1
На почетку не беше ништа, само Он. И њему бејаше све пусти и празно. И створи Он и небо и земљу, но беше земља мрачна те створи светлост, тиме и дан и ноћ. И створи Он и воду и копно, и траву семениту и дрвеће и биље и не бејаше више земља већ Земља, сјајна и зелена, са живљем свуда по својој површи.
Њему међутим не беше Земља, зелена и сјајна, савршена, и фалише му нешто. Беше и светлост и вода, и зеленила и звери што га једаху, и звери што једаху друге звери. Беше и оних што летаху и пливаху, а и оних што ходаху. Без устију, са кљуном, на четири ноге и са перајима, без зуба и са чељустима величине других звери. Свега беше. Њему ипак не беше ничега.
И створи он човека.
И створи он човека и човеку човечицу и направи их у Својему лику. И даде обома разум и слободну вољу. И рече обома: “Ви ћете овај свет освојити и све што је на њему биће ваше. И створени бејасте у Мојему лику, и у мојему лику чете владати. Бићете Он на Земљи, као што сам Ја на небу. И бићете разумни владари, јер ћете и разумом владати и освајати. И бићете слободни, јер вас Ја такве створих.
И тако поста човек, сапиенс над сапиенсима, хоминид над хоминидима, и пред њиме беше цео свет за освајање. У очима му беше ватра и мач и знаде он да ће њима владати и освајати. И знаде он да ће и он бити створитељ. Он беће у слободи створен, али ће он пподаништво стварати, јер он беше слобода и слобода беше он. Он и нико други. Путевима ће ходити, а иза себе огањ остављати.
Тако и би.
