7. poglavlje
Tamni oblaci behu već potpuno prekrili nebo nad Orsinjom, a krupne kapi kiše strahovito glasno su udarali u oluke na kućama tog malog planinskog sela kada se grupica od troje ljudi našla u njemu. Voda se slivala u potocima između pločica na seoskom trgu ka glavnom putu koji je sada već bio poplavljen. A onda je i zagrmelo.
Dimitri i Ares su nosili svoje instrumente, ali je sada između njih išla i žena koju su držali svako za po jednu ruku. Pokisla kosa joj je delimično prekrivala umorne, krvave oči, lice joj je bilo ispijeno, a telo mlitavo, i između dvojice svirača izgledala je kao utvara.
“Džozi?”, oglasio se Markus.
Stajao je pored prozora u njihovoj sobi ogrnut mantilom, a Džozefina se pojavila na vratima kupatila.
“Mislim da ću za sada preskočiti kupanje, sprema se nevreme”, rekao je.
“Nevreme?”, prišla je prozoru. “Kad sam ušla u kupatilo bilo je sunčano.”
“Nikad ne znaš šta će te snaći u planini.”
Bacila se na krevet.
“Trebalo bi da se javimo kući”, rekla je dok je ležala u položaju petokrake zvezde i gledala u plafon zamišljeno. “Ili da pošaljemo nekakvu razglednicu, ako to uopšte može da se kupi ovde. I ako može da stigne kući pre nas.”
Već je smišljala šta će da napiše. Moraće, naravno, da izostavi one lošije delove da joj se roditelji ne zabrinu. Zapravo, moraće da izostavi dobar deo. A možda da sačeka još neki dan?
“Markuse? Slušaš li me?”
Ali Markus i dalje nije odgovarao, samo je gledao kroz prozor. Džozefina se pridigla.
“Šta gledaš?”
Podna daska je zaškripala kada je i Džozefina prišla prozoru.
“Stani ovde”, rekao je i držao je za ramena otpozadi sve dok nije stala tačno gde je on stajao do malopre, a onda je stao iza nje.
“Je li to…?”
Klimnuo je glavom.
“Eva Reding”, rekao je.
*
“Ima li koga?”, uzviknuo je Dimitri nakon što je stao pored kamina. “Zaključaj vrata”, izdao je naređenje Aresu i pokazao glavom ka Evi.
Ares je zaključao vrata i smestio Evu u stolicu. Nije se opirala, samo je gledala u prazno i blago drhtala od hladnoće.
“Ne skreći pogled s nje”, rekao je Dimitri.
“Pogledaj je, neće ona nigde.”
“Daj mi taj nož!”, zagrme Dimitri, a sa njim i nebo.
On uze nož Aresu iz ruke i krenu da maše njime pred Aresom, pričajući stišanim glasom.
“Arese, našli smo je nad ubijenim čovekom sa mesarskim nožem u ruci. Ja njoj ne bih verovao. Napolje ne može da pobegne po ovakvom nevremenu. Zazvoni zvonce na šanku da neko dođe, uzmi ovaj nož i stavi ga na najvišu policu, a onda stani između nje i šanka i ne mrdaj!”
Ares klimnu glavom i posluša brata. Pre nego što je stigao do najviše police stepenice zaškripaše. Neko je silazio.
Sobu je ispunio miris mokrog drveta, a onda se pojavio pukovnik Karsters.
“U sobi mi prokišnjava! Hoće li neko…”, započe on, a onda ugleda situaciju pred njim.
Ares zazvoni nekoliko puta.
“Dobro veče”, pozdravi ih pukovnik, a oni uzvratiše, a potom usledi tišina.
Pukovnik je prepoznao Evu, a onda je video nož u Aresovoj ruci i izraz na licu mu se promenio. Biće da je koristio više od onih deset posto mišića lica. Oprezno joj je prilazio.
“Gospođice Reding?”
Nije se pomerala, samo je sedela.
“Jeste li dobro?”
Pažljivo joj je stavio ruku na rame, a ona se samo malo trgla i nastavila da se trese od hladnoće.
“Hajde da vas ugrejemo”, utešno je rekao i krenuo da je povede do kamina.
“Udaljite se od nje!”, uzviknuo je Dimitri.
Pukovnik ga je prostrelio pogledom i nastavio sa Evom do kamina. Skinuo je svoj ogrtač i dao joj ga je, a ona je sela pored vatre. Dimitri se uneo u lice pukovniku.
“Ona je opasna!”
Pukovnik i Dimitri su buljili jedan u drugog, a niz stepenice su sišli Markus i Džozefina. Tišina se sada mogla seći nožem, krvavim mesarskim nožem koga je Ares držao u ruci.
“Arese, spusti nož”, rekao je stariji brat.
Ares je polako spustio nož i prenaglašeno se udaljio do začelja stola gde se i smestio, kao da govori da dolazi u miru i da je i on u šoku zbog svega što se dešava. Dimitri je seo pored brata, a ukućani su i dalje ćutali. U sobi su se svi međusobno probadali pogledom, osim Eve koja je i dalje gledala u plamen.
“Ta devojka je ubica. Pronašli smo je kako drži onaj nož i kleči nad ubijenim čovekom dole u kamenolomu.”
“Ko ste vi?”, upitao je Markus, a Džozefina je počela da trlja Evi ramena da je ugreje.
“Ja sam Dimitri Kirijakis, a ovo je moj brat Ares. Mi smo svirači. Bilo je ugovoreno da dođemo u sedam i da večeras nastupamo ovde.”
Uprkos jakim naletima grmljavine, govorio je smireno, a Ares je i dalje preneraženo gledao u Evu, moleći se da ne dobije ponovo nagon za povraćanjem od malopre.
“Moj brat ima zdravstveno stanje koje zovemo “zatišje”. Pred svaku oluju on oseti peckanje u nervima.”
Uzeo je levu šaku svog brata i smestio je na sto. Duž prstiju ocrtavali su se putevi nerava svih mogućih dužina i debljina.
“Na putu do ovde mu je pozlilo baš zbog toga. Ispovraćao se u kamenolom, i tada smo ugledali nju, na drugoj strani kamenoloma. Držala je nož i klečala nad muškarcem.”
Pukovnik se najnežnije moguće sagnuo, kao da se sprema da prenese nekome loše vesti, one najgore. Ponovo je stavio Evi ruku na rame.
“Je li to istina?”, upitao ju je.
Kratko je klimnula.
“Ko je bio muškarac?”
Po prvi put je skrenula pogled sa vatre i pogledala u pukovnika. Suze su joj klizile niz obraze i pogađale uglove usana. Smogavši snagu, odgovorila je:
“Doktor Grin”, a onda je ponovo briznula u plač.
