12. poglavlje
Seoski trg predstavljao je srce Orsinje. Tezge sa povrćem i voćem i sada su bile postavljene, a vredni ljudi bili su veseli i pričljivi, kao da se ništa nije desilo. Čak su se i oni koji su znali osećali malo drugačije dok su hodali preko trga nego dole u kamenolomu. U samom selu je sve delovalo kako treba, kao da je slika iz brošure malopre napravljena. Koliko toga se samo krije iza slike, sa druge strane kamere, razmišljao je Markus dok je sedeo sa Džozefinom na jednoj od klupa. Koliko toga se tek krije u ljudima, u stanovnicima ovog malog mesta, i u malobrojnim turistima, od kojih svako krije neku svoju tajnu. Zbog toga su mu ovi trenuci bili tako dragoceni, jer je sedeo sa jedinom osobom kojoj trenutno veruje.
“Gurnut?”, upitala ga je.
Klimnuo je glavom.
“Nema sumnje u to.”
“I niste pronašli ništa neobično?”
Ovaj put je odmahnuo glavom. Gato se upravo vraćao ka njima.
“Pozvao sam policiju”, rekao je.
Bio je u jedinoj kući koja je imala telefon, pored hostela.
“I?”, upitao je Markus.
“Nisu mi poverovali. Misle da je neki šaljivi poziv. Deca u kraju imaju običaj da se bave time.”
Pokazao je na grupicu dečaka koja su šutirala loptu na drugoj strani trga.
“Pa, šta radite, pobogu? Zašto ste ovde s nama? Pozovite ih ponovo!”, maltene je viknuo Markus.
Gato je ustuknuo, još uvek zadihan, i pogledao ih je oboje.
“U pravu ste. Probaću ponovo.”
Okrenuo se da pođe, kada ga je Džozefina zaustavila.
“Pre nego što to uradite, voleli bismo da popričamo sa vama u vezi nečega.”
“Ako želite da otkažete aranžman i da odete ranije, bojim se da ne mogu ništa da…”
“Verujem da ni Markus ne planira da ode, a ja svakako nemam to u planu. U pitanju je nešto drugo. Tiče se kamina.”
“Zar nešto nije u redu?”
“Ne govorim o kaminu u hostelu, Gato. Već o onom drugom.”
Gato ju je pogledao uplašeno, a ona je ustala i krenula ka hostelu.
*
Momci su je sustigli i ušli za njom u hostel, gde je recepcija ponovo bila prazna. Pukovnik je sa ženom i dalje bio u kafiću, a ono dvoje su ostali negde napolju. Džozefina je stajala za šankom, kod ormarića gde su stojali lekovi.
“Lepo ste opremljeni, zaista”, kazala je. “Ne samo da vam je ormarić pun, već je sve uredno poređano, a i čisto. Zapravo, sve osim jedne stavke.”
Na šank je potavila tablu lekova, tako da gornja strana bude ona koja je umazana čađu.
“Prava je šteta što ste zaboravili da operete ruke pre nego da ih ostavite na svoje mesto.”
Gato se nalazio između Markusa i nje i nije imao kud.
„Zašto ne sarađujete s nama, gospodine Gato?“, oglasio se Markus. „Šta to krijete?“
„Ništa. Ložio sam vatru i onda sam dohvatio te lekove koji su mi bili u džepu. Čak se ni ne sećam kada se tačno to desilo.“
Graške znoja počele su da mu izbijaju na licu.
„Ali vi ne ložite ovaj kamin, koliko sam shvatila. To radi kuvar.“
„Pričali ste s kuvarom?“
„Promašili smo sobu jutros kada smo vas tražili da vas pitamo za kucaću mašinu. Naišli smo na kuvara.“
„Dobro, reći ću vam zato što nemam šta da krijem. Jedini razlog što vam nisam do sada rekao je taj što bih vam izgledao sumnjivo. Čitao sam o vama u novinama. Znam da zabadate nos svuda. Čuveni par Brodford. Smestili biste me u zatvor iako nisam ništa uradio! Kao što ste smestili Barnabija Bramsvorta! A sa njim i čitavu njegovu porodicu, a zatim i pomoćnika. A zašto? Zato što su verovali u jedan ideal.“
„Ako ste pažljivo čitali“, počeo je Markus, „sigurno ste pročitali i za šta su ih sve osudili. Mi smo samo pomogli da pravda bude zadovoljena, zato što smo se našli na pravom mestu u pravo vreme. A sada bismo hteli da rasvetlimo ovu situaciju. Osim ako vi imate nešto lično protiv toga?“
Gato se nakašljao.
„Ložio sam kamin u svojoj capanni*3.”
Videvši poglede na njihovim licima, on požuri da objasni.
“U svojoj kolibi. Imam kolibu gde ponekad odem da se opustim. U šumi, blizu sela. Zbog toga su mi bile prljave ruke. Pre nego što ste stigli sređivao sam hostel od poda do plafona. Kad sam sve završio, otišao sam u kolibu da se oslobodim stresa. Nemam ovde mnogo prijatelja. Svi oni odu u Firencu, ili gde god, a ja sam ostao ovde.”
“Nikad niste bili u inostranstvu?”
“Boravio sam u Engleskoj, pre nekoliko godina. Hteo sam da vidim da li je stvarno toliko bolje u gradu. Gomila betona i asfalta”, zafrktao je, “gde niko nikog ne gleda. Tamo nisam bio sav svoj. Kad sam se vratio, napravio sam kolibu. Ništa veliko, dovoljno taman za mene, i za beg od svakodnevnice.”
Dohvatio je jedan od ključeva koji je visio na zidu.
“Pokazaću vam.”
*
“Izgleda da ćemo ceo dan provesti u šumi”, rekla je Džozefina svom mužu kada su pod nogama po drugi put tog dana osetili travu umesto kaldrme.
Gato ih je poveo uz čuveno brdo, pored crkve, pa uređenim, malo širim putem nadole na drugu stranu brda, suprotno od puteljka niz potok kojim je Eva šetala dve noći pre toga. Nakon prelaska čistine, ušli su u malo ređu šumu i hodali stotinak metara dok nisu naišli na kolibu.
Koliba je bila baš onakva kakvom ju je Gato opisao. Mala, skockana, planinska kućica, opremljena sasvim jednostavno. Ispred nje je bio parkiran sivi kadilak devil. I kuća i automobil su bili u mnogo boljem stanju nego što su Markus i Džozefina očekivali
Gato je otključavao kolibu.
“Imate i auto?”, upitao ga je Markus.
Odmahnuo je rukom.
“Mali suvenir iz vaše domovine. Izgleda odlično, ali imam problem sa paljenjem kad ga dugo ne vozim.”
Zgledali su se iza njega dok je ulazio u kolibu, a potom su ušli za njim.
“Kako postižete da održite ovo mesto sređenim?”, pitala je Džozefina nakon što su se našli u jedinoj prostoriji kućice.
I zaista, koliba je izgledala kao da pripada u hostelu. Ličila je na umanjenu reinkarnaciju recepcije, sa malim kaminom, malim šankom, manjim stolom i dodatim krevetom. Kupatilo je, očigledno, bilo spolja.
“Rekoh vam, ovo je moj kutak. Jednostavno mora da bude sređen.”
“Jeste li oduvek bili tako pedantni?”, pitao je Markus, pomerajući malu zavesu sa još manjeg prozora.
“Rekao bih da jesam.”
“Onda je pravo čudo što niste pronašli posao negde kod nas. Naši ljudi znaju to da cene.”
“Našao sam posao, ali ne i dom.”
Markus se okrenu ka svojoj ženi.
“Džozi? Nisi rekla ni reč od kad smo ušli.”
Džozi se trgnu. Gato je pošao ka sklepanoj verziji svog prirodnog staništa, šanka.
“Čaša vode?”, upitao je dok je već sipao vodu u čašu.
“Nema potrebe… Ah, već ste sipali.”
Preuzela je čašu i ispila je na brzinu.
“Pretpostavljam da sam odlutala. Imate divnu kolibu, Gato, a ovi šumski predeli zaista teraju na razmišljanje.”
*
“Mislim da znam šta se desilo”, odjednom reče Džozefina svom mužu.
Hodali su na izvesnoj udaljenosti ispred Gata, dovoljnoj da ih ne bi čuo, ali nedovoljnoj da ih ne bi video.
“Treba mi samo da proverim još nekoliko stvari.”
Krenuo je da joj odgovori, ali zaustavila ga je.
“Pravi se da nisam ništa rekla. Idemo u hostel.”
