„САВРШЕН“ ЗЛОЧИН

Лежим у кревету у спаваћој соби, заражен сам коронавирусом. За сада ми није ништа, само сам изгубио чуло мириса и укуса, али се фолирам да ми је много горе.

Жена отвара врата, улази у собу и говори ми:

– Небојша, ево ти бромазепам овде – оставља кутију бромазепама и флашицу воде на сто, јер не жели да ми прилази.

– Хвала ти.

– Ако ти нешто буде било потребно, пошаљи ми поруку.

– Ма сада кад попијем бромазепам, напокон ћу да се наспавам и сутра ћу бити боље.

– Надам се. Лаку ноћ – излази из собе.

– Лаку ноћ!

Слушам како силази низ степенице и затим чујем како отвара, па затвара врата дневне собе. Полако устајем из кревета, обувам чарапе и без папуча шетам како ме жена не би чула. Скидам пиџаму, облачим доњи део црне тренерке и црну мајицу, па затим вадим кутију коју сам пре недељу дана сакрио испод кревета.

Отварам кутију и из ње узимам пиштољ са пригушивачем, који сам пре три дана купио на црно и коме је серијски број обрисан. Стављам рамену футролу са пиштољем и облачим горњи део црне тренерке. У џеп горњег дела тренерке стављам пригушивач. Одмах облачим црну пролећну јакну, коју сам преко дана ставио у ормар, стављам црне рукавице и црну фантомку, које сам такође преко дана ставио у ормар… И то је све шта ми је потребно из ове собе.

Отварам прозор, јер би се отварање балконских врата чуло доле. Кроз прозор излазим на балкон и ту обувам патике, које сам преко дана оставио ту. Прескачем ограду балкона, спуштам се полако, тако да држим балкон а ноге ми висе. Пуштам балкон и ногама се дочекујем на траву. Шуњајући се заобилазим своју кућу и излазим на улицу.

У земљи је полицијски час због пандемије, од 20 часова, па до 5 је забрањено кретање напољу, што је мени олакшало ово, јер ме нико не види. Али опрезно шетам улицом, због полиције. Фантомку сам ставио због камера, јер не смем да оставим доказ да сам вечерас на улици чак ни на приватним камерама.

Видим полицијска кола! Сакривам се иза паркираног џипа, надам се да ме нису видели. Чучећи чекам да полицијска кола прођу, ево их, стижу. Како пролазе, тако се и ја померам иза паркираног џипа.

Добро је, нису се зауставила. Устајем и настављам тротоаром. Мислим да сам сада безбедан неко време, не верујем да ћу наићи на још једну патролу.

***

Дошао сам до куће свог пријатеља и пословног партнера Душка. Он код врата има камеру, па морам да је уништим метком. Неће он ништа чути, јер му је телевизор увек доста гласно појачан.

Прескачем ограду и улазим у двориште. Откопчавам прво јакну, па горњи део тренерке, вадим пиштољ из футроле и из џепа вадим пригушивач. Стављам пригушивач на пиштољ, циљам камеру и погађам је. Пуцањ се чуо гласније него што сам очекивао, али Душко има огромно двориште и његове прве комшије су довољно удаљене, да сам сигуран да пригушени пуцањ нису могли да чују. Али ипак трчим ка вратима, јер журим да се што пре вратим кући.

Дошао сам до врата, скидам фантомку, пиштољ кријем иза леђа и притискам звонце. Чујем Душка како иде и виче:

– Па зар и током полицијског часа да чујем звоно! Ко је сада?!

– Душко, ја сам! Отварај, хитно је!

– Небојша?! Па зар ти немаш корону?!

– Ма какви, фолирам се – први пут лажем да нисам болестан. – Отварај, питање је живота и смрти!

Душко отвара врата и ја улазим без позива унутра. Пиштољ пребацујем испред себе тако да га Душко не види.

– Шта је било?! – Душко затвара врата и пита ме.

Улазим у дневну собу, окрећем се и пиштољ пребацујем иза себе, па говорим Душку:

– Дођи овамо, не питај ништа!

– Па кажи већ једном шта се дешава?! Је л’ ти Цветко прави проблеме?! – Душко улази у дневну собу.

– Стани тамо – показујем му левим кажипрстом да стане испред кауча.

– Аман, кажи шта је у питању?! – Душко стаје испред кауча.

Брзо подижем пиштољ, упирем у Душково чело и, док он уплашено и разочарано гледа, испаљујем метак. Погодио сам га у врат, он се ухватио за врат и пао на кауч. Требало би да сам прецизнији из ове близине, јер сам од детињства са оцем ишао у лов. Али, први пут сам сада пуцао у човека, па ми је рука непоуздана. Приближавам се, стављам Душку цев на чело и испаљујем метак. Душко је мртав.

Пиштољ бацам на под, одлазим до улазних врата, из браве узимам кључ, излазим напоље и закључавам врата. Ногом ударам врата изнад кваке и напокон их након трећег ударца разваљујем. Улазим унутра, кључеве стављам у браву са унутрашње стране, стављам фантомку на главу и трчим ка улици, остављајући улазна врата широм отворена.

Пењем се на ограду и посматрам да ли неког има на улици. Улица је презна, прескачем ограду и трчим што даље од Душкове куће.

Довољно сам се удаљио, па сада шетам и гледам да ли је близу полиција. Одлично, улице су и даље празне. Овакву тишину у Београду нисам никада чуо, а овде сам се родио и ево већ 40 година ту живим.

Седам дана сам размишљао како ово да изведем, а онда ми се јутрос створила прилика за савршен злочин, када сам сазнао да сам заражен коронавирусом.

Полиција ће сигурно да ме испитује, али имам алиби и видеће да је у Душкову кућу проваљено, а што бих ја, као Душков пријатељ проваљивао, када би ме он сам пустио унутра. Једино је мотив проблем, јер сада новац наше фирме не морам да делим са њим. Најбитније је да нико осим мене не зна да ме је Душко уцењивао.

***

Када сам стигао до своје куће, једва сам успео да се попнем на балкон. Срећа што имам доста пара, па не морам да гањам каријеру провалника… Кроз прозор сам ушао у своју собу и шуњајући сам се спустио низ степенице како бих доле оставио патике, пролећну јакну и рукавице. Одмах сам се шуњајући попео горе, ушао у своју собу, па када сам сакрио фантомку у ормар и окренуо се ка свом кревету, сетио сам се да је кутија за пиштољ испод и да је требало да је бацим негде далеко од моје куће. Али сам се брзо смирио, јер сам сигуран да ми нико неће претрести кући, а и да неко случајно нађе кутију, то није доказ да је од пиштоља којим је убијен Душко. Чим сам се смирио, пресвукао сам се у пиџаму, попио бромазепам и легао да спавам.

Спавао сам све док ме ујутру уплакана жена није пробудила да ми саопшти да је Душко убијен. Никада до сада нисам имао потребу да глумим и мислим да сам тугу и изненађење поприлично добро одглумио пред женом.

Сада ме у дневној соби испитују два инспектора, Бранимир Смиљковић и Златибор Буквић. Мало је фалило да вриснем када сам чуо име и презиме овог другог. Златибор је у зеленом оделу и зеленим ципелама, а Бранимир у црвеном сакоу, црвеној кошуљи, плавим фармеркама и белим патикама…

Жена седи уплакана у фотељи, инспектори стоје, а ја седим на каучу, довољно удаљен од њих троје. Сви имамо хируршке маске на лицу, жена и ја беле боје, Златибор зелену, а Бранимир у боји српске заставе. Ааа, па сада сам сконтао да је он и обучен као српска застава!

– Где сте били синоћ, између 21 и 22 сата? – Бранимир ме пита.

– У свом кревету, спавао – одговарам, правим се да сам малаксао.

– Можете то да потврдите? – Златибор пита моју жену.

– Могу – одговара моја жена. – Чак је и бромазепам попио. Уосталом, чак и да није спавао, чула бих га у случају да је отварао улазна врата, према томе могу да потврдим да уопште није излазио из куће, а не само од 21 до 22.

– Нисте спавали у истој соби? – Бранимир је пита.

– Не, па он има корону – одговара моја жена.

– Да ли је Ваш пријатељ имао непријатеље? – Бранимир ме пита.

– Конкуренцију, људе које је нервирао, то да – одговарам. – Али неког ко би хтео да га убије, то не.

– Волео је да се коцка – говори моја жена, па се обраћа мени: – Рекао си ми да је на коцки узео огромне паре неком гангстеру.

Тако је, љубави моја! Чекао сам да ти то споменеш, јер је мање сумњиво него да сам ја то урадио. Управо због овога сам ти јутрос и рекао ту информацију. Говорим жени:

– Јесте, узео му је преко 50.000 евра – окрећем главу ка инспекторима. – Али не верујем да би шеф једног гангстерског клана убио било кога због тих пара, које су, и за Душка и за њега сића.

– Знате ли име тог шефа клана? – Бранимир ме пита.

– Нажалост, не – одговарам.

– Да кренемо? Не бих да ризикујем да се и ја заразим. – Златибор се обраћа Бранимиру.

– Ево само да поставим још једно питање. – Бранимир говори Златибору, па ме пита: – Сада сте ви једини власник фирме, зар не?

– Да – одговарам. – Душко није имао никог ко би могао да наследи његов део.

– Ми смо му били најближи – говори моја жена, па почиње гласно да плаче.

– То је то, немам више питања. – Бранимир је кренуо ка улазним вратима и поздравио нас: – Довиђења!

– Довиђења! – Златибор је кренуо за њим.

– Довиђења – говорим и додајем: – Жена ће вас испратити, да вам се не приближавам.

Жена устаје из фотеље и креће за њима.

Бранимир ме је нешто чудно гледао… Ма, само сам мало параноичан, ово је добро прошло. Још само да се отарасим кутије за пиштољ… Аман, Небојша, доста више са том кутијом, она није никакав доказ. Извео си савршен злочин и буди миран.

***

Душко неће имати бдење, јер су окупљања забрањена, а на сахрани ће бити присутна једино моја жена. Штета, јер сам сигуран да би се на сахрани окупила београдска елита да није ове пандемије. Али опет, да није пандемије, ко зна да ли бих успео да га убијем, па његове сахране можда не би ни било.

Лежим у својој соби и гледам филм на ТВ-у, али не могу да пажњу посветим филму, јер нон-стоп размишљам зашто ме је Бранимир онако чудно гледао, као да је одмах схватио да сам ја убица. Нећу ових дана уопште да излазим из куће како бих бацио кутију за пиштољ, јер нема потребе да ризикујем, можда инспектори посматрају моју кућу. Сачекаћу да оздравим, па када будем ишао на посао, бацићу је у контејнер када будем био сигуран да ме нико не прати.

Чујем звоно. Ко је сада током полицијског часа?! Само да инспектори нису нешто открили и дошли да ме ухапсе! Жена отвара врата и прича са неким, не чујем шта. Чујем је како се пење на степенице. Дошли су по мене, сигурно сам оставио неки доказ! Шта ћу сада?!

Жена отвара врата и говори ми:

– Небојша, они инспектори су опет дошли.

– Што?

– Хоће да опет разговарају са тобом.

– Кажи им да ћу одмах сићи.

Жена затвара врата, а ја устајем из кревета и облачим бадемантил. Стављам маску, излазим из собе и силазим низ степенице. Ма шта сам се уплашио, нису могли ништа против мене да нађу, извео сам савршен злочин. Нема никаквог разлога да ми претресају собу, а кутија за пиштољ није никакав доказ, могу једино да се питају зашто је празна… Тако је, Небојша, убеђуј самог себе.

Сишао сам и улазим у дневну собу, инспектори и моја жена имају маске. Она седи на каучу, инспектори стоје. Јављам се инспекторима:

– Добро вече!

– Добро вече! – узвраћају ми поздрав у исто време.

– Изволите? – питам их.

– Морали бисмо да разговарамо насамо – говори Бранимир и окреће главу ка мојој жени.

– Наравно. Идем ја у другу собу – говори моја жена, устаје са кауча и одлази у собу где преко ноћи спава.

Седам на кауч и говорим инспекторима:

– Седите.

– Нема потребе – говори Златибор.

– Да нисте заражени коронавирусом, привео бих Вас на испитивање – говори Бранимир. – Али пошто је ситуација оваква, зовите адвоката, па ћу Вас испитивати овде.

– На испитивање? – правим се да сам зачуђен. – Мислите да ја имам нешто са Душковом смрћу?!

– Утврдићу то након испитивања – говори Бранимир. – Позовите адвоката.

– Не треба ми адвокат, јер нисам крив ни за шта – овим потезом би требало да ми пре поверују у то да сам невин.

– У реду, како желите. – Бранимир на сточић ставља мобилни на ком је укључено аудио снимање. – Поставићу Вам неколико питања.

– Нема проблема – говорим.

– Шта Вам се Душко Умиљеновић замерио? – Бранимир ме пита.

– Није ми се замерио, били смо најбољи пријатељи и пословни партнери – одговарам.

– Да ли бисте га убили због новца? – Бранимир ме пита.

– Никада га не бих повредио – одговарам.

– Чак ни ако Вас је због нечега уцењивао?

Овај као да већ све зна! Да ли он чита мисли?!

– Не – глумим опуштеност, али се знојим. – Нас двојица бисмо лако решили било какве несугласице.

– Мислим да је довољно. – Бранимир узима мобилни са стола и искључује аудио снимач.

– Већ сте готови са испитивањем? – питам, па додајем: – Једном сам био у полицији да као сведок дам изјаву, задржали су ме четири сата.

– Ми смо најефикаснији тим у земљи. – Златибор се смеши.

– Немојте да идете из града – говори ми Бранимир. – Можда ћете ми још бити потребни.

– У реду – одговарам.

Овај сероња зна да сам ја убица! Како?!

– Довиђења! – Бранимир ме поздравља.

– Довиђења! – Златибор се придружује.

– Довиђења! – поздрављам и ја њих, али не устајем са кауча.

Бранимир отвара врата и са Златибором излази из дневне собе, то моја жена чује и из друге собе утрчава у ходник и испраћује их.

Шта да радим?! Шта да радим?! Шта да радим?! Добро, Небојша, добро, прво удахни дубоко и издахни. Е сад размисли… Па да, неће наћи никакав доказ да сам ја убица, јер сам извео савршен злочин… А шта ако лажем себе у вези тога?!

Жена улази и пита ме:

– Шта су хтели?

– Само су ми поставили три питања.

– Јеси ли осумњичен? – пришла је до стола.

– Не приближавај ми се толико.

– Одговори ми на питање.

– Сигурно ме сумњиче, али то је нормално, јер немају никакав траг за правим убицом.

– Али ти синоћ уопште ниси излазио из куће.

– То знамо ти и ја, а њима морамо да докажемо. Ма, биће све у реду, без бриге. Одох горе, да те не заразим – устајем са кауча.

***

Синоћ сам био узнемиренији него прексиноћ када сам убио Душка. Опет сам попио бромазепам, спавао сам до 5 сати ујутру, али ми није много помогло, јер сам и даље узнемирен. Константно себи говорим да ме неће ухватити јер неће наћи никакав доказ, али знам да онај Бранимир зна да сам убица! Разумео бих да сумња, али како може да зна?!

Жена још није устала, па сам сишао у кухињу да сам спремим нешто себи за доручак. Направио сам кајгану са шунком, али је једва једем, јер ме је константно страх да ће инспектори позвонити и ухапсити ме.

Чујем звоно! Не могу да верујем! Можда само замишљам да чујем, јер константно о томе размишљам? Не, ево опет чујем! Устајем са стола, стављам маску на лице и излазим у ходник. Кроз прозорчић на вратима видим Бранимира и Златибора, опет су исто обучени као јуче и опет имају исте маске. Изгледа да је то-то, мој страх се обистинио.

Откључавам и отварам врата, па их поздрављам:

– Добро јутро, инспектори!

– Добро јутро! – обојица ме у исто време поздрављају.

– Како данас могу да помогнем? – питам их.

– Дошли смо још једно питање да Вам поставимо, па нас, молим Вас, пустите унутра и позовите адвоката – говори Бранимир.

– Уђите – врата отварам широм. – Али адвокат ми није потребан. Спреман сам да одговорим на свако питање.

– У реду онда – говори Златибор и заједно са Бранимиром улази унутра у ходник, па у дневну собу.

Затварам и закључавам врата. Клецају ми ноге! Како то да ми сада клецају, а нису ми клецале када сам убио Душка?! Улазим у дневну собу, њих двојица стоје, па им говорим:

– Седите.

– Нека хвала, стајаћемо – одговара Златибор.

– Ја морам да седнем – седам на кауч. – Изволите, поставите ми то једно питање.

– Овог пута бисмо визуелно снимали саслушање, ако може? – Бранимир ме пита.

– Нема проблема – одговарам, знојим се.

Златибор из џепа вади мобилни, подиже га и снима ме. Бранимир ми поставља питање:

– Шта Вас је Душко Умиљеновић уцењивао, па сте га убили?

– Молим? Одакле Вам то?! – правим се да сам зачуђен.

– Доста са том глумом! – Бранимир је одједном побеснео. – Одговорите на питање! Признајте и казна ће бити блажа! У супротном, можемо и Вашу жену да ухапсимо као саучесника!

Изгледа да је то стварно то. Иако сам сигуран да, чим ме нису одмах ухапсили, немају значајан доказ да сам убица, али знају да јесам и одуговлачењем могу само жени да направим проблем. Нема ми друге него да признам… Говорим:

– Добро… Јесте, ја сам га убио. Али моја жена није имала ништа са тим.

Жена отвара врата, шокирано ме гледа и плачућим гласом виче:

– Шта си урадио?!

– Морао сам – говорим.

– Убио си Душка?! – жена почиње да хистерише и вришти, па креће ка мени, али је Бранимир задржава и виче Златибору:

– Златиборе, дај ми мобилни, а ти изведи жену напоље и смири је!

– Како да је смирим?! – Златибор вичући пита Бранимира.

– Убићу те, убицо! – жена вришти на мене.

– Да знам како се жене смирују, до сада бих био ожењен! – Бранимир вичући одговара док и даље држи моју жену.

– Ни ја нисам ожењен. – Златибор слеже раменима и смиренијим тоном говори.

Па ја сам ожењен, али ипак не знам како се смирују жене…

Златибор даје мобилни Бранимиру и хвата моју жену, па једва успева да је изведе из собе и затвори врата. И даље чујем женино вриштање у ходнику и претње да ће ме убити. Улазна врата се затварају и сада се вриштање све мање и мање чује, Златибор је моју жену напокон одвео напоље.

Бранимир сада држи мобилни, снима ме и говори ми:

– Да наставимо. Признали сте да се убили Душка Умиљеновића, остало је још само да кажете зашто? Чиме Вас је уцењивао?

– Прошле недеље је сазнао за мој договор са шефом једног гангстерског клана, Цветком Ђурђевићем. И уцењивао ме је да поништим тај договор, или ће ме пријавити полицији.

– А договор је?

– Годину дана сам прао Цветков гангстерски новац у нашој фирми, док сам проценат, који сам добијао, делио са Душком, без његовог знања. Он је до прошле недеље мислио да нам је фирма успешнија него икада, књиге сам савршено лажирао, да чак ни он, који је сувласник није могао да провали, а камоли неко са стране.

– Па како је онда сазнао?

– Цветков его је огроман, па када га је Душко победио у покеру и узео му 50.000 евра, овај му је рекао о нашем договору, да се Душко не би осећао као победник.

– И Вама је било лакше да убијете Душка, него да поништите тај договор?

– Да сам поништио договор, Цветко би мене убио. Имао сам три избора, или да ме Цветко убије, или да ја убијем Душка, или да ме Душко пријави па да Цветко убије и њега и мене.

– Довољно је. – Бранимир прекида снимање, Златиборов мобилни ставља у џеп, а из џепа од сакоа вади лисице. Приближава ми се и говори ми: – Устаните и окрените се.

То и радим, руке сам ставио иза леђа и он ми је руке везао лисицама.

Бранимир ми говори:

– Овај снимак биће занимљив и Служби за борбу против организованог криминала, па уколико будете сарађивали, могу да Вам смање, или олакшају казну.

– Могао бих да сарађујем. Мој живот је свакако готов, па што онда да са собом не повучем и шефа гангстерског клана.

– Напољу су два полицајца у заштитним комбинензонима, они ће да Вас одвезу до карантина са полицијском заштитом, док не оздравите.

– Интересује ме, како сте знали да сам ја убица?

– Довољно ми је само да видим очи, или да чујем глас, па да знам да ли неко говори истину, или не – одговара Бранимир.

– Шта? – овог пута сам стварно зачуђен.

– Једноставније речено, имам детектор лажи у глави – одговара Бранимир.

– Детектор ла – заустављам се на две секунде, па питам: – Што значи да нисте имали ни неки ситни доказ да сам убица, док ја нисам признао у камеру?!

Бранимир се смеши и говори ми:

– Након првог разговора са Вама сазнао сам да прексиноћ нисте спавали у својој соби када се десило убиство, да је Ваша жена била сигурна у то да нисте излазили из куће, да је Ваш пријатељ имао некога ко би хтео да га убије, да знате гангстерово име, али и да је тај гангстер невин по питању убиства Вашег пријатеља. Након другог разговора сам знао да сте га Ви убили. Све шта је требало да урадим је да Вам синоћ са она три питања индиректно покажем да знам да сте Ви убица и да Вас до јутра оставим са својим мислима. Био сам 99 посто сигуран да ћете сада признати након првог питања, уз претњу да ће Ваша жена бити ухапшена као саучесник.

Отежано дишем, а није у питању само коронавирус. Говорим:

– Не могу да верујем да сам испао овако глуп!

– То је до сада рекао сваки убица ког сам ухапсио овом тактиком.

Бранимир ме из собе одводи у ходник, па затим напоље. Напољу су Златибор и моја уплакана жена. Смирила се, али ме својим сузним очима гледа гадљиво. Јеботе, тек сада схватам шта сам урадио! Уместо да сам данима размишљао како да се решим Цветка, можда сам могао кроз заштиту сведока да се извучем, али ја сам данима размишљао како да изведем савршен злочин. Због похлепе и страха сам убио најбољег пријатеља, а живот упропастио и жени и себи!

***

И даље сматрам да сам извео савршен злочин и сигуран сам да бих се извукао да ме није снашао онај сероња са детектором лажи у глави! Где баш такав неко да се нађе у Србији?!

Адвокат није могао много да ми помогне, суђење је прошло без изненађења и проглашен сам кривим. Жена се развела од мене, што такође није изненађење. Срећа моја што немам децу, па ме се стиде само родитељи и бивша жена.

Добио сам 20 година затвора, уз добро владање могу да изађем и раније. Али џаба то, када напољу немам чему да се вратим. Чак и да ми родитељи и бивша жена некако опросте, не верујем да ћу преживети крај робије, јер управо сада лежим на поду затвора, зато што ме је неки Цветков човек трипут убо ножем у стомак. Сада ће стражари да ме пребаце у амбуланту, па можда и преживим, али се надам да нећу.

©Стефан Вучевски (28. 2. 2025.)