Izdaja

2. poglavlje

Večera je bila zakazana za sedam sati uveče, pa je Eva ostavila raspakovanje za malo kasnije. Iz kofera je izvukla crvenu letnju haljinu koju je potom I obukla, a onda je ćušnula kofer ispod starinskog kreveta, stavila tamne naočare za sunce I uputila se ka seoskom trgu da udahne malo čistog planinskog vazduha.

Dok je hodala kroz par uskih ulica, jedinih ulica u tom selu, Eva se osećala kao da je zakoračila u drugi svet. Tog popodneva selo su krasili neobični mirisi I zvukovi – zvukovi petlova, lokalnih prodavaca voća I povrća, miris svežeg hleba I raznih začina. Osećala je tople zrake sunca na koži. Šetnja ju je donekle opustila, ali ne I sasvim, jer je I dalje osećala nelagodu zbog onoga što joj se desilo u vozu. Do tada se nikada u životu nije onesvestila. Dok je prelazila preko kaldrmisanog trga ka gornjem delu sela, oprezno se prepuštala novostečenoj slobodi u inostranstvu, daleko od kuće I rodne zemlje.

Na trgu je par starijih meštana glasnom razmenom reči privuklo Evinu pažnju, pa je zastala I na trenutak oslušnula njihov razgovor. Sve što su pričali bilo je na italijanskom, jeziku koji je Eva tek učila, ali je uspela da uhvati neke reči I shvatila je da pričaju o nekakvom planinarskom izletu, ali ništa više od toga nije mogla da razume. Dakle, nisu pričali o njoj. Naravno da nisu. Zašto bi uopšte pričali o njoj? Ovde je niko ne zna. Ovde je slobodna.

Šum vetra unosio je svežinu u topao letnji dan, znatno topliji nego što je ovih dana bilo kod kuće. Eva je napustila trg sa brojnim radnjama I kafe-restoranima koji su tek uzimali zalet u poslovanju, s obzirom da je tek bio početak sezone, udaljila se od gužve I krenula  stazom koja je vodila do uzvišenja sa kog se pružao prelep pogled na selo I okolne planine. Negde na pola puta je usporila I razmislila o Orsinji. Uživo je bilo malo više ljudi nego na slikama. Možda će se turistički bum dogoditi malo brže nego sa ostalim mestima iz brošura, što znači da ima nečeg posebnog u vezi tog mesta.

Kada se popela do vrha brda, shvatila je I šta je to. Na vrhu brda nalazila se mala bela crkva, okružena visokim stablima I pogledom na celo selo. Pre ulaska u crkvu zaobišla ju je I pogledala unaokolo. Pogled su krasila brda prekrivena gustom mešovitom šumom, od koje su jedino bili viši snežni planinski vrhovi koji su se izdizali iza brda. Osećala se najživlje do sada. Nebo oko sunca poprimilo je jarkocrvenu boju, a sunce se spremalo da zađe iza brda I napusti Orsinju na još jednu noć. Zamišljala je kako je ovde noću, kada se jasno vide mesec I zvezde. Možda će ponovo doći večeras. Sada je bilo vreme da se zaputi nazad, dok je dan još trajao. Posetila je I uzani potok koji je bio jedini izvor vode koji je primetila u okolini. Bistra planinska voda slivala se niz brdo, prateći useke I krivine koje je oblikovala u zemlji. Eva je ušla I u crkvu I razmišljala je kako za razliku od samog sela, na stazi nije srela nikoga, iako je razlika bila svega trista metara. Meštanima brdo verovatno I nije bilo tako zanimljivo, jer su imali priliku da ga vide svaki dan, a pristigli turisti verovatno još uvek nisu istražili okolinu. Po njenoj slobodnoj proceni, prošlo je skoro sat vremena od kad je napustila hostel, a sigurno barem pola sata od kad je imala zadnji kontakt s ljudima. Zbog toga ju je glasan odjek koji je dopreo od iza njenih leđa na trenutak prestravio. Hitro se okrenula I ugledala dečaka sa izvinjavajućem izrazom lica.

“Oprostite”, počeo je, “nisam nameravao da vas uplašim.”

Govorio je tečnim engleskim jezikom. Evini otkucaji srca su I dalje bili ubrzani, a dečak se predstavio.

“Ja sam Marko.”

Eva je procenila da dečak nema više od deset godina. Imao je gustu I razbarušenu crnu kosu, ulepljenu od znoja. Trčao je do malopre. Izgledao je kao da mu je sasvim prijatno u tankoj majičici, dok je Evi već bilo zahladnelo, što joj je govorilo da je sigurno meštanin I da je naviknut na planinsku klimu. Uvidela je da je prošlo previše vremena od kad joj se predstavio.

“Ja sam Eva”, izustila je.

Prišao joj je I pružio isprljanu ruku, a Eva je uzvratila pozdrav. Rukovanje je ispratio zvuk jata ptica koje je proletelo iznad crkve.

“Vi ste novi ovde. Svi novi dođu prvo ovde, I pogreše.”

Marko je istrčao napolje, a onda se vratio do dovratka-

“Hajde, pašće mrak!”

*

“Pa, gde si naučio engleski?”, upitala je Eva Marka dok su se spuštali uz potok, na suprotnu stranu brda od sela, seoskog trga I žamora.

“Tu i tamo”, uzvratio je dečak zagonetno. “Video sam vas odozdo dok ste stajali na vrhu, pa sam potrčao da vas sustignem dok ste gore. Kao što sam rekao, svi pogreše.”

“Kako to misliš, pogreše?”

“Videćete.”

Mali bi bio dobar političar, pomislila je. Pitala ga je nešto, odgovorio joj je nešto sasvim drugo, a nije ni primetila odmah. Vodio ju je odvažno I samouvereno, kao da je vodi svojoj kući. Na jednom mestu su prešli potok I prošli kroz mali šumarak prepun ruža. Eva se zakačila za jednu od ruža I ogorčeno primetila da joj je crvena haljina sada sadržala mali procep.

“Postaje hladno. Mislim da ću sada da se vratim, ako ti to ne smeta, ovaj… Marko.”

“Još samo jedno skretanje”, odgovorio je dečak.

To poslednje skretanje dovelo ih je do čistine okružene drvećem. Borovi su bili poređani ukrug, kao da ih je neko pažljivo posadio na jednakim razdaljinama, a ne da su sami iznikli, pa su tako činili jedan krug od nekih dvadeset metara u prečniku. Jedini prilaz tom ćorsokaku bila je staza kojom su došli. Gde god da je Eva pogledala, bilo je zelenila, osim na zapadnoj strani gde je sunce počinjalo da zalazi. Zraci sunca formirali su žućkasti krug unutar zelenog kruga na koji su sletali vrabci čiji su cvrkut Eva I Marko mogli da čuju dok su se rukovali u crkvi. Marko je seo, a sunce mu je obasjalo lice. Vrapci nisu bežali od njega, već naprotiv, prilazili su mu. Ispružio je ruku, a nekoliko njih mu je sletelo na dlan, u kome su se nalazile mrvice hleba.

“Ja uvek dođem ovde kad me naljute.”

Eva se I dalje držala u hladu.

“Ko te naljuti?”

Marko je polako odmahnuo drugom rukom.

“Svi pomalo”, rekao je tiho, posmatrajući vrapce koji se hrane iz njegovog dlana, “ali oni nikad.”

U sunčanom krugu je taman bilo mesta još za Evu, ali ona je oklevala.

“Neće te povrediti”, rekao je Marko.

Eva nije znala da li se Marko obratio njoj ili vrapcima, jer je gledao negde između. Dašak vetra osetio se gajem. Prošlo je dosta vremena od kad je Eva napustila hostel I već je želela da se obuče, ali je ipak prišla krugu, opijena spokojnošću šumarka, neverovatne prirodne formacije koju je dečak prisvojio. Sela je, a vrapci su završili sa jelom, I sada su mirno stojali pored Eve I Marka. Dečak zapravo I nije prisvojio ovaj mali raj, već je želeo da ga podeli sa drugima, sa “novima”, kako ih je zvao, a možda I nije baš svakog dovodio ovde. Možda mu se Eva samo dopala. Možda je u njoj video nešto posebno, baš kao I u ovom mestu. Krug je počeo da se smanjuje I da menja oblik, a dečak se pridigao na noge. Bilo je vreme da se pođe nazad.

*

Mladi sinjor Gato je rukom zaklonio fitilj poslednje svećć koju je trebalo da upali na stolu, a onda je upalio sveću. Nakon što je odložio šibicu, ogledao se u ogledalu. Pričvrstio je čvor na kravati, prebacio belu krpu preko desne ruke I stao u stav konobara. Vežbao je pozicije pred ogledalom. Još godinu-dve I ovaj hostel će biti ne samo najugledniji u selu, već I najpopularnija destinacija, u koju će možda dolaziti I lepe devojke koje će uočiti njega I njegov trud, ne samo oko trpezarijskog stola, već I oko sopstvenog izgleda. Verovao je u to svim srcem, a to verovanje mu je današnji dan potkrepio. Tek prva tura turista, a već im je došla prava lepotica, sa “occhi di gatto”*¹. Una bellezza dagli occhi di gatto per il signor Gatto*². Da se nije onoliko zadržao u prodavnici, možda bi se i upoznali. Ovako je samo uspeo da je osmotri izdaleka.

            Trpezarija je pretrpela brojne promene tokom njegovog odrastanja. Kroz nju je prošao ogroman broj stolova I stolica, sofa I stočića, komoda I čiviluka, a jedini stalni komad nameštaja bio je veliki kamin koga je napravio njegov pokojni deda. Kamin se smatrao porodičnim nasleđem I vremenom je postao svojevrsni zaštitni znak sobe. U prostoriji se sada nalazio ogroman drveni sto sa elegantnim stolicama oko njega. Kao I u svakoj sobi, plafon je bio visok I dekorisan domaćim ručno-napravljenim ukrasima. Zidovi su bili prekriveni tamnozelenim tapetama sa zlatnim uzorcima, dok su zavese na prozorima bile bele I tanane.

Zidni sat otkucao je tačno sedam, a odmah za njim niz stepenice su sišli pukovnik i njegova žena. Gato im je poželeo toplu dobrodošlicu, izvinio se što nije bio tu kad su stigli i smestio pukovnika u čelo stola, a ženu pored njega. Upitao ih je da li bi želeli nešto da popiju, ili će sačekati ostale goste. Trudio se da pripazi sa svojim engleskim i da ga lepo uvežba, mada je jedna stvar vežbati ga, a potpuno druga pričati sa ljudima kojima je on maternji. Ipak, smatrao je da samopouzdanje utiče na tuđi utisak, pa se toga i držao. Gosti su odlučili da ipak sačekaju da se svi skupe.

Pukovnik Karsters nosio je tamni smoking I belu košulju sa crnom leptir-mašnom, dok je njegova supruga Vera nosila večernju haljinu od svile u boji šampanjca, koja je sezala do poda.

Povišeni glasovi iz hodnika na spratu pobudili su radoznalost ljudi iz prizemlja. Gato je uključio gramofon i pustio tiho laganu italijansku ambijentalnu muziku, ali su glasovi, srećom, sami utihnuli. Odmah posle toga su im se gospodin i gospođa Brodford pridružili.

„Oprostite zbog ovoga“, rekao je Markus Brodford, nameštajući sako. „Hvala, druže“, dodao je nakon što mu je Gato izmakao stolicu da sedne. „Ja obično ne reagujem burno, ali onaj tip je krajnje neljubazan.“

„Sigurno mislite na sinjora Roba.“

„Taj. Večeras nam se neće pridružiti. Rekao je da nije gladan.“

„Ali večera je na račun kuće! Kako vi kažete… u znak dobrodošlice“, pobunio se Gato.

„To sam i ja rekao! Naglasio sam mu da ste se potrudili da nas lepo ugostite, i da bi trebalo da vam uzvratimo barem pojavljivanjem. Poručio mi je da se on ne meša u moj život, i da ne bi trebalo da se ja mešam u njegov.“

„Divljak“, reče pukovnik.

„Otići ću do njega“, krenu Gato, ali ga Markus zaustavi rukom.

„Ne vredi, verujte mi, taj se neće predomisliti.“

Gato je delovao rezignirano.

„Razvedrite se! Pa, možemo mi i bez njega. Ja bih popio čašu vinjaka, ako imate“, dodao je Markus.

„Naravno da imamo“, uzvratio je Gato.

„Zapravo, fali nam još neko, je l’ tako?“

„Gospođica Eva Reding“, kao iz topa je odgovorio Gato.

„Onda ćemo sačekati.“