5. poglavlje
Dok su Vera i Džozefina razgovarale uz šoljicu čaja, pukovnik i Markus su pili kafu. Sedeli su jedan preko puta drugog za stolom u prizemlju. Doktor je sedeo za šankom i pričao sa Gatom, koji je upravo poslužio kafu. Markus je dugo posmatrao pukovnika koji je čačkao parče drveta koje je štrčalo sa ivice stola. Posle nekog vremena je prekinuo tišinu na isti način kao i njegova supruga na spratu.
„Jeste li dobro?“
Pukovnik je klimnuo glavom. Bore koje su se pojavile na njegovom licu kada je sinoć govorio o Ferdinandu sada su ponovo obelodanile svoje prisustvo.
„Kažu da će i Vera biti dobro“, dodade Markus.
Pukovnik je prestao da se igra sa parčetom drveta i otpio je malo kafe. Gato je prišao da razmakne zavese, a Markus je sačekao da se ovaj ponovo udalji i nastavi razgovor sa doktorom. Pukovnik je podigao glavu.
„Rekli ste da se prezivate Brodford? Odakle vas poznajem?“, upitao je.
„Ne bih rekao da me poznajete. Moja žena i ja smo par puta, kako da kažem, pripomogli u razotkrivanju nekih nejasnoća, što je možda završilo u novinama. Verovatno ste pročitali nešto o nama.“
„Brodford, Brodford…“, razmišljao je pukovnik. „Tako je, Brodford! Vera mi je to jedanput pročitala u novinama. Nešto o nekakvim duhovima, ne mogu da se setim. Pitao bih je, ali leži u krevetu, zato što je otrovana.“ Ponavljao je činjenice ogorčeno kao da pokušava da shvati zašto se sve ovo desilo baš njima.
„Pomoći ćemo vam“, rekao je Markus.
„Kako ćete nam pomoći?“
„Za početak mi možete reći da li je iko imao bilo kakav razlog da poželi da otruje Veru.“
„Pa… ovde nas niko ni ne poznaje“, govorio je pukovnik bez oklevanja. „Nismo ni napuštali hostel od kako smo došli. Odmorili smo u sobi, popili kafu ispred, i onda smo došli na večeru. Čekali smo onu devojku.“
„Gospođicu Reding.“
„Nju. Šta se s njom uopšte dogodilo?“
„Gato!“, uzviknuo je Markus. „Da li je gospođica Reding dolazila?“
„Nije, gospodine.“
Tada se doktor ubacio u razgovor.
„Rekli ste Reding?“, upitao je Markusa. „Sreo sam se sa jednom gospođicom Reding u vozu. Smeđa kosa, rumeni obrazi, ratoboran pogled.“
„To je ona“, odgovorio je Gato.
„Čudno.“
„Zbog čega je čudno?“, pitao je Markus.
„Čudno je zbog toga što se bila onesvestila. Kondukter je tražio doktora i ja sam potrčao u pomoć. Oprostite“, dotaknuo je šešir, „moje ime je Toni Grin.“
„Je li i ona bila otrovana, doktore Grin?“
Grin odmahnu glavom.
„Onesvestila se od nekog šoka. Mora da je videla nešto, ili se uplašila od nečeg, ili možda oba. Ništa suviše opasno po zdravlje, mada se ona nije sećala zbog čega se onesvestila. Tvrdila je da je čitala novine, ali nije bilo novina u kupeu. Rekao bih da joj je psiha sama dopunjavala deliće slagalice, izvrćući stvarnost.“
„Možda“, suvo je dodao Markus.
„Pa, moram da pođem. Bilo mi je drago“, otpozdravio je doktor, a Gato je pošao da ga isprati. Markus se ponovo obratio pukovniku.
„Ovde vas niko nije poznavao, a šta je sa Engleskom? Da li ste imali neprijatelje?“
„Blagi Bože, ne“, uzvratio je pukovnik. „I ako sam se ja možda zamerio nekome, a sigurno jesam kroz život i posao, Vera ni sa kim nije imala probleme, bar ne koliko ja znam, a među nama nema tajni.
„Kako god bilo, dobro je prošla. Brinem se šta se možda dogodilo Evi Reding, i da li joj se desilo ono što je moglo da se desi vašoj ženi. Ispitaću Roba o onom otrovu. Gde je on uopšte?“
*
Vera se od brzine pričanja zagrcnula i morala je da se ponovo propisno iskašlje.
„Gde sam stala? Dakle, dok sam čučala iza šanka čula sam glasove. Jedan od njih je bio Gato, a drugog u početku nisam prepoznala. Razmenili su nekoliko rečenica, a onda se čulo otvaranje neke komode ili fioke, ili tako nečeg, pa su popričali još malo i napustili hostel. Pomislila sam da je onaj Gato ovom drugom dao nešto što je čuvao za njega, all nisam bila sigurna, a posle toga se više ničeg ne sećam. Znam da je bilo šest i deset, i bilo mi je čudno da se tako rano sastaju, tako da je posao verovatno namerno obavljen u tajnosti. Nakon toga se sećam trenutka kad sam otvorila oči i videla doktora, ali nisam se uplašila dok nije progovorio. Tada sam shvatila da je on bio taj koji je jutros pričao sa Gatom i uzeo nešto od njega, a Gato je bio potpuno odeven u isto ono što je nosio sinoć i izgledao je kao da je već neko vreme budan. Šta se to ovde dešavalo sinoć?“
*
„Slomićete mi prozor!“, uzviknuo je Gato dečacima koji su šutirali loptu nizbrdo tesnom uličicom u kojoj se nalazio hostel Gato. Prednji zid hostela bio je od kamena, a jedino što je remetilo pažljivo poređano kamenje bili su pomalo asimetrični četvrtasti prozori. Jedan od tih prozora je fudbalska lopta zamalo promašila. Iako je lopta bila stara i krpljena, dečaci su udarali svom snagom i Gatu nije bilo svejedno. „Marko, ti im reci, tebe će poslušati!“
„Važi se, sinjor Gato!“, odvratio je dečak i nastavio sa drugarima nizbrdo.
Gato je poznavao malog Marka od kad je ovaj bio beba, i ranije je Marko mnogo češće dolazio kod njih na domaći sladoled. Gato je stavio ruku iznad očiju da bi zaklonio pogled od sunca i ostao da gleda za njima.
„Gospodine Gato?“, čuo je iz predsoblja.
Kad su se on i Markus smestili za sto, Markus je odmah prešao na stvar.
„Išli ste da je tražite, zar ne?“
Gato je prebledeo i počeo da se znoji. Njegov engleski nije bio toliko usavršen da bi mogao odmah da smisli šta da kaže, posebno jer ga je Markus iznenadio ovakvim pitanjem. Na kraju je rezignirano i pognutog pogleda samo izustio:
„Zar je to toliko pogrešno?“
„Nisam rekao da je pogrešno. Mislim da je to za svaku pohvalu. Ali, zar se neće policija baviti time?“
„Vi ne znate kako ovde sve funkcioniše. Na stranu to što moramo da sačekamo tih 24 sata, čak i ako je budu proglasili nestalom osobom male su šanse da će nešto uraditi povodom toga. Jedanput mi je neko ukrao bicikl i prijavio sam to policiji. Nakon tri dana mi je jedan dečak iz sela javio da je video bicikl pored puta, ispred ulaza u susedno selo. Nisu ni prstom mrdnuli. A kada nam je neko obio hostel bila je ista priča. Nikad ih nisu uhvatili. Pobogu, ovde ima stotinak stanovnika!“
„Koji uzimaju stvari u svoje ruke?“
„U takvim situacijama, da, jer nema drugog rešenja.“
„Dobro onda, tako ćemo i mi. Moramo da radimo zajedno da bi se ovo razrešilo. Zbog toga je od presudne važnosti da obojica govorimo istinu i da ne krijemo ništa.“
Gato je i dalje gledao u sto.
„Ah, Džozefina.“
Džozefina je upravo ušla u prostoriju nakon desetak sekundi škripanja stepenica.
„Pridruži nam se.“
„Gato, i ja i moja žena ćemo dati sve od sebe da pronađemo krivca, i odmah mogu da ti obećam da ćemo postići više od vaše lokalne policije. A sad, zašto nam ne bi ispričao šta si radio sinoć?“
Gato je uzdahnuo.
„Nije je bilo nigde“, počeo je. „Nakon što ste se svi smestili u svoje sobe, izašao sam po nju. Nemoguće je da se toliko zadržala napolju svojom voljom, prosto je nemoguće!“ Ustao je i krenuo ka šanku, iza koga je zastao. „Obišao sam sve ulice i trg, sve je bilo pusto kao što i uvek biva. A onda sam se zaputio ka ombri. Ka brdu. Tako ga zovemo zato što se nadvija kao senka nad selom. Tamo svi turisti prvo odu. Gore se nalazi crkva, vidikovac, potočić i šuma.“
Sagnuo se i iz šanka izvadio parče crvene tkanine.
„Ovakvu haljinu je nosila juče.“
„Gde si to našao?“, upitao je Markus.
„Iza brda. Bio sam očajan da je nađem da sam čak sišao na drugu stranu brda, mada sam duboko u sebi znao da nema nikakve šanse da je tamo. Zašto bi bila tamo? A onda sam ugledao ovo parče pod lampom. Mora da se ubola na ružu, a trn je probio haljinu i iscepao je. Ali i dalje ne vidim razlog zašto bi išla iza brda.“
„Šta se nalazi iza brda?“
„Kilometri i kilometri šume.“
Sada je Džozefina rešila da ispita Gata.
„Šta si radio posle toga?“
„Došao sam ovde. Spavao sam.“
„A posle toga?“
„Ne razumem.“
Džozefina je ustala i pogledala oko sebe. Ugledavši ono što je tražila prišla je komodi na kojoj se nalazila plava vaza i otvorila je komodu. Bila je prazna, a zadnja strana je bila napukla od vlage.
„Šta je bilo ovde?“
Markus je hteo da prokomentariše nešto, ali se ipak zauzdao. Znao je da njegova žena sigurno cilja na nešto. Gato se nije naljutio što je ona otvorila komodu, već se samo još više znojio.
„Tu ništa ne držimo, zbog vlage.“
„Ali juče si nešto ovde držao, dok ga nisi predao. Sada kada je doktor dolazio, to je bio drugi put da danas dolazi, je l’ tako?“
„Kako vi…?“, otpoče Gato, a onda zaplaka.
Džozefina mu je brzo prinela maramicu, a onda ga povela da sedne ponovo preko puta Markusa.
„Mi ne mislimo da si ti za nešto kriv“, nastavila je Džozefina, „samo želimo da se ovo raščisti, a raščistiće se ako budeš govorio istinu. Nisi u opasnosti.“
Gato je izduvao nos i obrisao suze.
„Ja sam kriv za sve! Ali stvarno nisam znao za otrov, kunem se!“
„Polako, Gato“, reče Markus, „kreni od početka.“
„Doktor Grin često ovde dolazi. On je lekar opšte prakse i obilazi sela po potrebi, a kad je tu obavezno svrati kod mene. Čovek je juče doneo pošiljku za njega, pre nego da vi dođete, i ja sam je smestio tu, jer to niko ne otvara, svi znaju da se to ne koristi.“
„Šta je bilo u pošiljci?“, upitao je Markus.
„Flaša šerija. Nije ni bila upakovana, bila je to samo flaša. Čovek mi je rekao da to dam Toniju Grinu kada bude dolazio, a Grin je izgledao kao da je očekivao pošiljku. Došao je jutros prvo kod mene i uzeo flašu. Problem je u tome što…“, opet je utonuo dublje u stolicu, „mislim da sam slučajno zamenio flaše i poslužio gospođi Karsters šeri iz flaše koja je bila za Grina. Mora da sam ih zamenio pre nego da flašu smestim u komodu. Sad sam siguran da je to u pitanju, i da je gospođa Karsters mogla da nastrada zbog mene.“
„Ne brini“, rekao je Markus. „Niko ovde ne zna za ovo i ne sumnjiči tebe, a mi sada znamo i ni mi te ne sumnjičimo. Reci mi, da li poznaješ tog čoveka koji je doneo pošiljku?“
„Ne.“
„Dobro je što si nam ovo ispričao, Gato. Bar imamo nešto.“
„Hoćete li je pronaći?“
Gledao je čas u Markusa, čas u Džozefinu.
„Pronaći ćemo je“, rekla je Džozefina, „ali nam treba tvoja pomoć. Ako znaš još nešto, moraš da nam kažeš.“
Gato je oklevao.
„Sinoć… iako je sve bilo pusto, sreo sam jednu osobu. Nasmrt sam se prepao jer je čovek išao bez lampe, a nisam očekivao nikoga da vidim u to vreme.“
„Koga si video?“, pitala je Džozefina.
„Bilo je mračno, pa nisam mogao da budem siguran. Zato sam se smestio i posmatrao ga krijući se iza crkve. Popeo se na brdo, a onda na par minuta nisam mogao da ga vidim. Posle toga je krenuo nazad, ali pre nego što je krenuo stao je i uspeo sam da mu vidim lice na mesečini, i sada sam siguran da je to on.“
„Ko, Gato, ko?“, već je nestrpljiv bio Markus.
„Glen Rob.“
