Odrasli su u istom gradu, u komšiluku ali se nikada pre tog jula dve hiljade i neke nisu videli. Nisu se poznavali. A onda je jednog letnjeg popodneva prošla njegovom ulicom, baš pored njegove kuće. Dok je sedeo u dvorištu, slučajno mu je pogled zastao na ulici baš u trenutku dok je ona prolazila. I primetio ju je. Ona njega nije ni videla. Da li od toplote, da li od tuge tog dana, žurila je da što pre stigne kući, ne obraćajući pažnju na prolaznike i sve što se oko nje tog dana dešavalo.
Dopala mu se na prvi pogled. Nekoliko dana kasnije, stigla joj je poruka sa nepoznatog broja. Kulturna i odmerena. U prvi mah nije bila zainteresovana za bilo kakvu komunikaciju i ignorisala je poruku tog dana. Ali on je bio uporan. Kao i svi muškarci na početku. Od toga dana, svaki dan je dobijala po neku poruku. Dan za danom, poruka za porukom i neprimetno, sasvim lagano otpočela je komunikaciju sa njim. Sve dok se ta upornost porukama nije jedne večeri pretvorila u poziv na večeru.
Sredila se kako je najbolje umela. Šminkom je prekrila tugu koja joj se videla na licu ali nije mogla da prekrije onu koju je nosila u srcu. Nabacila je osmeh, crvenu haljinu, visoke potpetice, crveni ruž koji joj je tako lepo stajao i još više isticao njene pune usne. Izašla je.
Te večeri kada je krenula, nije ni sanjala da je pronašla ljubav za ceo zivot.
Nije ni sanjala da će od te večeri biti najvoljenija i najsrećnija. Nije ni sanjala da će joj taj par zelenih očiju, snažne ruke koje je čuvaju, topao zagrljaj i nežan poljubac biti nešto najlepše što joj se do tada desilo.
Po prvi put u životu je bila voljena kako je ona želela i po prvi put je mogla da se prepusti emocijama i otvori svoje srce bez bojazni da će biti povređena ili ostavljena.
Bila je to ljubav na prvi pogled.
