Nebeski narod, narod večitog otpora, Balkanci, zemlja trećeg sveta, zona žrtvovanja, tranzit, interesna zona, geopolitička rupa, predvorje Evrope, radna kolonija.
Šta smo mi? Šta si ti? Šta je Srbija?
Sve pomalo i ništa. Mitovi i prekrojena istorija su nas uverili da smo nešto što nismo. Identifikujemo se sa tuđim lošim mišljenjem o nama i usvajamo ga kao svoje o sebi. Najpopularniji zajednički unutrašnji proces individua u našem društvu trenutno je samostigma. Poverovaćemo u sve i nećemo imati samosaosećanje i zato biramo očaj.
Biramo tu osobu koja nas ne voli. Koja na prvom mestu ne voli sebe i svoju nevoljenost projektuje na nas. Ta boja kose ti ne stoji, ošišaj se, smršaj, presvuci se, luda si, ne izmišljaj, to nije za tebe, ti to ne možeš, ne lupaj gluposti, uozbilji se, ućuti, ne laži, prestani da postojiš. Držimo se čvrsto za nju kao za lance od ljuljaške dok smo u vazduhu. Držimo se jer hiljadu puta ponovljena laž postaje istina. Šta ako stvarno ne mogu sama, šta ako nikada ne pronađem posao u kojem uživam, šta ako sam se ja promenila, šta ako…i zato biramo očaj. Biramo tu osobu jer ne možemo sami, istina je da zavisimo od nje, da opstajemo samo zato jer ona bira nas. Zaboravljamo da svako naginjanje u ljuljašci mi činimo.
A onda poželimo da se pustimo i iskočimo. Skupljamo hrabrost i svaki put kažemo da je sledeći zalet poslednji. Svaki naš zalet je njen pokušaj obeshrabrivanja – promenila si se, povukla si se, drugačije se smeješ, što se ne javljaš, koji je razlog Vašeg otkaza, za koga se sređuješ, zašto si prestao da piješ. Sećate se osećaja kada se pustite? Kada dlanove više ne žuljaju lanci i kada ste u vazduhu? Trenutak kada odlučite da iskočite je trenutak kada ponovo poverujete u sebe. I doskok može biti nezgodan, bolan i oderati nam kolena ali svaki sledeći je bolji i lakši.
Biramo taj posao na kojem izgaramo, koji gasi autentičnost i maštu i na kojem se nalazi grupa takvih osoba koje nas ne vole ali na prvom mestu ne vole sebe. To se ne radi tako, da li ti stvarno misliš da ovde ikoga zanima gde si bila, tvoje performanse zaslužuju trojku, ovo mi hitno treba (prekovremeno se ne plaća), ovde si samo zato što ti ja činim uslugu, minimalac na račun (jer penziju svakako nećeš doživeti), novogodišnji ručak ali vikendi su radni, ruka na butini, nepristojna ponuda. Biramo taj posao jer donosi sigurnost i opet ti čvrsto stegnuti dlanovi oko lanaca koji peku ali imamo sigurnost. Šta ako ne nađem drugi posao, šta ako ja stvarno zaslužujem trojku i šta ako ne mogu bolje…i zato biramo očaj. Biramo očajnu sigurnost koja nam omogućava da držimo glavu iznad vode. Zaboravljamo da svako ćutanje ima cenu. A cena je preskupa. Ćutanje je zlato ali samo za takve osobe u našim životima.
Reč -neću- je zlatnija od ćutanja i to je taj zalet koji nam je potreban. Kada ste poslednji put izgovorili -neću- i da li ste ikada? Stekla sam utisak da niste zadovoljni mojim angažovanjem, ispravite me ako grešim. Neću da prihvatim samo 10 dana godišnjeg odmora, neću da pristanem da mi umesto bolovanja pišete godišnji, neću da ostajem posle radnog vremena ako mi prekovremeno nije plaćeno, hoću putne troškove, neću da radim u ovoj firmi ako ne postoje osnovni uslovi za rad. Trenutak kada to izgovorite je trenutak kada birate sebe iznad svega. Prvo -neću- jeste turbulentno ali često je i jedino jer ste time postavili granicu.
Biramo da budemo deo društva koje živi samostigmu. Da li se to razlikuje od biranja osobe koja na prvom mestu ne voli sebe, pa, onda ni nas, ili biranja posla koji gasi autentičnost i maštu?
Ubeđeni da naše angažovanje neće napraviti razliku, biramo očaj. Ubeđeni u to da ako izaberemo da kesicu od čipsa bacimo u kantu a ne na ulicu neće napraviti razliku, ubeđeni u to da ako izaberemo da kabasti otpad izbacimo u za to predviđeni kontejner a ne u reku ili šumu neće napraviti razliku, ubeđeni u to da pravilno odlaganje otpada umesto njegovo paljenje neće napraviti razliku, ubeđeni u to da je besmisleno tražiti svoja prava neće napraviti razliku, ubeđeni u to da je besmisleno prijaviti tog nesavesnog doktora ili prosvetnog radnika, šefa koji vrši mobing neće napraviti razliku, ubeđeni u to da sađenje drveta neće napraviti razliku, ubeđeni u to da ako odaberemo kompliment, blagu reč ili neuvredljivu šalu neće napraviti razliku…biramo očaj.
Biramo bespomoćnost jer smo ubeđeni da naš napor ne menja ništa.
Međutim, obrnite hronološki sled događaja u svakoj od ovih situacija u kojima se nalazimo.
Iskočite iz ljuljaške bez zadrške i neće vam ostati tragovi na dlanovima, izgovorite to -neću- i osvojićete sigurnost i uslove rada po zakonu, odaberite kompliment i blagu reč i probudićete najlepše osećanje u drugome, prijavite tog šefa i biće sankcionisan jer nikada niste jedina žrtva mobinga, izaberite da zasadite drvo i za 5 godina ćete imati klupu u hladu ili plod, izaberite da smeće bacite u kontejner ili kantu i priroda će nam biti uredna a konzumiranje hrane bezbedno i vazduh čist.
Naša bespomoćnost nije nam predodređena, mi je sami biramo.
