ЗАВЕТ СЛОВЕНА- СЕНКЕ НАД ЈУГОМ (Одломак романа)

... 0
21.11.2026. | Misterije

ПОГЛАВЉЕ I
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ТРАЖИО
НЕПОЗНАТО
Лебане, јесен 1937. године.
Над Лебаном се спуштало позно јесење предвечерје. Дан је
полако узмицао пред ноћу која је у ово доба године долазила
рано, а последња светлост губила се иза околних брда. Шуманка
се уливаше у Јабланицу, главну реку која је тихо протицала кроз
варош. На њеној површини задржавао се одсјај мутног неба, док
је понеки пожутели лист, ношен водом, нестајао низ ток.
Из оџака ниских кућа вио се дим и разилазио над крововима.
У ваздуху се осећао мирис влажне земље, опалог лишћа и дрва
која су домаћини ложили пред долазак хладне ноћи. С улице се
постепено губила дневна граја. Тек би понегде одјекнуо корак
закаснелог пролазника, залупила би се тешка дрвена капија или
би се из дворишта зачуо глас домаћице која дозива чељад на
вечеру.
Сенке су се издуживале уз зидове кућа, а хладноћа је све више
притискала варош. Убрзо ће се упалити прве лампе и затворити
капци на прозорима. Над околним брдима навлачили су се
облаци, наговештавајући кишу која се могла очекивати свакога
часа.
У дворишту једне старе породичне куће, под разгранатим
храстом, седео је Глигорије. На клупи поред њега лежала је
гитара. Поглед му је био упрт у камен који је обележавао гроб
његовог стрица Мирона. Дуго је тако седео, загледан у камен, као
да је у њему тражио одговор на питање које га је годинама
мучило.
Најзад је дохватио гитару, положио је на колено и прстима
прешао преко жица. Из његових руку потекла је тиха мелодија.
Свирао је полако, без журбе, заокупљен мислима које му ни
музика није могла одагнати.
Било је нечега у сећању на стрица што му није давало мира.
Мирон је нестао док је Глигорије још био дете, а о његовој
судбини у кући се говорило мало и нерадо.
У том часу прва кишна кап паде на гитару.
Глигорије подиже главу. Небо се већ беше сасвим натмурило.
Још неколико капи паде по лишћу храста, а затим киша поче да
добује по дворишту. Он склони гитару, придиже се са клупе и
пожури ка кући.
Ушавши у ходник, отвори кофер и пажљиво положи гитару у
њега. Када се усправио, поглед му паде на икону Светог Томе,
породичне крсне славе, која је висила на зиду.
Застаде. Учини му се да икона није стајала онако како ју је
памтио. Приђе јој, загледа је са стране и примети да је један крај
одмакнут од зида. Скиде је пажљиво и положи на оближњи сто.
Иза иконе указа се узан отвор у зиду, толико тесан да је кроз
њега могла проћи само рука.
Глигорије се наднесе над њим. Неколико тренутака оклевао је,
а
потом полако завуче руку у мрачну удубину. Прсти му
додирнуше нешто увијено и суво. Пажљиво повуче предмет ка
себи и извади стари свитак, обавијен избледелом тканином.
Положио га је на сто и полако развио тканину. Свитак је био
пожутео од времена, а рубови су му били похабани. На њему су
се налазили кратки записи, неколико имена и реченица
исписаних латинским словима:
SOL INVICTUS NOCTEM

Посматрао је натпис неколико тренутака.
„Сунце побеђује ноћ“, промрмљао је, преводећи речи у себи.
Испод натписа стајало је име: НИКОДИЈЕ.
Глигорије је окренуо свитак према светлости лампе. На доњем
делу видео је још један знак, готово неприметан, као да га је неко
намерно оставио да буде откривен тек пажљивијим посматрањем.
Три тачке распоређене у облику троугла.
Није знао шта све то значи, али је осетио да је пронашао
нешто што није требало да буде заборављено. Није то била
обична породична успомена. Неко је свитак сакрио с намером да га једнога дана неко пронађе.
Пажљиво га је поново увио у тканину и однео у своју собу.
Те ноћи није много спавао.
Читао је записе, упоређивао знакове и покушавао да пронађе
било какав траг који би му помогао да разуме њихово порекло.
Неколико пута је устајао да провери старе речнике, али се сваки
пут враћао истом имену.
Никодије.
Знао је да је некада имао учитеља тог имена, човека који је у
младости служио као војни преводилац током Балканских ратова.
Старији људи из Лебана помињали су га као човека необичног
знања, који је говорио више језика и познавао људе из разних
крајева.
Али Глигорије није био сигуран да ли је реч о истом човеку.
Одлучио је да не жури. Ако је име остављено на свитку, онда
је постојао разлог да га потражи.
Ипак, пре него што крене у било какву потрагу, морао је да
провери нешто у канцеларији.

СТАРИ СПИСИ
Следећег јутра Лебане је било прекривено танком
маглом.
Глигорије је стигао у канцеларију нешто раније него
обично. Предраг Завишић још није био дошао, па је
искористио прилику да прегледа старе предмете и регистре
који су годинама стајали у ормарима.
Канцеларија је мирисала на папир, мастило и дрвени
намештај. На зидовима су висиле урамљене дипломе и једна
стара фотографија судског већа. Велики писаћи сто био је
прекривен уредно сложеним списима, док су се у углу
налазили ормари са предметима из ранијих година.
Глигорије је скинуо капут, оставио га преко наслона
столице и отворио прву фиоку.
Тражио је старе административне записе, спискове
службеника и предмете у којима се могло појавити име
Никодија.
Није знао шта тачно тражи. Само је имао осећај да се име
са пергамента не налази ту случајно.
После готово сат времена претраживања, пронашао је
стари регистар.
Листови су били пожутели, а на појединим местима
мастило је избледело. Прелазио је прстом преко имена,
година и кратких службених белешки.
Затим је застао.
Никодије — некадашњи учитељ, војни преводилац
током Балканских ратова.
Испод је стајала белешка о његовом каснијем боравку у
јужним крајевима земље и адреса на којој је, према
последњем доступном податку, живео.
Глигорије је пажљиво преписао адресу.
„Дакле, ипак си ти“, промрмљао је.
У том тренутку зачуо се звук врата.
Предраг Завишић ушао је у канцеларију, скинуо шешир и
одложио га на сталак.
„Поранио си данас, Глигорије.“
„Добро јутро, господине Предраже.“
Предраг је приметио отворене ормаре и папире на столу.
„Видим да си нашао нешто занимљивије од редовних
предмета.“
Глигорије се насмешио.
„Можда. Тражим једног човека.“
„Човека?“
„Никодија. Некадашњег учитеља и војног преводиоца.
Пронашао сам његово име у старом регистру.“
Предраг није одмах одговорио.
На тренутак је погледао папир у Глигоријевој руци, а
затим његово лице.
„Зашто те занима тај човек?“
„Наишао сам на његово име у једном старом запису.
Вероватно је познавао мог стрица.“
„Мирона?“
Глигорије је подигао поглед.
„Да. Откуд знате?“
Предраг је пришао свом столу и полако спустио
фасциклу коју је носио.
„Знао сам да је твој стриц познавао разне људе. Био је
повучен човек. Није много говорио о својим познанствима.“
„То је управо оно што ме занима. Сви су га познавали, а
нико не зна ништа о њему.“
Предраг је сео.
„Можда зато што неке људе није потребно познавати до
краја.“
Глигорије се насмејао.
„То звучи као реченица из неког старог романа.“
„А понекад су старе реченице једино што остане човеку
када сазна превише.“
У канцеларији је настала тишина.
Предраг је посматрао свог младог приправника. У
његовом погледу било је нечега што Глигорије није умео да
протумачи. Није то била обична забринутост старијег
човека за млађег колегу. Више је личило на страх који се
дуго скривао иза навике и стрпљења.
„Глигорије“, започео је Предраг, „реци ми нешто. Да ли
ти је икада пало на памет да постоје питања на која је боље
не тражити одговор?“
„Сваког дана“, одговорио је Глигорије. „Али то ме не
спречава да их постављам.“
„А ако одговор промени све што знаш?“
„Онда барем више нећу живети у заблуди.“
Предраг је спустио поглед.
„Постоје путеви на које човек крене зато што мисли да ће
на крају пронаћи одговор. Али понекад, када стигне до
њега, схвати да је успут изгубио све оно што је имао.“
Глигорије је мало заћутао.
„Говорите као да знате нешто што ја не знам.“
„Можда само знам колико човек може да изгуби када
помисли да је истина вреднија од свега.“
„А зар није?“
Предраг га је дуго посматрао.
„Не увек.“
Глигорије је поново погледао папир са Никодијевом
адресом.
„У сваком случају, мораћу да га потражим.“
„Зашто?“
„Зато што је његово име на пергаменту који је припадао
мом стрицу.“
Предраг је полако устао и пришао прозору.
„Ако кренеш путем којим се ређе иде, мораш бити
спреман да се одрекнеш много тога. Неких људи, неких
уверења, можда и самога себе. А повратка понекад нема.“
Глигорије се насмешио, не схватајући тежину тих речи.
„Онда је добро што још нисам ни кренуо.“
„Надам се да је тако.“
„Уосталом, шта може да се догоди? Потражићу старог
човека, поставити му неколико питања и вратити се послу.
Можда сазнам нешто занимљиво о историји породице.“
Предраг није одговорио.
Глигорије је сложио папире, вратио регистар на место и
узео капут.
„Донећу вам сутра извештај о предмету који сте ми
дали.“
„Не жури. И пази куда идеш.“
„Увек пазим.“
Предраг га је погледао са благом горчином.
„То сам и ја некада говорио.“
Глигорије се насмејао, поздравио га и изашао.
Врата су се затворила.
Предраг је остао непомичан још неколико тренутака.
Затим је пришао столу, отворио доњу фиоку и извадио малу
црну бележницу.
На једној страници стајала је само једна реч:
ПОБРАТИМ.
Погледао је према вратима, а затим прешао руком преко
лица.
„Покушао сам“, прошапутао је.
Извадио је телефон и окренуо број који није био записан
ни у једном именику.
Телефон је звонио неколико пута.
На другој страни јавио се мушки глас.
„Да?“
Предраг је неколико секунди ћутао.
„Јеси ли ти?“
„Слушам.“
„Управо је био овде.“
„Ко?“
„Глигорије.“
Са друге стране није било одговора.
„Пронашао је стари регистар. Име Никодија. И адресу.“
„Јеси ли разговарао с њим?“
„Јесам. Покушао сам да га одвратим.“
„И?“
Предраг је погледао кроз прозор. На улици је угледао
Глигорија како се удаљава, са папиром у унутрашњем џепу
капута.
„Не разуме. Мисли да је ово некаква пустоловина. Мисли
да тражи старог човека и једну породичну тајну.“
„А шта си му рекао?“
„Довољно да размисли. Недовољно да посумња.“
Поново је настала тишина.
Предраг је дубоко удахнуо.
„Побратиме…“
Са друге стране линије није се чуо ниједан звук.
„Вучја шапа је покренута.“
Предраг је спустио слушалицу.
Неко време је стајао поред стола, а онда је отворио
бележницу и уписао датум.
Јесен 1937.
Испод датума додао је једну реченицу:
Мислио је да тражи једног човека. Заправо, неко је
годинама чекао да он почне да га тражи.
Затворио је бележницу и закључао је у фиоку.
Напољу је ветар појачао.
Глигорије је у међувремену већ стигао до краја улице.
Није ни слутио да је разговор који је управо обавио
покренуо нешто што се није могло зауставити.
У џепу је носио име и адресу.
У кући га је чекао свитак.
А негде далеко, у тишини која је претходила великим
догађајима, неко је већ знао да је први корак начињен.

Preporučeno

guest
0 Komentara
Povratak na vrh