Sunčani dani, a sa njima i uspomene koje nikako ne mogu da se zaborave, a naročito ožive svakog leta.
To leto 2016. godine, čini mi se, nikada neću zaboraviti.
Ohlađen šampanjac, lepršava bela haljina, pesak pod nogama i vetar u kosi, i naravno — on.
Kuća na obali mora.
Ali krenimo iz početka.
Priča o dvoje koji su se voleli na najposebniji i najneobičniji način. Ali izgleda ne toliko dovoljno da bi sačuvali tu ljubav zauvek.
U Umag smo stigli jednog vrelog julskog popodneva. Sunce je peklo asfalt dok je automobil lagano prolazio uskim ulicama primorskog grada. Otvorila sam prozor i udahnula miris mora pomešan sa borovima. Taj miris i danas ume da me vrati tamo, baš u taj trenutak kada sam verovala da je ceo život tek počeo.
— „Sviđaće ti se kuća“, rekao je tiho, jednom rukom držeći volan, dok je druga tražila moju.
Nasmejala sam se bez odgovora. Već tada sam znala da bih pošla sa njim bilo gde.
Kuća je bila mala, kamena, sa plavim drvenim kapcima i terasom koja je gledala pravo na more. Talasi su se čuli čak i noću, tiho, umirujuće, kao da dišu zajedno sa nama. Unutra nije bilo ničeg luksuznog, ali je imala dušu. Na stolu u kuhinji stajala je činija sa limunovima, a u vazduhu se osećao miris lavande.
Prvo veče proveli smo bosi na terasi. On je otvarao šampanjac dok sam ja nameštala haljinu koju je vetar uporno podizao. Smeh nam je bio lak, neopterećen, kao da ne postoji ništa izvan tog trenutka.
— „Ako postoji mesto gde bih mogao da ostanem zauvek, onda je to ovde sa tobom“, rekao je gledajući u pučinu.
Sećam se da sam ćutala nekoliko sekundi duže nego što je trebalo. Ne zato što nisam osećala isto, već zato što me je ljubav prema njemu plašila. Bila je velika, snažna i potpuno van moje kontrole.
Sledećih dana živeli smo sporo.
Budili smo se kasno, uz zvuk galebova i miris kafe. Odlazili smo na malu plažu skrivenu između stena gde gotovo nikoga nije bilo. On bi prvi ulazio u more, a ja sam ga posmatrala sa obale, pretvarajući se da me nervira što me prska vodom.
Popodneva smo provodili šetajući uskim ulicama Umag, jedući sladoled i zastajući ispred malih prodavnica sa školjkama i razglednicama. Uveče bismo sedeli u restoranu tik uz more, uz ribu, vino i muziku koja je dopirala iz daljine.
Jedne noći me je poveo do mola. Grad je već spavao, a more je bilo tamno i mirno. Seo je pored mene i dugo ništa nije govorio.
— „Znaš šta je naš problem?“ pitao je konačno.
Pogledala sam ga zbunjeno.
— „Previše se volimo da bismo bili mirni.“
Tada nisam razumela šta je time hteo da kaže. Mislila sam da ljubav rešava sve. Da je dovoljna sama po sebi.
Ali ipak, tih nekoliko dana u Umag postali su naše malo beskonačno leto.
Leto u kome smo živeli kao da vreme ne postoji, kao da se svet završava tamo gde počinje more.
Poslednje večeri sedeli smo na obali dugo nakon ponoći. Vetar je bio blag, a talasi su nam dodirivali stopala. Naslonila sam glavu na njegovo rame dok je prstima lagano prolazio kroz moju kosu.
— „Jednog dana, kada sve ovo prođe, čega ćeš se prvo setiti?“ pitao me je tiho.
Nasmejala sam se i pogledala ga.
— „Tebe.“
Ćutao je nekoliko trenutaka, a onda me poljubio onako kako se ljubi neko koga ne želiš nikada da zaboraviš. Dugo, nežno, kao da pokušava da zaustavi vreme.
Te noći more je mirisalo drugačije. Ili sam samo ja bila previše zaljubljena.
I danas, posle toliko godina, kada zatvorim oči, vidim belu haljinu kako pleše na vetru, čujem zvuk čaša koje se dodiruju i njegov smeh koji se meša sa talasima.
Neke ljubavi možda ne traju zauvek u stvarnosti.
Ali postoje one koje zauvek ostanu da žive u nama.
A naša i dalje svakog leta šeta obalom Umag, bosa, zagrljena i zaljubljena kao prvog dana.
