15. poglavlje
“Opet se sve dobro završilo”, rekao je Markus.
Sedeo je na zadnjem sedištu taksija pored svoje žene i Vere Karstes.
“Često ste u ovakvim situacijama?”, osvrnuo se pukovnik sa prednjeg sedišta.
Markus se nasmejao.
“Ne znam kako bih vam odgovorio na to.”
“Ovo je za mene bilo previše”, rekla je Vera.
Džozefina se zaokrenu ka njoj.
“Dugujemo vam izvinjenje što smo vas doveli u opasnost na kraju. Ne znam kako smo prevideli nož.”
“Pa..:”, počeo je pukovnik, “kako god bilo, radili ste za dobrobit svih nas. Izvinjenje je prihvaćeno.”
Vremešni taksista je grickao kikiriki dok su jurili krivinama ka Firenci. Poznavao je ovaj put kao svoj dlan i vozio je samouvereno iako je bila pozna noć. Na sreću, engleski tako nije poznavao.
“Imao sam osećaj da će mu dati zavoj”, rekao je Markus.
“Mogao je i da mu ne da”, ubacio se pukovnik.
“Na sreću, pogodila sam pravo mesto sa ružom”, rekla je Džozefina.
“Čak su ti i policajci odali priznanje”, nasmejao se Markus. “Ali su nas ponovo zadržali tri sata.”
“Barem je sad sve gotovo”, reče Vera.
“Tako je! Živeli u to ime!”, podiže Markus zamišljenu čašicu, a pukovnik otpozdravi vojničkim pozdravom. “Sad možemo da se vratimo svojim životima. Znate, imao sam mačku jednom…”
*
Dok su čekali voz, odvojili su se od starijeg para i krenuli u šetnju stazom uz prugu. Trebalo je protegnuti noge i utrošiti tih četrdeset pet minuta do polaska voza.
“Nisi mogao da dočekaš da ispričaš to o mački”, rekla je Džozefina.
“To mi je bio najsrećniji trenutak na ovom odmoru”, priznao je Markus.
“Možda će uskoro pasti na drugo mesto.”
Pogledao ju je, a ona je nastavila.
“Pitao si me šta sam htela da ti kažem one noći kad nas je Peni Vederbi zaustavila.”
Zastali su.
“Trudna sam.”
