6. poglavlje
Dimitri Kirijakis se osvrnuo i prestao sa sviranjem kada je čuo kako se zidni sat trudio da otkuca sedam puta i da označi da je sedam sati. Utišao je svog brata Aresa koji je i dalje svirao svoj buzuki i sa iščekivanjem je gledao u prastari sat. Jedan, dva, pa onda i tri otkucaja. Možda je i uspeo da ga popravi. Četiri, pet, a onda zatišje. Dimitri dlanom udari u besprekorno čist gornji deo svoje harmonike. Za razliku od sata, harmonika je radila kao i kada ju je dobio od oca, koji nije zarađivao od sviranja, ali je voleo da svira i često je svirao na porodičnim okupljanjima, a ponekad i za sebe. A kada je, u poznim godinama, odlučio da se rastane sa harmonikom i da se posveti drugim stvarima, njegov stariji sin Dimitri je drage volje prihvatio poklon.
Već prve večeri je saznao da ima talenat za sviranje, i u narednim mesecima je neumorno usavršavao svoje veštine. Kada je i mlađi brat dovoljno porastao, Dimitri mu je nabavio buzuki i krenuli su zajedno u svet. Sada obojica imaju preko trideset godina, ali ne i mnogo sreće u karijeri. Još uvek je vrhunac bio nastupanje po gradskim ulicama za bakšiš, pa se elan u njima polako gasio. Jednostavno ih niko bitan nije primetio. Nastupi su bivali sve ređi i ređi, kao i Dimitrisova sada već proseda kosa, i instrumenti su završili u podrumu. A onda su dobili ponudu da sviraju u nekom malom hostelu u Orsinji. Cclog jutra je Dimitri glancao harmoniku, a Ares je štimovao buzuki, a sada kada je sat delimično uspešno obeležio vreme i nagovestio im da bi trebalo polako da krenu, Dimitri je bio van sebe od uzbuđenja, jer će posle četiri godine pauze braća Kirijakis ponovo nastupati.
Ares je bio sedam godina mlađi i nije imao prevelike ambicije da će moći da živi od muzike, ali se tokom svih tih godina sviranja zbližio sa bratom pa je sa njim i ostao da živi. Iako su bili braća, njihove telesne karakteristike su se umnogome razlikovale, što se pokazalo kao dobra stvar kod privlačenja publike na ulici. Naime, Ares je bio visok i vitak, a Dimitri nizak i krupan, Ares je bio ćosav i bled u licu, a Dimitri je imao veličanstvene brkove. Ipak, da ste proveli bar pola sata u sobi s njima, uverili biste se da su obojica stoprocentni Kirijakisi. Tokom nastupa su uspevali da budu maltene savršeno sinhronizovani, uključujući pokrete, pa i poglede, do te mere da bi izgledali kao optička iluzija da su bili blizanci, a na tome nisu radili, već je išlo samo od sebe. Zbog toga je Dimitri bio uveren da će oni uspeti u muzici, i da će nastupati širom sveta i upoznavati hiljade i hiljade ljudi sa grčkom tradicijom, kulturom, pesmama i igrama. Međutim, san je još uvek stajao neostvaren. Dimitri je u dva navrata ozbiljno morao da ubeđuje brata da nastave sa ovim još koju godinu, i na jedvite jade je uspevao da ga ubedi, ali treći put nije uspeo, i tako je počela pauza- Dimitri je govorio da je pauza, dok je Ares bio uveren da je kraj. Tog jutra je Dimitri umalo prosuo kafu kada je kroz prozor ugledao mlađeg brata kako nosi buzuki ka kontejneru, a rasprava je bila vrlo žustra. Završila se tako što je Dimitri odneo buzuki u podrum i zaključao ga zajedno sa svojom harmonikom, i to je stavilo privremenu tačku na karijeru braće Kirijakis.
Iako nisu znali odakle tom hostelu uopšte njihov broj i da li je ponuda uopšte autentična, taj koji ih je zvao delovao je kao da stvarno želi baš njih, pa su se čak pola sata ranije obreli na stepenicama, spremni za polazak.
*
Iščekivao je njenu reakciju, svestan da će ona presuditi o nastavku plana. Želeo je da joj se prsten dopadne, ali ne zato što bi je to usrećilo, već zato što bi on onda mogao da nastavi da sprovodi u delo ono što je zamislio. Ovo je bio samo jedan od koraka, ali je znao da se klatno može pomeriti i u jednu i u drugu stranu. Negde je pročitao da se u licu nalazi čak pedeset sedam mišića, a ljudi aktivno koriste samo desetak posto. Ipak, kada je ugledala prsten, pomislio je kako je ona upotrebila bar trideset njih. Na tom licu pročitao je zaprepašćenje i iskrenu radost, a zatim strah i sumnju. Pokušala je nešto da kaže, ali joj je grlo bilo suvo pa nije uspela da izusti nijednu reč. Nakašljala se i spustila prsten na sto.
„Odakle ti ovo?“, uspela je da upita.
Iz susedne sobe začulo se zvonce, a ona je napustila sobu. Ispratio ju je pogledom. Nakon minuta koji se činio kao večnost vratila se u sobu noseći prazan poslužavnik praćena mirisom čaja koji je dopirao iz sada otvorenih vrata. Otišla je u kuhinju.
Poželeo je da iscepa košulju koju je nosio od besa. Stavio je prsten u džep i pošao ka kuhinji, a onda je čuo kako ona lomi jaja i stavlja ih u tiganj. Sačekao je da prštanje ulja postane dovoljno glasno da bi mogao da se izviče u jastuk.
*
Ares je zastao. Ponovo mu je zatutnjalo u ušima, kao i svaki put pred oluju. Osim što je ovaj put bilo jače. Sada kao da je osećao vibracije u celom telu. Dimitri je i dalje svirao i išao napred i nije ga primetio. Tanani nalet vetra uspeo je da mu poremeti ravnotežu i da ga odgurne do obližnjeg drveta. Čučnuo je da sačeka da mu se stanje smiri. Do sada bi trebalo da je već prošlo, ali nije. Zbog čega nije?
Dimitri je ugledao brata i dotrčao. Nalazili su se na nekoliko krivina od Orsinje, što neko ko ne živi u blizini ne bi mogao da primeti jer je bila zaklonjena kamenolomom. Taj kamenolom je nastao tako što su radnici počeli da kopaju da probiju put, a onda su naišli na tvrdi kamen i morali su da je zaobiđu. Nekoliko godina nakon toga su rekreativni kopači otkrili prisustvo ruda, a kako je zemlja bila u krizi, to su videli kao njihovu šansu da se obogate, pa su sa svih strana pokušavali da prokopaju ispod stene. Kada je privučena pažnja lokalnih vlasti, nastao je pravi mali rudnik, i sve što je vredelo uzela je država. A sada se Ares toliko borio da sačuva ono što najviše vredi – život, da nije ni primetio da ga od pada od par desetina metara deli samo jedno drvo, drvo na koje se oslanjao.
Dimitri mu je stavio lek u usta i pritiskao mu vilicu da bi ga ovaj sažvakao.
“Dobro sam”, uzvikivao je Ares, dok su mu se komadići leka premeštali po ustima.
“Žvaći”, insistirao je. “Proklete žlezde…”
Ares je po jednoj stvari oduvek bio jedinstven – mogao je da predvidi svaku oluju. Nijedan doktor, a kasnije ni psiholog kod koga su ga vodili kao malog nije umeo da kaže od čega Ares boluje, pa se kao jedino moguće objašnjenje nametala činjenica da je po toj bolesti on prvi u svetu. Njemu je to čak i bilo zanimljivo, s obzirom da nikada do sada nije imao veće zdravstvene tegobe zbog toga. Naime, pred svako nevreme, vlažnost vazduha poraste, a sam vazduh putuje uvis do oblaka, a Ares to strujanje vazduha oseti kao peckanje u nervima prstiju. Ljudi u Grčkoj su taj momenat uvek nazivali “zatišje pred oluju”, pa su njihovi roditelji stalno govorili da Ares boluje od “zatišja”. Međutim, sada kao da je osetio dolazak dvadeset najjačih oluja koje je svet ikada video, što nema nikakvog smisla jer na nebu nije bilo maltene nijednog oblaka. Dok je Dimitri gledao u nebo, Ares se okrenuo na stomak i ispovraćao sadržaj svog želuca u kamenolom.
Između naleta je uspevao da pomalo pridigne glavu i ugleda nešto na suprotnoj strani kamenoloma, strani koja nije bila tako strma i sa koje se ulazilo. Ono što je video izgledalo mu je kao umetnička slika, ali kad god bi pokušao da zagleda malo više, krenuo bi ponovo da povraća nadole. Vetar se postepeno pojačavao i zlokobno zavijao, a krošnje su počinjale da se mrdaju. Ares je uspeo da cimne brata za ruku i da mu pokaže glavom na koju stranu da gleda, i ovaj je pogledao. U daljini je video ženu u crvenoj haljini. A onda je Dimitri shvatio da ona crvena boja nije sasvim dolazila od haljine te žene, već od krvi muškarca nad kojim je klečala.
