13. poglavlje
Istovremeno su zazvonila dva zvona. Ono za šankom, koje je pukovnik nervozno pritiskao, i ono na ulaznim vratima, koje je signaliziralo ulazak ekipe koja se vratila iz kolibe. Pukovnik i njegova žena stajali su ispred šanka sa spakovanim koferima, obučeni za put.
“Gospodine, gospođo Karsters..:”, pritrča Gato.
“Ah, tu ste. Žao mi je, ali supruga i ja smo odlučili da ćemo ipak skratiti odmor. Znamo da vi niste uticali na sve ovo što se izdešavalo, i dobićete najbolju ocenu u agenciji. Međutim, za nas je ovo već postalo previše. Platićemo pun iznos za ceo odmor.”
“Zar ne mogu ništa da učinim da ostanete?”, upitao je razočarano.
“Plašim se da je odluka konačna. Odvedite nas do kuće sa telefonom da bismo pozvali taksi. Koliko će mu trebati vremena da dođe?”
“Oko sat vremena.”
“Odlično. Još jednom se izvinjavam, Gato.”
Pružio mu je ruku.
“Pozovite policiju dok ste tamo”, dobaci Džozefina Gatu, koji je, čini se, iskazivao sve emocije odjednom.
*
Džozefina je hitro počela da izuva baletanke čim je ono zvono sa ulaznih vrata prestalo da se oglašava za njima.
“Šta to radiš?”, upita je muž.
“Izuj se, brzo”, odgovori ona i krenu uz stepenice.
Na spratu ju je zatekao kako viri kroz ključaonicu na vratima sobe Glena Roba.
“Ostani tu”, prošaputala je dok je Markus stajao na tri stepenika od poslednjeg.
“Drži stražu”, prošaputala je. “Obuj se i odveži pertlu. Ako neko naiđe pravi se da je vezuješ.”
Odškrinula je vrata i uvukla se unutra, a Markus je pratio njena uputstva. Sekunde su proticale naizgled sve sporije, a kada je sat iz prizemlja otkucao svoje, od iznenadnog zvuka mu se srce popelo u grlo. Nije bilo vajde od tolike strepnje, morao je da veruje u Džozefininu procenu. Osluškivao je pažljivo i bio je spreman da reaguje ako čuje bilo kakav zvuk odozdo. Međutim, Džozefini se očigledno nije žurilo.
Počeo je da razmišlja, da proba da shvati šta je to ona shvatila kad su ušli u kolibu pa se onako zamislila, ali uzalud. Zatim je počeo da razmišlja o nelogičnostima sa kojima su se susreli do sada, i to ne o onim očiglednim, već o onim neznatnim. Odvajao ih je na dve gomile. Očigledna nelogičnost bila je da je Eva Reding pronađena sa nožem u ruci, a Grin je bio gurnut. Kao i to da je bila u kamenolomu sa njim, a navodno ga je gurnula. Ubica ne bi sišao da vidi kako mu je žrtva, zar ne? A šta je bilo neznatno nelogično?
Kuvar. Rekao je da ima odličnu zaradu. Gato ga dobro plaća. Zar toliko zarađuje od turista? Možda je deo kapitala zarađenog u Engleskoj odvojio kao ulog za hostel.
Nož. Na nožu je bilo ostataka kabla. Zar se ne bi svako potrudio da to počisti. Možda počinilac nije očekivao da nož bude pronađen, ili je jednostavno bio u prevelikoj žurbi.
Lekovi. Prokleti aspirin, kao i lekovi za spavanje, obe table skoro prazne
Koliba. Auto. Auto! Zašto se Gato nije ponudio da odveze pukovnika i ženu do Firence? Ah, tako je, ima problem sa paljenjem kada dugo ne vozi.
Baš kada je Markus počeo da dobija ideje, Džozefina je izašla. Na prstima je strčala ka njemu sva ozarena, poljubila ga i nastavila nadole. Ispred hostela ih je dočekala ona grupa dečaka koja se igrala loptom koja zamalo da pogodi Markusa u stomak.
“Hej!”, Markus im baci loptu dok je Džozefina kretala uzbrdo. “Zar vas nije bila petorica?”
Četiri dečaka otrčaše ka trgu. I Džozefina je maltene trčala. Markus je brzo hodao za njom, a ona je posle nekog vremena zastala da bi je sustigao.
“Mislio sam kako bismo mogli da bacimo pogled na onaj kadilak”, reče on.
“Svakako idemo u šumu.”
Sada su oboje stajali.
“Pretražila sam kofer Glena Roba. Našla sam novinske isečke o pljačkama u Mančesteru, kao i telegram koji je dobio vezan za posao.”
“I?”
“Moram da proverim još nešto”, ponovo je potrčala.
S njom mi nikad neće biti dosadno, pomislio je Markus.
*
Nalazili su se na zemljanoj stazi, okruženi ružama dokle god je pogled sezao. Najednom je DŽozefina kleknula i počela da pomera biljke, uz povremene uzvike kada bi je ruže pecnule.
“Evina haljina je bila iscepana, a ne presečena. Gato je rekao da je parče našao ovde, iza brda, u ružama. Eva je bila ovde. Šta ako joj je nešto ispalo?”, govorila je.
Čučnuo je i počeo da razgrće ruže na drugoj strani.
“Šta misliš o tome da posle ovog odmora odemo na odmor?”, rekao je Markus.
Nasmejala se.
“Ne znam o čemu pričaš.”
“Šta tražite?”, prekinu ih mladi glas, zbog kog su oboje poskočili.
Kada su se okrenuli, prvo su primetili tu gustu kosu i mršave ruke. Marko ih je radoznalo gledao.
“Uplašio si nas”, reče Markus, pa ustade. “Ovaj… ja sam Markus. Tražimo nešto što smo izgubili. Kako se ti zoveš?”
“Evo ga!”, uzviknu Džozefina dok je pobedonosno podizala ruku držeći nešto sitno, nešto što se presijavalo. Prsten.
“To je sigurno ispalo onoj devojci”, reče Marko.
“Devojci?”, upita Džozefina.
“Evi. Sinjor Gato mi je rekao da se upoznam s njom. Vodio sam je kroz šumu.”
“Kad si je vodio kroz šumu?”
“Prekjuče.”
Pošao je ka selu, a onda se okrenuo ka njima.
“Samo da znate, ne bi trebalo da uzimate tuđe stvari.”
Ostavio ih je da gledaju prsten.
“Zar je Eva verena sa nekim?”, upitao je Markus.
Oprezno je klimnula, a onda reče:
“Zaista ćemo ceo dan provesti u šumi.”
*
Brzim korakom kretali su se ka kadilaku. Usput joj je prepričao o čemu je razmišljao dok je bila u sobi Glena Roba, a ona mu je ispričala svoje viđenje stvari. Preostajalo je da se proveri još samo jedna stvar.
Na sreću, kadilak nije imao krov, pa je Markus uskočio na vozačko, a Džozefina na suvozačko sedište. Uhvatio je volan kao da je nešto najdragocenije, i da mu je krivo što uopšte stavlja svoje šake na njega.
“Šta misliš da kupimo jedan ovakav?”, pitao je, dok je Džozefina otvarala “fioku” na suvozačkoj strani.
“Mislim da mi se sviđa kako razmišljaš.”
Izvadila je par papira, neki ugovor o zaposlenju, kao i vozačku dozvolu sa slikom i imenom njihovog domaćina.
“Dakle, nije lažno ime”, rekao je Markus.
Skenirala je pogledom svaki centimetar te dozvole, a on je prespajao žice da bi pokušao da upali auto. Posle desetak sekundi petljanja, auto je upalio iz prve.
“Vidi, vidi”, promrmljao je podigavši obrve. “Izgleda da je auto ipak vožen u skorije vreme.”
Pokazala mu je prstom jedan detalj na dozvoli. Ponovo je podigao obrve.
“Šta ćemo sad?”, ovaj put je upitala ona njega.
“Razmislićemo”, odgovorio je.
*
Starica je padala niz stepenice. Padala je, a razmišljala je o tome kako je onaj omlet bio izvanredan. Naravno, nema kod omleta neke majstorije koja je potrebna da bi on bio dobar, ali ovaj je bio stvarno dobar. Najverovatnije će umreti, a razmišlja o prokletom omletu. Zar ne bi ovo trebalo da bude jedan od onih trenutaka kada vam ceo život proleti ispred očiju? Biće da je zažmurila. Prepustila se.
*
Veru i Redžinalda zatekli su tačno tu gde su i očekivali da ih nađu, na klupi ispred kuće sa telefonom.
“Evo mladog para!”, uskliknu pukovnik.
“Žao mi je što smo se upoznali pod ovakvim okolnostima”, poče Vera.
“Raspoloženje vam se popravilo od kad ste napustili hostel, pukovniče”; reče Markus.
“A vama se vratila boja u licu”, reče Džozefina Veri.
“Oboje se osećamo bolje”, odgovorila je. “Taksi nam stiže za sat vremena.”
“S tim u vezi..:”, krenuo je Markus, “možda od vas tražimo previše…”
Tada se Gato pojavio na vratima kuće.
“Pozvao sam policiju. I oni stižu za sat vremena”, rekao je i krenuo užurbano ka hotelu.
“Vredan momak”, reče Vera. “Uvek negde žuri.”
“Kao što rekoh..:”, nastavi Markus, “zamolili bismo vas da nam se pridružite na recepciji još jednom. Stvari ćemo vam mi poneti. Vidite…”
Lica starijeg bračnog para promenila su izraz nekoliko puta dok su slušali šta je Markus imao da im kaže.
