13. јануар 1978.
Моја машина за клонирање функционише! Јутрос сам клонирао свог пса и сада су обојица збуњени док гледају један другог. Сигуран сам да обојица мисле да гледају у огледало и чуде се зашто се одраз понаша другачије. Управо их посматрам како се гледају и не знам ко је оригинал, а ко клон.
Елем, чим завршим писање свог дневника и нахраним псе, улазим у своју машину како бих клонирао себе. Неће више бити један доктор Миломир Јездић, али ћу само ја добити Нобелову награду!
За сваки случај, написао сам опроштајно писмо својим родитељима. Сва срећа пријатеље немам, па према томе нисам морао да пишем више од једног писма. Мада, 95 посто сам сигуран да ће све бити у реду и да ћу након клонирања писмо бацити у камин.
14. јануар 1978.
Синоћ је моје клонирање било успешно. Мој клон је физички исти као и ја, чак има и исти ожиљак од вакцине на левом рамену и исте седе на коси изнад ушију. Има исти глас, исте покрете, а вид му је, исто као и мени, лош, па ћу морати и њему да купим наочаре. Требало је то да обавим пре клонирања, али нисам размишљао о томе.
Оно због чега је клонирање прошло боље него што сам се надао, је то што клон има сва моја сећања. Сатима сам га испитивао о прошлости и свега се сећа. Клон је потпуно идентичан оригиналу.
Због слабог вида није знао на којој страни машине за клонирање лежи, па је у почетку био сигуран да је он оригинал, а ја клон. После смо се слатко насмејали томе.
Што се мојих даљих корака тиче, сада морам да будем опрезан. Свестан сам тога да ме на факултету нико не воли, да би ме радо саботирали и пријавили, а шта би након тога Служба државне безбедности урадила са мојом машином и са мном, не смем ни да замишљам.
Зато морамо клон и ја тајно да дођемо до колега у иностранству, да нас виде заједно и да им покажем писане доказе како сам успео у овоме, па да постанем богат и славан. Али, проблем је што не знам никога ко се бави фалсификовањем докумената, па према томе, не знам како да са клоном изађем из Југославије. И о томе је требало да размишљам пре клонирања!
17. јануар 1978.
Био сам усамљен 30 година, још од када сам напустио кућу родитеља и преселио се у Београд да студирам. Заборавио сам како је лепо када имаш са неким да поразговараш током оброка у кући, јер када пас једе он ни не примети да сам ја ту, а камоли да је жељан разговора са мном… И још је лепше то што више не морам да пијем сам, јер је и мој клон алкохоличар!
Синоћ смо се толико напили, да је клон пао низ степенице и разбио тек купљене наочере! Много сам се смејао, док нисам схватио да он не прима плату и да ћу, све што он зезне, морати ја да плаћам.
23. јануар 1978.
Нешто није у реду са мојим клоном. Прекјуче смо гледали један тужан филм и док сам ја плакао као дете, он ни сузу није пустио. Приметио сам и да га музика не дотиче, не жели да чита књиге, а уметничке слике које имам у кући уопште не загледа, што ја сваки дан радим.
Изгледа да ипак није потпуно исти као ја! Како је могуће да није исто емотиван? Шта ако душа не може да се клонира? Да сам хтео да живим са неким ко нема емоције, оженио бих колегиницу Андрејић!
2. фебруар 1978.
Клон већ неколико ноћи иде у шетњу и нема га по неколико сати. Синоћ сам га питао шта је радио, одговорио ми је да је био са проститутком. Знам да се шалио, јер није могао да буде са проститутком зато што није понео новац. Али, зашто након шале није рекао шта је стварно радио? Никада нисам волео да шетам, нарочито не зими, па зашто би онда мој клон сатима само шетао?!
Остаје ми нада да ће током шетње случајно да сретне неког ко се бави фалсификовањем докумената, па да напокон побегнемо из ове диктатуре.
10. фебруар 1978.
Сада сам почео да се плашим свог клона. Малопре је ушао у кућу док је на себи имао много крви на одећи, а на моје питање чија је то крв, одговорио је да је помогао човеку кога су ударила кола. Зашто не могу да по његовом лицу видим да ли ме лаже? То је моје лице, требало би да то могу да видим, али не могу да га прочитам! Шта ако ме јесте слагао? Шта ако је повредио некога? Шта ако је он онај о коме брује медији, што силује проститутке?!
Размишљам да одем у милицију, али се бојим да би ме због клонирања или стрељали, или сместили у затвор до краја живота. Ипак је мој клон моја одговорност, а мој его не може да дозволи да сероње на факултету мисле да сам неуспешан! Сада ме је ухватио већи напад панике због тога да бих могао да будем део подсмеха на факултету, него због тога да је мој клон серијски силоватељ!
Идем да попијем нешто, алкохол ће ме смирити и схватићу да само претерујем и да у ствари мој клон говори истину.
11. фебруар 1978.
Пронашао сам дневник свог оригинала. На секунд сам се одушевио што имамо исти рукопис, а онда сам се сетио да сам његов клон. У сећању ми је једино оно што је писао првог дана, па сам сада прочитао и остало.
Оригинал је био у праву, ја сам силовао проститутке, а синоћ сам и убио једну. Не осећам ни трунку кајања, што значи да је био у праву и у вези тога да немам душу.
И оригинала алкохол јесте смирио синоћ, али када се јутрос пробудио, почео је да ми прети да ће да оде у милицију ако му не кажем шта се дешава, па сам морао да га убијем. Да сам синоћ прочитао дневник, знао бих да се плашио одласка у милицију и онда би можда и даље био жив.
Мада, сам је крив што је сада у замрзивачу, требало је да зна да не сме да прети својој опаснијој верзији! Зарио сам му кухињски нож у срце и брзо је умро. Није ме било брига да ли ће да пати, али ето, ипак није патио.
Елем, пре три дана сам пронашао криминалца који фалсификује документе и решио сам да ћу да постанем неко други, јер не желим патетични живот мог оригинала. Према томе, остало ми је да обријем главу, да пустим браду и да одем код тог криминалца на фотографисање.
Када ми документи буду завршени, тело оригинала ћу оставити поред контејнера, а ја ћу онда моћи да живим свој живот у Југославији и да наставим да силујем и убијам. Ако будем неопрезан и на месту злочина случајно нађу неки доказ против мене, моћи ће да окриве једино мртвог човека.
Псе сам убио, машину за клонирање сам уништио, све списе сам убацио у камин, а и овај дневник ћу сада да запалим. Није ми јасно ни зашто уопште пишем све ово?!
©Стефан Вучевски (25. 1. 2025.)
Jedino mi je žao pasa. 😢