4. poglavlje
Veru Karsters probudila je snažna glavobolja. Mrštila se dok je pokušavala da masiranjem slepoočnica ublaži probadanje koje je osećala. Kada je otvorila oči zaslepili su je sunčevi zraci koji su ulazili kroz prozor, pa se okrenula na drugu stranu. Redžinald je još uvek bezbrižno spavao. Osetila je njegov dah na svom licu. Pridigla se i pogledala u njegov džepni sat koji je bio na noćnom stočiću pored kreveta sa njegove strane. Šest i deset. Sručila se nazad u postelju, ali nije bilo vajde. Morala je podhitno da potraži lek za glavobolju.
Ogrnula je bademantil i sišla niz stepenice koje su škripale. Na recepciji nije bilo nikoga. Kucnula je na vrata koja vode ka privatnom delu kuće, ali nije bilo odgovora. Obišla je šank i prišla visećem ormariću sa staklenim vratima. Oklevala je na trenutak, ali onda ju je oštar bol podsetio zbog čega je sišla. Krenula je da otvori ormarić, a onda je ugledala kutiju aspirina na podu pored šanka i obradovala joj se više nego rođenom mužu. Nije trebalo da pije onoliko sinoć. Sagnula se da je pokupi kada je čula kako se otvaraju ulazna vrata.
Veru je još jednom zabolela glava, i ostala je da čuči na podu, naslonivši glavu na šank. Neko je progovorio na italijanskom, a onda i neko drugi. Vera je odmah znala da je ovaj drugi sinjor Gato, ali nije prepoznala onog prvog. Stresla se pri pomisli da će je zateći ovako skvrčenu iza šanka, dok drži kutiju aspirina u ruci, ali nije imala kud.
Čuo se zveket stakla, a onda su glasovi nastavili razgovor još malo. Po onome što je Vera mogla da zaključi, posetilac je bio dobro raspoložen, a onda su obojica izašli. Smogla je snage da ustane. Polako se pela uz stepenice grčevito se držeći za zid, a bolovi su se pojačavali. Znala je da joj malo fali da izgubi svest. Gubila je osećaj u rukama i aspirin joj je ispao na pragu sobe. Pukovnik je i dalje spavao. Uz tihi uzdah, pala je na krevet, a vrata su ostala otvorena.
*
“Sad sam se setio nečeg“, rekao je Markus svojoj ženi dok je oblačio majicu „One noći u kolima, kada nas je zaustavila ona žena, kako joj ime beše, Popi…“
„Peni“, ispravila ga je Džozefina. Još uvek se baškarila u krevetu uživajući u suncu koje ju je grejalo kroz otvoren prozor.
„Peni, tako je. Kad nas je Peni zaustavila, prekinula te je. Htela si nešto da mi kažeš.“
Raspevani kolibri je sleteo na prozorsko okno, unoseći prijatan jutarnji planinski vazduh u sobu, i sada su obojica gledala u Džozefinu, koja je ustala.
„Mislila sam…“, otpoče ona, ali ju je prekinulo glasno i užurbano kucanje na vratima koje je oteralo kolibrija.
Markus je otvorio vrata i ugledao usplahireno lice pukovnika Karstersa u izgužvanoj, ispresavijanoj majici, koji samo što nije upao u sobu spremajući se za još jedan nalet kucanja.
„Ne mogu da probudim Veru!“, uzviknuo je zabrinuto, a sede obrve su jedva sprečavale znoj da mu upadne u oči.
Markus je krenuo za pukovnikom u susednu sobu i usput pokucao na vrata sobe Glena Roba, ne zadržavavši se pred njima.
Dva muškarca su uletela u sobu, a za njima i Džozefina. Vera Karsters je ležala u skoro istom onom položaju u kojem je izgubila svest, s tim što joj je kosa bila u malo gorem stanju, verovatno od pukovnikovih pokušaja da razbudi svoju ženu.
„Zovi Gata“, rekao je Markus Džozefini, koja je otrčala niz stepenice. Opipao je Verin puls. Nije primetio nikakve nepravilnosti, disala je normalno. Začuli su škripu stepenica i povike iz prizemlja. Kada se Glen Rob pojavio, kroz otvorena vrata su mogli da razaznaju jedno glasno Verde koje je dopiralo sa donjeg sprata.
„Šta se ovde dešava?“, upitao je Glen Rob.
„Ne možemo da je probudimo“, rekao je tužno pukovnik.
Glen Rob je prišao Veri, a Džozefina je na njemu primetila velike podočnjake. Kretao se tromo, a kada je zakoračio napravio je grimasu.
„Uz vašu dozvolu…“, obratio se pukovniku.
„Radite šta god znate!“, uzvratio je pukovnik.
Glen je prislonio uvo na grudi Vere Karsters i kratko osmotrio svoj ručni sat. Atmosfera se mogla seći nožem. Glen se okrenuo ka pukovniku, koji je ubrzano disao.
„Pa?!“, prekinuo je pukovnik tišinu.
„Biće dobro“, rekao je Glen.
„Kako znate?“
Umesto odgovora, Glen se okrenuo ka Markusu.
„Donesite med.“
„Med?“, pobunio se pukovnik, a Markus je odmah sišao po med.
„Hoćete li mi, pobogu, objasniti o čemu se radi?!“, vikao je pukovnik.
Glen je iz džepa izvadio cigaru, a pukovnik je izgledao kao da će mu je iščupati iz ruku i baciti je na pod.
„Talat“, otpoče Glen Rob, prinoseći upaljač cigareti, „je vrsta otrova. Takozvani otrov za zaplašivanje. Ne može da ubije.“
Pukovnik je uzdahnuo, seo pored žene i uhvatio je za bledu ruku. Zidni sat otkucao je osam sati.
„Moja supruga je otrovana?“, upitao je.
Tada je Markus uleteo sa medom, a za njim i Džozefina. Glen je preuzeo med, nežno pridigao Veri glavu i prineo joj činiju meda do nosa. Vera nije otvarala oči.
„Podvijte mi rukav“, kazao je pukovniku, koji ga je odmah poslušao. Iz prizemlja su se ponovo čuli glasovi.
Glen je jednom rukom još uvek držao Verinu glavu, a drugom je uzeo malo meda i natrljao Veri na nozdrve, a onda joj je zapušio usta. Posle nekoliko sekundi je naprasito došla sebi, pomahnitalo kašljući. Glen se pomerio, još uvek držeći dva umazana prsta u vazduhu.
„Idem da operem ruke“, rekao je kada je Vera prestala da kašlje i napustio sobu.
„Vera!“, kroz plač je uzviknuo pukovnik. „Mislio sam da sam te izgubio.“
Markus i Džozefina su pošli napolje da bi ostavili stari par nasamo. Džozefina je pokupila aspirin sa poda, a Markus je zatvorio vrata za njima. Vrata sobe Glena Roba bila su zatvorena, i oboje su produžili u njihovu sobu.
„Kakav početak odmora“, reče Markus, brišući znoj sa čela.
„Ovo je prazna kutija aspirina, vidi“, pokaza Džozefina. „Gde je ostatak? Nije mogla da potroši celu kutiju a da se ne predozira, a čuo si Roba, nije se zbog toga onesvestila. Osim ako…“
„Polako, Holmse. Odmah si se ubacila u radni režim. Zar nismo na odmoru?“
Markus joj je prišao i uzeo kutiju.
„Žena je možda uzela previše aspirina. A ako je stvarno otrovana, siguran sam da ima ko da se pozabavi time.“
Poljubio ju je, ali ona je odmah nakon toga krenula ka velikom zidnom ogledalu i nastavila sa pričom.
„Ali, zašto bi uzimala aspirin, ako je glava već nije bolela od ranije? I to poprilično, ako je istrošila celu kutiju. Možda je stvarno otrovana, a nema nas mnogo u hostelu, što bi značilo da je kriv neko od nas, kuvar ili Gato. Onda bismo trebali da se pozabavimo time ako ne želimo da neko otruje i nas.“
„Niko odavde nije od ranije poznavao Veru Karsters, koliko znam. Hajde da sačekamo još malo da vidimo da li će se još nešto desiti.“
„Jesi li mu video podočnjake?“
„Kome, Gatu?“
„Robu. Taj nije spavao sinoć. Ko zna gde je bio i šta je radio.“
„Možda samo nije mogao da spava. Uostalom, čuli bismo škripu stepeništa, a i zaboravljaš da ju je on upravo probudio i doneo protivotrov.“
„Odakle on uupšte zna toliko o otrovima? I zašto je odmah zatvorio vrata?“
Prišao joj je otpozadi i sada su gledali jedno drugo kroz ogledalo.
„Nešto ovde ne štima“, kazala je i okrenula se prema njemu. Znao je da joj mozak ubrzano radi i da sada nema povratka.
„Znam kuda ovo vodi“, rekao je. „Opet ćemo završiti u novinama.“
*
Novine su tog jutra bile pune raznoraznih dešavanja, bilo na lokalnom ili na svetskom nivou. Izveštavalo se o klimatskim promenama, o vremenskim nepogodama, i kojekakvim drugim velikim globalnim događajima, ali isto tako ste mogli naći i savete za heklanje ili recepte za deset brzih jela kada vam se žuri. U Britaniji su mašinovođe štrajkovale već pet dana zbog niskih primanja, u Francuskoj su prosvetni radnici protestovali zbog loših radnih uslova, a u Nemačkoj je narod bio podeljen po mnogo toga, a predizborna kampanja koja je besnila između dve vodeće stranke samo je pojačavala te podele i na osnovu njih vrbovala svoj deo biračkog tela. Svuda u svetu ljudi su bili nezadovoljni zbog nečega. U nekim delovima sveta su to svoje nezadovoljstvo izražavali mirnim ili nasilnim putem, dok su u drugim ćutali i trpeli. Sve u svemu, ko tog dana nije kupio novine, propustio bi mnogo, a opet ne bi propustio ništa bitno za njega. Onaj koji je pročitao novine okarakterisao bi ovo kao jedno burno jutro, dok bi onaj neizmoren hrpom informacija smatrao da je ovo jedno sasvim obično jutro. Takav kontrast je vladao i u Orsinji. Za one koji su noć proveli u hostelu Gato dan je počeo hitro i uzburkano, dok ostatak Orsinje ne bi primetio ništa neobično u odnosu na svaki drugi početak dana.
Doktor koga je sinjor Gato pozvao u pomoć se javio da će stići vrlo brzo, a zapravo je stigao tek nakon dvadesetak minuta. Zaćulo se zvonce na ulaznim vratima kada je ušetao sa svojom akten-tašnom, bez ijedne brige na svetu, ili je bar tako izgledalo. Gato ga je odmah odveo na sprat i ovaj je obišao pacijentkinju. Konstatovao je otprilike isto što i Glen Rob, i ostavio joj je neki italijanski lek koji će joj navodno ublažiti glavobolju. Biće ona stara do večeras, kako je rekao. Vera Karsters je slušala doktora i klimala glavom, ali dovoljna je bila jedna rečenica da zaključi da mu neće verovati.
Džozefina je zakucala na vrata sobe Karstersovih i osluškivala odgovor. Njena radoznalost joj nije dozvoljavala da sedi skrštenih ruku i da čeka da se sve reši samo od sebe. Markus je sišao na kafu sa pukovnikom, koji je preko volje ostavio ženu samu u sobi nakon što je ona insistirala da će biti dobro i da se već oseća bolje.
„Ko je to?“, čulo se iz sobe.
„Džozefina je, iz sobe preko puta.“
„Uđite.“
Verin glas bio je dosta slabiji i prazniji nego sinoć, umorniji od napornog jutra i štete nanete organizmu, a suvlji i zbog alkohola i zbog kašlja. Sedela je na bračnom krevetu naslonjena na veliki beli jastuk prislonjen uza zid. Pila je čaj. Džozefina je smišljala kako da počne razgovor dok je zatvarala vrata za sobom.
„Jeste li dobro?“
Bilo je to najbolje što je mogla da smisli.
„Nisam, ali biću, ako je za verovati onom doktoru. Nedovoljno je reći da ovde više nećemo letovati. Nismo ni dvadeset četiri sata ovde, jedna gošća je nestala, a ja sam otrovana…“
Vera je ponovo počela da kašlje. Džozefina je sela na krevet. Malo je odahnula svesna da neće morati mnogo da se trudi da održi razgovor, i da Verina pričljivost nije bila rezultat alkohola, već je ova bila takva i trezna. Kada je završila s kašljanjem, pogledala je Džozefinu ispod oka, a onda je nastavila:
„Možda grešim, ali ja u ovom hostelu ne bih verovala nikom.“
„Možete da verujete meni.“
Nije znala zašto je to rekla. To je bio takav kliše, koji joj najverovatnije neće ništa doneti, a može imati i suprotan efekat. Vera je kašičicom mešala čaj i gledala u uskovitlanu površinu tečnosti.
„To zvuči kao nešto što bi rekao neko kome ne treba da verujem.“
„Koliko ste aspirina uzeli?“
Vera podiže pogled ka Džozefini.
„Aspirina?“
Delovala je kao da se priseća.
„Aspirin, sad se sećam! Nisam uspela da uzmem nijedan.“
Džozefina izvadi iz džepa praznu kutiju aspirina, koju Vera uze u ruke. Pred očima joj bljesnuše detalji od jutros, koji su delovali kilometrima daleko.
„Ustala sam jer me je bolela glava i… sišla sam da probam da pronađem neki lek.“ Govorila je oprezno i sporo, kao da se u hodu prisećala detalja. „Nije bilo nikoga pa sam ušla u šank. Nisam ni ja znala šta tražim, ali sam tražila. Nisam dugo tražila jer sam ugledala kutiju aspirina na podu. Pretpostavljam da nisam ni pogledala unutra.“
„Zašto ne biste pogledali?“
„Previše me je bolela glava.“
„Zar nije logičnije da izvučete koliko vam treba, a da ostatak vratite, nego da uzmete celu kutiju?“
Vera je otpila još jedan gutljaj čaja.
„Ovo što ti budem rekla ostaje između nas.“
