Izdaja

9. poglavlje

Soba Markusa i Džozefine, na sreću, nije prokišnjavala. Iako su zidovi vibrirali od nevremena, osećali su se bezbedno, zaključani u svojoj sobi, pod jorganom i sa navučenim zavesama.

„Markuse.“

Spavao je čvrstim snom. Zašto muškarci uvek mogu da se uspavaju? Dok je ona po glavi prevrtala milion teorija i razmišljala šta da kažu policiji ujutru kad oluja stane i telefonske veze se ponovo uspostave, on je ravnomerno disao i bio već u trećem snu.

Okrenula se na drugu stranu i zažmurila. Pokušala je da u glavi iscrta onu policijsku tablu iz kriminalističkih filmova. Slučaj? Svi znamo šta je slučaj. Nestanak Eve Reding? Da li se to može voditi kao zaseban slučaj ako je Eva pronađena? Ubistvo Tonija Grina. To je slučaj.

Džozefina se ponovo prevrnula u krevetu kad je došla do stavke Osumnjičeni. Zar ima nekoga ko nije osumnjičen?

Eva Reding. Našli su je nad telom, ošamućenu i umazanu krvlju, naizgled progonjenu onime što je učinila. Svojim nestankom obezbedila je sebi dovoljno vremena da izvede sve što je naumila. Dakle, imala je priliku. Motiv je još uvek nepoznat, ali očigledno su se upoznali u vozu, a možda su se i znali od ranije. Čak, toliko dokaza upućuje na nju, da je teško usmeriti pažnju na nekog drugog. Zbog čega joj onda nešto iznutra govori da Eva to nije uradila? Može li se to nazvati intuicijom? Kako god da to nazovemo, do sada je bilo maltene nepogrešivo.

Glen Rob, odsečni trgovac antikvitetima iz Londona. Toliko pogođen tim lošim vestima vezanim za posao da je spreman da uradi sve da izvuče sebe iz neugodne finansijske pozicije? Možda pomalo nategnuto, ali ne i nemoguće. Njegovo kretanje od dolaska u hostel je u najmanju ruku sumnjivo, ali gde je motiv?

Gato. Čovek koji ima samo prezime. Pomislila je kako mu to prezime itekako pristaje, s obzirom da ponekad može biti prilično neupadljiv, kao mačka. Zaljubio se u Evu Reding. Ništa čudno. Da li je bio ljubomoran na doktora Grina zbog toga? Ljubomora je jedan od najčešćih razloga za ubistvo. Međutim, nije se dalo primetiti da je Grin na bilo koji način bio zaintersovan za Evu. Ne, odbacila je tu teoriju.

Pukovnik i njegova žena. Teško je zamisliti ih kao partnere u zločinu. Iako se pukovnik drži za sebe, deluje kao pouzdan čovek. A opet, to ne isključuje da mogu da budu umešani. Možda su videli nešto, možda znaju previše, pa su sada smetnja ubici.

Zvuk grmljavine osvetlio je sobu na trenutak i trgnuo Markusa iz sna, ali je ovaj odmah nastavio da diše ujednačeno. Džozefina je nastavila sa svojom tablom.

Kako je uopšte Grin ubijen? Znaće mnogo više kada dođe jutro i kad budu mogli da odu na mesto zločina. Kružić Oružje ostavila je praznim. Mučila su je mnoga pitanja. Ko je doneo otrov za Grina, i zašto bi hteo da ga zaplaši, a onda i da ga ubije? Zar jedno od ta dva ne bi bilo dovoljno? Ko je presekao telefonske žice, i da li je to ubica? Da li bi još nekom bilo u interesu da se telefon ne upotrebi? Svako od ljudi u hostelu imao je priliku da uradi sve od navedenog. Dakle, ko bi to mogao da bude? Kako god bilo, jutro će promeniti sve. Možda je bolje sačekati ga.

Oluja koja je besnela napolju nije davala znake stišavanja, i otežavala je mogućnost prepoznavanja zvuka unutra, ali kada žmurite, vaša ostala čula se postepeno pojačavaju. Zbog toga, Džozefina je bila sigurna da je čula korake sa druge strane vrata. Zastali su, kao da se osoba premišlja da li da nastavi ili ne, a onda su ponovo krenuli. Izbrojala je do trideset, a onda je ustala. Krenula je tiho, da ne probudi Markusa, a onda je shvatila da njega ni trube ne mogu da probude i požurila da joj ne umakne trag.

Navukla je bademantil i pomerila stolicu koju su podmetuli da blokira bravu. Nežno je otvorila vrata koja su, na sreću, bila podmazana. Krenula je nadole pažljiuvo, bosa, i iznenađeno uvidela da stepenice skoro da uopšte ne škripe. Eto načina da se siđe, a da vas niko ne čuje. Srećom, osoba koja je sišla pre nje nije računala da je neko budan u ovo vreme.

Spuštala se ukrug, pazeći da ne napravi neki pogrešan korak u mraku, kada je namirisala vosak. Neko je pripalio sveću da bi bolje video. Sada je i po tom pitanju u zaostatku. Zašto nije ponela nešto čime bi se branila? Čula je kako se nešto zatvara, a onda se sveća ugasila. To joj je pomoglo da se odvaži i napravi taj poslednji korak nadole. Podna daska je zaškripala. Ni ove na prizemlju nisu bile bolje od onih na spratu.

Sada nije bilo nazad. Nalazila se u istoj sobi sa osobom koja nije ponovo upalila sveću. Očigledno nije htela da bude viđena. Džozefina je ispružila levu ruku i dodirom pratila šank. Nešto je bilo naslonjeno na njega. Sudeći po obliku, žarač za vatru. Zgrabila ga je. Na šanku je napipala šibice. Ako bude krenula da pali sveću, moraće da ostavi žarač, a zna da je još neko u sobi. Ipak, ako taj neko ne želi da bude viđen, nadala se da će je samo zaobići.

Upalila je sveću. Za šankom nije bilo nikoga. Džozefina se nije mrdala. Jednim delom je već očekivala da do sad bude udarena u glavu. Prosto je stajala tu, nasred sobe, kao meta. Srce će joj iskočiti iz grudi, mora da uradi nešto. Izbrojala je do pet, a onda se hitro okrenula tako da se leđima zalepi za zid i da može da vidi celu sobu, i imala je šta da vidi. Spustila je žarač.

“To ste vi?”, upitala je Veru Karsters, koja je upravo bila zakoračila na prvi stepenik.

Vera se okrenula. Izgledala je postiđeno.

*

“Kad god siđem ovde, nešto se desi”, rekla je Vera, dok joj je Džozefina sipala brendi.

Sedele su za stolom, sa flašom i svećom između njih. Vera je nastavila:

“Nisam htela da neko pomisli svašta, znam da svako svakom sada izgleda sumnjivo. Ali, kada je neko već morao da me vidi, drago mi je što ste to bili vi.”

“Niste se uplašili da bi to mogao biti ubica?”

Vera se zbunila.

“Nisam… Sada kad to kažete, ne shvatam zašto to nisam pomislila.”

Naglo je ustala.

“Ako se Redži probudi i vidi da me nema…”, započela je.

“Sići će i videće nas ovde.”

Ponovo je sela. Zagledala se u čašu koja je bila pred njom.

“Ne brinite, u ovoj nema otrova”, uveri je Džozefina, ali je u sebi pomislila kako Vera nema ni trunku instinkta za preživljavanje.

“Živeli”, reče Vera i popi sve iz čaše.

Džozefina je pila polako i razmišljala brzo. Bolju priliku da ispita Veru od ove neće dobiti.

“Pa, zbog čega ste sišli?”, upita je.

Vera je izvadila iz džepa tablu lekova.

“Lekovi za spavanje. Nisam mogla da zaspim, posle svega što se dogodilo. Povrh toga, ne osećam se najbolje. Verovatno još uvek osećam posledice onog otrova, a i sada smo u drugoj sobi jer je stara prokišnjavala. Promenila sam tri kreveta u tri dana.”

Džozefina je spazila nešto.

“Ako mi dozvolite…”, započela je.

Vera joj je dala lekove, a onda je sipala sebi još jednu čašu. Gledala je u Džozefinu, a onda je i ona primetila.

“Je li to čađ?”, upitala je.

Džozefina još jednom prinese lekove svetlosti sveće, i zaista, na jednoj strani nalazila se čađ.

“Mogu li da vidim vaše šake?”, upitala je Džozefina.

Vera ispruži ruke. Bile su potpuno čiste. Ipak, Džozefina ih je prinela na desetak centimetara od plamena. Zaista su bile čiste. Čađ je bila na lekovima od ranije.

“Gospođo Karsters, da li biste bili tako ljubazni da mi pozajmite tu tablu? Uzmite koliko vam treba, samo ostavite ovu uprljanu stranu.”

Vera je poslušala. Iz nekog razloga, potpuno je verovala Džozefini. Možda zato što su sada bile jedine dve žene u hostelu koje su verovale da ova druga nije kriva.

“Hvala vam.”

“Šta vi mislite da se desilo?”, upitala je Vera.

Džozefina je umesto odgovora stavila tablu u džep i prišla šanku. Otvorila je ormarić. U njemu su se nalazile svakakve vrste lekova. Ništa neobično za ovakvo mesto, gde nema apoteke. Gato je verovatno nabavio sve, za slučaj da gostima zatreba. Ipak, na ostalim lekovima nije bilo čađi. Okrenula se ka Veri.

“Mislim da treba da se zaključate u svoju sobu do jutra”, odgovorila je.