glavu, pogledom prelazeći preko prostora, kao da u njemu traži odgovore.
Ustao je polako, osećajući bol u leđima. Pogledao je još jednom po sobi, tražeći nešto što mu je izmicalo, nešto što se krilo u tom savršenstvu i lažnoj urednosti. Osećao je da tu ima nešto, ali nije mogao jasno razaznati šta tačno.
– Ovo nije bio zločin iz strasti. – rekao je tiho. – Ovo je poruka. –
Mladi inspektor odmahnu glavom. – Poruka kome? –
– Ne znam. Ali kad otkrijemo kome, znaćemo i ko ju je poslao. –
Pogled mu se zadrža na polici s knjigama. Prišao je polako, gotovo s poštovanjem, i izvukao jedan naslov iz sredine. Braća Karamazovi. Prošao je prstima preko korica. Knjiga je bila netaknuta, ali nedostajala su dva lista na samom početku, uredno iscepana. Pogledao je ka inspektoru.
– Potražite ostale stranice. Ako ih nađete, možda ćemo znati više. –
– Kako kažete. – reče, klimajući glavom.
Danilo Milošev. Bio je nov. Pridošlica. Nisu ga smatrali preterano ozbiljno. Pokušao je da se istakne, ali nije mu išlo. Sergej Petrovič primetio je to. I njegovi početci bili su takvi. Teški. Surovi. Niko te na početku ne primećuje, ti si samo prolazna senka koja se smuca unaokolo. Potrebne su ti godine kako bi te neko zapazio.
– Koliko dugo radiš sa Sokolovim? –
– Sedam meseci, gospodine. –
– Uklopio si se? – upita razgledajući.
– Pokušavam, gospodine. – reče nervozno.
– Opusti se, dečko. Ne znam šta je Sokolov rekao o meni, ali ne ujedam. – na licu inspektora zaigrao je blagi osmeh.
– Mislite da će se vratiti ovde? –
– Ne. Nema šta da traži ovde- zastao je. – Ali nešto je ostavio. I hoće da to nađemo.
Mladić klimnu, dok Sergej nastavi da gleda po sobi, zastavši naposletku pored prozora. Pomerio je tamnu zavesu. Sneg je i dalje tiho padao.
– Čovek koji je ovo uradio, želeo je da je kazni. Pitanje je, zbog čega? –
