3. poglavlje
„Mislim da ćemo ipak krenuti sa pićem“, rekao je pukovnik Karsters u sedam i dvadeset.
Spretni sinjor Gato odmah je poslužio pićem goste, koji su nazdravili.
„Večera će biti poslužena za dvadeset minuta“, rekao je Gato.
A kada je došla večera, Gato je na sto pred pukovnikovu ženu, Veru Karsters, spustio več treču čašu šerija.
„Hvala najlepše“, rekla je otegnuto najvišim ženskim glasom koga je Markus ikada čuo.
„Verujem da ćemo se lepo družiti“, rekao je pukovnik mlađem paru.
Pre nego što su stigli bilo šta da odgovore, Vera Karsters se oglasila.
„Mislim da se neko već združio“, rekla je sa vragolastim osmehom, a onda je obrvama i glavom pokazala na stepenište.
„Mislite da su gospođica Reding i gospodin Rob zajedno?“, pitala je Džozefina, iako je i njoj već na pamet pala ta zamisao.
„Jasno je kao dan!“, povisila je ton Vera.
Međutim, njenu tvrdnju opovrgnuo je sam gospodin Rob, koji je upravo sišao niz stepenice. Sinjor Gato je tiho pevušio uz neku pesmu sa gramofona iza šanka. Gosti su posmatrali pridošlicu.
„Ja sam Glen Rob, trgovac antikvitetima iz Londona. U toku dana sam se suočio sa nekim, blago rečeno, lošim vestima vezanim za posao. Želim da se izvinim za moje ponašanje“, započeo je.
Društvo, koje je već počelo sa alkoholom, prihvatilo je izvinjenje.
„Sedite sa nama, gospodine Rob. Hoće li nam se i gospođica Reding pridružiti?“, upitao je pukovnik.
Rob je bio iznenađen.
„Ko?“
„Nema potrebe da se pravite, mi vas nećemo osuđivati zbog toga ko vam je u sobi“, rekla je Vera.
„Nema nikoga u mojoj sobi”, uzvratio je Rob.
„Hoćemo li početi sa večerom? Ova pita s mesom izgleda izvrsno“, pokušala je Džozefina da skrene temu, ali Rob se i dalje pravdao, dok mu je konobar izmeštao stolicu da sedne.
„Uveravam vas da mi je soba prazna“, rekao je.
Izvadio je ključ od sobe iz džepa i stavio ga na sto. Pripiti um Vere Karsters obrađivao je ovaj gest sa blagim poteškoćama.
„Ako želite da uđete i da se uverite, ja nemam ništa protiv, ali radije bih da krenemo sa jelom.“
Teško da je bilo ko za stolom poverovao da u sobi stvarno nema nikoga, ali je svakako bilo ispod časti uzeti čoveku ključeve i ući mu u sobu. Sinjor Gato je, ipak, imao baš tu nameru, ali ih je Glen Rob vratio u džep. Gato je otišao u kuhinju po još malo pite s mesom.
Iako je atmosfera malo splasnula dok su, sada već ukućani, pokušavali da shvate šta se to tačno dešava sa Glenom Robom i Evom Reding, večera je delovala vrlo primamljivo.
„Znate kako znam da li je hrana dobra?“, prekinula je Vera tišinu, nakon što je započela i četvrtu čašu šerija.
Nakon što nije dobila potvrdan odgovor, osmehnula se i nastavila.
„Moj Redži je najizbirljiviji čovek na svetu. Neizmerno je teško ugoditi mu i kod kuće, a kamoli kad negde otputujemo, a često putujemo po inostranstvu. Kad se njemu nešto dopadne, znači da je stvarno kako treba. Imate sjajno osoblje, g-gospodine G-Gato.“
Sinjor Gato je pripaljivao sveću koja se bila ugasila.
„Hvala vam, gospođo Karsters.“
Džozefina je pogledala u Markusa. Nekome sa strane to bi delovalo kao običan pogled, ali Markus je tačno znao šta je njegova supruga time mislila.
„Gospodine Rob, je li gospođica Reding sigurna da neće ništa da jede večeras?“, upita Džozefina.
Rob je refleksno hteo da povisi ton, ali se iskontrolisao, mada je bio vidno iznerviran.
„Nije u mojoj sobi“, procedio je.
Ustao je.
„Dame i gospodo, ja insistiram da istog trenutka pođete sa mnom do moje sobe.“
„Oh, to zaista neće biti potrebno“, krenuo je pukovnik, ali se Gato iz šanka uključio u razgovor.
„Ako sinjor Rob insistira, savetujem da ga poslušamo i da raščistimo ovaj nesporazum odmah, da bi svačiji ostanak u hostelu bio prijatniji.“
Sinjor Rob je još jednom promahao ključevima.
„Poći ćemo sa vama nakon večere“, rekao je Markus, „ako se ostali slažu.“
Pošto nije bilo primedbi, nastavili su sa večerom. Usledila je jagnjetina u crvenom sosu božanstvenog mirisa, a zatim i dezert – neki lokalni specijalitet sa jagodama koji se Džozefini izuzetno dopao, pa je tražila i repete.
“Niste ni pipnuli meso, pukovniče”, primeti Džozefina.
Pukovniku je bilo neprijatno.
“Ja… ne jedem konjsko meso”, rekao je. “Nemojte se uvrediti, gospodine Gato, sve ostalo izgleda izvrsno, ali meso neću moći da probam.”
“To je jagnjetina”, reče Markus.
“Molim?”, upita pukovnik.
Markus ubode parče mesa viljuškom I podignu je ispred lica.
“To je jagnjetina, a ne konjsko meso.”
“Oprostite mom mužu, ima problem sa vidom, ali neće da sluša”, dodala je Vera.
Pukovnik je zbunjeno gledao čas u svoju ženu, čas u Markusa koji je proždirao jagnjetinu, a onda je obrisao znoj sa čela neupotrebljenom salvetom.
“Jeste li dobro?”, pitala je Džozefina.
Umesto odgovora, pukovnik je započeo priču.
“Dok sam bio stacioniran u Avganistanu, imali smo višak slobodnog vremena, pa smo išli na lovačke izlete. Tamo su ih često organizovali. Uvek sam jahao sa jednim princem koji je bio poznat po svom izuzetnom lovačkom umeću I strasti prema lovu. Postali smo veoma bliski I poklonio mi je konja. Nazvao sam ga Ferdinand. Jednom prilikom smo jahali kroz šumu. Bio je to poslednji izlet pre nego da se zaputim u Evropu. Dok su se prinčevi lovački psi trudili da pronađu plen, ja sam ugledao divlju svinju koja je bežala u daljini. Do tada sam već bio stekao određene veštine, pa sam instinktivno krenuo u poteru za svinjom. Moj Ferdinand je jurio kroz gustu šumu, a moji pokreti su na tim brzinama I dalje bili malo nesigurni. Princ me je pratio, ali je zaostajao, jer je Ferdinand bio najbrži konj kog sam ja ikada video. U tom naletu, osetio sam da ću pasti. Kako bih sačuvao ravnotežu, morao sam da se oslonim na svoju lovačku pušku. Međutim, puška je slučajno opalila. Kada smo pali I ja I Ferdinand shvatio sam da sam ga pogodio. Nažalost, nakon što su lekari pregledali Ferdinanda, bilo je jasno da povreda nije mogla biti izlečena. Prinčevo osoblje je moralo da ga uspava. Znate, bilo je tužno videti kako mu se oči polako zatvaraju. Nisu mogli da me smire nekoliko dana. Princ me je odveo nazad u kamp I pokušao da me uteši, ali… taj konj mi je bio postao najbolji prijatelj za to kratko vreme. Bio sam ljut I razočaran sobom. Moja veza s Ferdinandom bila je nešto posebno I bilo mi je nemoguće da prihvatim šta sam učinio. Ipak, zahvalan sam na vremenu koje sam proveo sa njim. Čudno je kako su prijateljstva koja stvaramo sa životinjama često jaka I duboka, ponekad I jača nego ona ljudska. To je bio divan konj. Kako god bilo, od tada ne jedem konjsko meso.”
Samo je zveket viljušaka I noževa ispunjavao sobu u narednim trenucima.
“I ja sam imao konja”, reče Glen Rob.
“U Londonu?!”, uzviknuo je Markus.
“Zapravo sam rođen na selu. Moji roditelji su se doselili u London kad sam imao tri godine, dok su baba i deda ostali tamo. Čuvali su ovce i kokoške. Posećivali smo ih svakog leta dok su bili živi, i tamo sam proslavljao rođendane. Za dvanaesti rođendan su mi kupili konja.”
Londonski trgovac se raspričao, ali je i dalje bio prilično uzdržan.
“Imao je srebrnobelu grivu i oštar pogled. Zvao sam ga Ignacije.”
“Neobično ime”, prokomentarisao je pukovnik.
“U babinoj i dedinoj kući se nalazio veliki portret, a ispod njega je na zlatnoj pločici pisalo Ignacije. Taj pravi Ignacije je bio neki naš bogati predak. Odatle sam dobio inspiraciju za ime konja.”
“Ja sam imao mačku jednom”, dodao je Markus.
“Teško da je to isto, Markuse”, opomenula ga je žena.
„Mislio sam da bi bilo zanimljivo da kažem.“
„Žao mi je, pukovniče, što ste morali da se setite tog događaja na odmoru“, rekla je Džozefina.
Pukovnik je odmahnuo rukom.
„Bilo je to pre mnogo godina, a svi smo mi došli ovde da bismo uživali. Možda nije trebalo da se raspričam o tome.“
„Hajde da nazdravimo ponovo!“, uzviknula je Vera, dižući čašu.
Markus se okrenuo ka domaćinu.
„Nazdravite sa nama, gospodine Gato“, rekao je. „Je li ovo vaša prva tura gostiju?“
„Vi imate tu čast da budete prvi gosti, nadam se prvi od mnogih“, uzvratio je Gato iz šanka.
Sipao je sebi piće i prišao stolu, a zatim je nazdravio s gostima.
“Za još mnogo turista u hostelu Gato!”, rekao je Markus dok su nazdravljali.
“Šta to znači?”, pitao je Glen.
Gato ga je upitno pogledao.
“Vaše prezime, Gato. Šta to znači?”
“To znači…”, započeo je Gato.
Njegovo znanje engleskog jezika dočekalo je svoj prvi test. Naposletku se setio engleske reči i odgovorio je:
“Mačka.”
“Ja sam imao mačku jednom”, ponovio je Markus.
Pukovnik Karsters je prekrio usta rukom da bi zevnuo. Pogledao je na sat.
„Vera, hoćemo li…?“
Vera je naiskap popila ono što je ostalo u čaši i ustala. Gato je na tacni doneo još jedno parče kolača za Džozefinu.
„Ja sam čovek od reči“, rekao je Rob, i krenuo na čelo kolone.
„Možete li da mi ponesete to u sobu?“, pitala je Džozefina sinjor Gata, a ovaj je odgovorio potvrdno, i pošao za kolonom ljudi, noseći tacnu u ruci.
*
„Dame i gospodo“, ponovio je Rob, „soba broj tri.“
Širom je otvorio vrata svoje sobe i pustio ljude u nju. Niko se nije držao po strani, a Gato je bio prvi koji je iz uskog hodnika ušao u sobu, u kojoj zaista nije bilo nikoga.
„Hvala lepo“, rekao je Rob, „a sada, ako biste bili tako ljubazni da napustite sobu, jer mi je ovo zaista bio težak dan.“
Gato ga je podozrivo pogledao, a onda su gosti, jedan po jedan, napustili sobu.
Do tada su maltene svi smatrali da Eva i Glen nešto mute, ili da su možda zajedno, što se, opet, njih nije ticalo, a sada, kada su uvideli da to nije tačno, nametala se jedna druga misao. Osim Vere Karsters, koja je vrlo brzo zaspala, i Glena Roba, koji je u svojoj sobi čitao knjigu jer, kao za inat, nije mogao da zaspi iako je bio izuzetno umoran, svi ostali su sišli u dnevni boravak. Sat je otkucao jedanaest uveče.
„Kad je uopšte izašla?“, upitao je Markus njihovog domaćina.
„U pet i petnaest“, odmah je odgovorio Gato, a zatim se i ispravio kada je video poglede svojih sagovornika, „To jest, oko pet, malo posle pet.“
Tišinu je ponovo prekinuo on.
„Baš u to vreme sam pogledao na sat“, dodao je još jednom.
„Ima li u ovom selu… aktivnosti za turiste koji bi trajali, koliko, šest sati?“, pitao je Markus.
Gato je odmahnuo glavom.
„Pozvaću policiju“, rekao je.
„Devojka se verovatno zadržala negde. Možda je upoznala nekog i otišla kod te osobe?“, izneo je svoju teoriju pukovnik, ali je bio prilično neubedljiv. Moguće je da ni sam nije verovao u ono što je rekao. Gato se već uhvatio za telefon.
„Ako se ne varam, nećete ništa dobiti od policije. Čak i da joj se, ne daj Bože, nešto desilo, potrebno je da prođe 24 sata da bi neko bio proglašen nestalom osobom”, reče Markus.
„24 sata?!“, uzviknu Gato.
„Bojim se da je gospodin Brodford u pravu“, rekao je pukovnik. „Predlažem da se svi vratimo u svoje sobe, najverovatnije je sve u redu. Vi možete da dovršite vaš kolač, gospođo Brodford.“
„Oh, da, kolač!“
Sinjor Gato nije želeo da se vrati u svoju sobu. Sačekao je da se svi popnu na sprat, a onda je izašao iz hostela sa baterijskom lampom u rukama, rešen da otkrije šta se to dogodilo Evi Reding.
