2. poglavlje
KOMAD KOJI NEĆETE PROČITATI
PRVI LIK poznat kao
DRUGI LIK poznat kao
PRVI GLAS poznat kao
DRUGI GLAS poznat kao
PUBLIKA JEDAN koja negoduje prvi glas
PUBLIKA DVA koja negoduje drugi glas
PUBLIKA SVI koji negoduju
PRAVA PUBLIKA
AUTOR
U nekom pozorištu u proleće neke bliske godine
Svi likovi su sve vreme postojani ili na sceni, ili negde u sali. Bitno je da su prisutni, da njihova pojava može da se zabeleži u analima predstava. Ukoliko je jedan lik obučen u crnu boju, drugi lik mora biti obučen u belu boju. Izričito se naglašava da jedna polovina mora biti bela, dok je druga crna. Ne moraju da imaju niti maske niti bilo kakvu scensku šminku. Dovoljna je da su naznačeni ili crnom ili belom bojom.
Sa pozornicom je isti slučaj. Ona je u vidu šahovske table. Ukoliko ima rekvizita, oni su u skladu sa scenom i likovima. Na crnom polju – beli rekvizit i na belom polju – crni rekvizit. Beli lik ima crni rekvizit. Crni lik ima beli rekvizit.
PRVI LIK sedi nepomično na podu belog polja. Ne klati se, ne priča, ne odaje nikakav znak prisustva. DRUGI LIK sedi na crnoj stolici belog polja. Tetura se dok zeva. Pada sa stolice na crno polje. Osim njegovog lica ne vidi se da je i dalje na pozornici kako ga je polje zamaskiralo. DRUGI LIK se buni zevanju i padanju sa stolice PRVOG LIKA. Daje znakove da postoji tako što se podigne, zaleti i padne u lik publike koja sedi među gledaocima. Tada se uočava da nisu glumci prisutni isključivo na sceni. Ima ih i među njima. Gledaoci gledaju jedan u drugog i pokušaju da doznaju da li je baš onaj pored njih još jedan od glumaca. Zbunjena i nepoverljiva publika se komeša, ali i dalje ne razgovora jedna sa drugom zbog ubeđenja da je baš onaj gledalac pored njega/nje još jedan glumac.
Gledaoci sada počinju da razaznaju karaktere. Primećuju da su obučeni ili u crnu ili u belu boju. Po tome se razlikuju od obične publike, koja je tu došla zbog gledanja predstave, a ne zbog učestvovanja u predstavi.
Gledaoci su sada mirni jer su shvatili kako mogu da se raspoznaju među sobom. Idu jedni do drugih lagano, da ne ometaju predstavu. Sedaju jedan do drugog tako da se sada sala deli na pravu publiku i glumačku publiku. Pozornica je udvostručena. Crni i beli glumci zauzimaju stolice druge polovine sale. Smeštaju se udobno i posmatraju deo predstave koji se odvija na bini predviđenoj za predstavu. Gledaju mirno kao da su zbog toga i došli. Pravi gledaoci gledaju glumce kako gledaju predstavu. Zbunjeni su ali to prihvataju kao konvenciju. Sede na svojim stolicama kao da se ništa nije ni dogodilo. Ćute. Fascinirani čekaju nastavak.
I dok je PRVI LIK na sceni među publikom, DRUGI LIK je na pravoj sceni. Uzima polomljenu stolicu i baca je daleko od sebe.
*Niti jedan od likova tokom cele predstave ne progovara. Čuje se samo njihovo manifestovanje emocionalnog stanja, onomatopeja i slične stilske figure, eventualno smeh i plač. Kada bilo koji od likova pokuša da kaže nešto rečima, drugi likovi mu prilaze i stave ruku na usta.
**Komad je podeljen na scene radi preglednosti. Scene nisu podeljene zbog čina prepoznavanja ili kulminacije ili zapleta. Scene postoje da bi se tekst mogao nazvati dramskim tekstom. Autor sada želi da njegovo delo može da se svrsta u jedan književni pravac, jednu književnu vrstu. Autor međutim ostaje pri početnoj ideji, a to bi bilo sprovođenje vlastitih misli i osećanja u delo, nebitno da li pripada jednom ili pripada drugom književnom opredeljenju.
Tekst koji bi trebalo da se govori ovde opisuje šta glumac treba da radi.
1
PRVI LIK: Već je rečeno da je skočio u publiku, seo na stolicu koja je predviđena za publiku i počeo da gleda scenu kao da je tu došao baš zbog toga. Ne odaje nikakav znak da je tu da postupa kao lik, da glumi. Dodatno zbunjuje prave gledaoce. Predstava se nastavlja. Predstava se zapravo ne nastavlja kako se predstava nije ni prekidala.
Gleda bez treptaja DRUGOG LIKA kako pada sa stolice. Najednom prasne u smeh. Samo što je hteo da kaže ,,E tako mu i treba’’, prilazi mu jedan od publike-glumaca i udara ga šakom po ustima. On klimne glavom, pokloni se i nastavi da gleda u tišini. Ostaje da se čuje jedino njegov smeh koji odzvanja salom.
DRUGI LIK: Okreće se u pravcu smeha i pokazuje prstom. Otvara usta i iste sekunde se čuje
DRUGI GLAS: Ššš!
DRUGI LIK: Klimne glavom, ali ne skida pogled sa PRVOG LIKA. Upire prstom u njega i odmahne rukom. Okrene se tako da PRAVA PUBLIKA ne vidi njegovo lice.
PRAVA PUBLIKA: Začuđena počinje da se preispituje. Gleda u svoje prste, svoje šake. Pokušava da progovori sa pravim gledaocima pored sebe, ali reči ne izlaze. Uplašena ostaje da sedi, kako je ujedno i željna da vidi kako će se radnja dalje odvijati.
2
U pozadini se čuje neodređena melodija. Svi likovi, bilo da se nalaze na pozornici, bilo da sede u pozorišnoj sali, prate ritam tako što otvaraju i zatvaraju usta u potrazi za rečima koje izražavaju njihovo trenutno stanje ili samo prate pogledom redoslede dešavanja na sceni, van scene i u mislima. Melodija u njima budi i nostalgiju i preispitivanje vlastite neizvesne budućnosti.
Meta-naracija je od krucijalnog značaja za dalji tok priče. Za dalji tok priče koja je usamljena, priče koja nema drugu priču, priče koja nema priču. Meta-naracija se poigrava sa vremenskim zonama, sa toplotnim pojasevima i ciklusima kruženja prostora. Meta-naracija je uvedena ne da bi se poigravala, niti da bi se završilo na meta-igri. Meta-naracija je prisutna da razjasni hermetične oblike koje je stvorio čovek. Koje čovek stvara. Koje čovek pokušava da stvori, a da se i sam ne zatvori hermetički pa da niko ne može da ga vidi, pronađe, čuje, oseti. Tako je naracija preuzela oblik zvezde vodilje i psa tragača.
Neodređena melodija se nastavlja i AUTOR ulazi u vlastitu ulogu, ulogu vlastitog ,,ja’’.
AUTORov unutrašnji monolog: Umeo sam da budem hrabar. Umeo sam da budem sit od hrabrosti. Umeo sam vlastitu hrabrost da kanališem. Podignem mostove iznad velikih reka. Igram se na mostovima velikih reka. Posmatram vodu. Nebo. Zemlju. Mogao sam da se udubim u posmatranje i poželim da skočim sa istog tog mosta koji sam podigao. Mogao sam da skočim sa mosta. U vodu, nebo, zemlju. Mogao sam i samo sam to i mogao. Da razmišljam. Pletem čvorove od vlastite kose. Mogao sam. Veoma sam mogao. Težina tla me je oduvek privlačila. Mogao sam. Ali. Nisam. Izabrao sam da nisam.
Volju ću sada ostaviti po strani. Volja sada nema ništa sa mnom. Jednom me je izdala i sada joj ne verujem. Neka je. Neka bude malo sama. Neka ćuti. Neka čami.
I dok razmišlja, reči koje upućuje sebi se projektuju na platno u pozadini. Ispisuju se prva slova, prve rečenice, prvi smisao. AUTOR nije svestan da se njegove misli čuju. Zapravo se čuju, ukoliko su čulo sluha i čulo vida jedno te isto. A u ovom komadu jesu jedno te isto.
AUTOR se nalazi neposredno ispred platna. Pravi pokrete koji su nedovoljni da se nazovu teatralnim. Pravi svakodnevne pokrete: skida kapu, izuva se, sedne na stolicu, uzima novine, ne čita novine, baca ih dalje od sebe pa se zagleda negde daleko u publiku. Lice mu se ozari pa pocrveni. Vidno razmišlja o nečem bitnom. Uzima papir. Uzima olovku. Počinje da piše. Prestaje da piše. Gužva papir. Baca ga u publiku i pogađa prvog lika. Čuje se komešanje publike. Čuje se negodovanje. Čuju se zvukovi praznih limenki kako padaju na pozornicu. Čuje se. Čuje se. Čuje.
Autor pravi ponovo nekoliko nebitnih pokreta i – pokloni se. Ode sa scene među pravu publiku i sedne pored prave publike. Prava publika se buni. Tera ga podalje. On tu ne pripada. On nije naš. On nije publika. On nije prava publika.
PRAVA PUBLIKA: Nakon što je oterala autora dalje od sebe, nastavlja da očekuje čudo od predstave. Očekuje čudo. Preokret. Novi zaplet. Kulminaciju. Epifaniju. Razrešenje očekuje. Sve prema protokolu i procedurama jednog pozorišta. Prava publika je došla u pozorište da bi očekivala. Predstava je tu da ispuni očekivanja. Predstava nije tu da očekivanja ispuni. Predstava usput ispunjava očekivanja. Cilj predstave, svrha predstave jeste da se pronađe ko je to prava publika i da li je danas ostalo bar malo prave publike. Publike koja ne glumi. Publika koja nije došla u pozorište, koja ne gleda predstavu, da bi odigrala bilo bitnu, bilo nebitnu ulogu. Prava publika nema vlastitu ulogu. Ona samo postoji i teši se lažnim manifestacijama autorovog inspirativnog umeća. Traži utehu u begu. Traži beg od života. Traži sebe kroz beg. Traži nebitnu ulogu koja će joj okupirati vreme. Želi da bude nađena. Ne želi da bude nađena. Želi traganje. Traži želju. Traži sve što jeste i sve što nije prisutno. Traži život.
Traži odgovore na pitanja.
Da li je prava publika zapravo prava. Da li je omeđena od ostalih publika. Da li vredi živeti van pozorišta. Da li vredi živeti van predstave. Vredi li, živeti?
3
PRVI GLAS: Prati redoslede događanja, kako na sceni, tako i u prostoru koji se može nazvati izvan scene, a zapravo je i sam scena. Prati pokrete PRVOG LIKA. Šta on radi, to pokušava da izrazi rečima. Ali kako mu glas ne izlazi iz usta, koristi mimiku. Izgleda komično, kao da se igra pantomime sa PUBLIKOM JEDAN, koja je omeđena od PUBLIKE DVA jednom praznom stolicom. PUBLIKA JEDAN je predviđena da aplaudira liku broj jedan. PUBLIKA DVA je predviđena da aplaudira liku broj dva.
PRVI GLAS pokušava da razjasni svojim gledaocima ponašanje prvog lika, ali ga ni sam ne razume. Improvizuje. Mimikom pokazuje gledaocima da je skrenuo. Da nije sav svoj. Da mu je neko pomutio um. Pomrsio konce. Da nije ono što bi trebalo da bude. Da se predstava ne odvija prema planu. Programu. Suštini. Inerciji. Predstava se ne odvija kako su mu rekli da će se predstava odvijati. Da se buni, ni to ne može. Ostao je bez teksta. Doslovno je ostao bez teksta. Primećuje to i kod svojih kolega glumaca. Ništa nije kao što je bilo na probama. Ovo je nova zemlja za sve njih. Neistraženo polje šahovske table. Nepročitana priča. Nenaučeno štivo. Neotpevana pesma.
PRVI GLAS pokušava da ostane korak u korak sa PRVIM LIKOM dok istovremeno osmišljava novi tok predstave. Pita se da li je neko isključio mikrofone i time prekinuo glas. Da li je neko zaista prekinuo glas. Ili sanja…Ili…(sanjam)?
Kada je uspelo da mu se omakne to ,,ili’’, sledeći zvuk jeste zvuk udaranja šamara. Neko se osmelio. Neko je stvorio prepreku. Neko ne želi da govorim. Neko ne želi govor. Neko želi da ćuti(m). Neko tišinu. Neko prazan vazduh. Da se misli čuju. Da se čuje disanje. Da se disanje osmisli. Da se pronađe smisao u negovorenju. Da se uopšte pronađe smisao kada sami ne namećemo sebi smisao. Lažan. Prividan. Dečiji. Smisao.
Nastavlja da razmišlja na temu ,,ili’’; ništa drugo, ništa dalje od toga ni ne sme…postalo je očigledno…Kada se predstava završi, a jedva čeka(m) da se završi, na reči ću gledati kao na nešto sveto. Svetinju. Večiti amin. A mislio sam/je da nije bitan. Uzimao (sam) ga (je) zdravo za gotovo.
PRVI GLAS je tu da ukaže na probleme koji nastaju pri manjku komunikacije. Na probleme unutrašnjosti i probleme spoljašnjosti. Na odraz. Na senku. Na pokušaj da pogledamo sebe u ogledalo kada ne želimo da pogledamo sebe u ogledalo. Na ogledalo. Na jedan odraz. Na više odraza jednog lika. Na mnogoličnost. Mnoštvo. Ličnosti. U ogledalima. PRVI GLAS je tu da bude jedan od problema. U komunikacijama. U ogledalima. U odrazima. U ličnostima. U sebi. PRVI GLAS je tu da bude problem u sebi. I PRVI GLAS je tu da problem u sebi i reši.
PRVI GLAS sa razlogom prati PRVOG LIKA. On je njegov tumač prostora. Tumač vremena. Tumač publike. Tumač prave publike. Sebe. Života.
Kada uvidi da se scena proširila i na salu, tek tada mu ništa nije jasno. Ali u tome je i njegova uloga. Da mu ništa ne bude jasno. A da sve objašnjava.
Mimika bi trebalo da bude dovoljna da izrazi takvo stanje. Zato je autor i odabrao nju. Autor zna šta radi. U odluke autora se ne sme sumnjati. Sme se sumnjati, ali sumnja ovde nije opravdana.
Autor sve sa razlogom radi.
4
Kako se predstava proširila na čitavu salu, pitanje je da li će ostati i unutar samog pozorišta. Niko ne može sa sigurnošću da kaže da publika-glumci neće otići kućama zajedno sa glumačkim umećima nedovršene predstave. Rešenje jeste prodreti u srž komada tako da niti jedna novonastala fraza ne može da iznenadi. Ključ je u predviđanju, introspektivnom nagonu za istinom. Oduvek je istina polagala račune i rešavala formule.
PUBLIKA JEDAN i PUBLIKA DVA su neizmerno lake za raspoznavanje. Predstavljaju arhetip posmatrača koji se upliće u sve sa svojim šakama spremnim ili za aplauze ili za negodovanje. Prepoznaju se po prodornim pogledima. Čekaju. I čekanjem se ne zamaraju. Čekanje publike osmišljava. Daje oblik. Daje formu. Lik. Jezgro. Čekanje publikama daje nultu tačku. Novi pogled. Stari pogled u novom odelu. A kada čekanje prestane, novo čekanje počinje. Iznova i iznova. Sve dok nema više čekanja. Kada ono prestane da postoji, publike se rasprše u etar. Talase. Vir što vodi ka dnu. Zajedno sa njim i
– potonu.
DRUGI GLAS: Prati pokrete DRUGOG LIKA. Kada DRUGI LIK zeva, DRUGI GLAS daje zvukove zevanja. Kada DRUGI LIK padne sa stolice, ovaj daje zvuk padanja sa stolice. Kada DRUGI LIK pokuša da progovori, glasa nema.
Ko je ukinuo glasove. Ko se to igra sa glasovima. Ko se usudio. Neka istupi.
Ponovo se misli reflektuju na platno. I ponovo – odgovor izostaje.
PRAVA PUBLIKA: Ima odgovore. Publika nudi rešenja. Ali publika ćuti. Poštuje konvencije. Neće progovoriti kako to nije u skladu sa predstavom. Nije u skladu sa glumcima. Nije u skladu. Ćutanje PRAVE PUBLIKE je od značaja. Kada bi progovorila, sve bi najednom dobilo svoj smisao. Sve bi se vratilo na početak. Niko ne želi da se sve vrati na početak. Niko ne želi pun smisao. Smisao je besmislen. Besmisleni smisao kao navigacija. Besmisleni smisao kao još jedan u nizu apsurda autora. Besmisleni smisao kao trag u snegu kada zimu sneg nije zahvatio. PRAVA PUBLIKA želi da se nakratko odvoji od smislenog. Želi da oseti. Želi da oseća. Da diše. Da može da diše. Želi da punim plućima. PRAVA PUBLIKA želi da život. Kako je samo onaj pravi bez ikakvog reda i mira. PRAVA PUBLIKA će u jednom trenutku otići svojim kućama. Vratiti se smislu. Do tada, želi da mu pobegne. Da umakne. Želi. Ukoliko se nauči obrazac ometanja smisla, tada će ometanje smisla moći da se nastavi i van sale. Tada će ometanje smisla postati svakodnevica. Eto predstave van teatra! Eto laži! Eto svega što manje boli.
5
Psihologija uvodi u nove fraze naracije. Naracija uvodi u nove faze psihologije. Kretanje jeste uzajamno kako su efekti mimike vidljivi. I kretanje nije uzajamno kako glasovi izostaju. Na gledaocima gledalaca (čitaocima) ostaje da naprave zajednički skup i time reše pitanje teksta.
Da li će on biti u formi čitanja. Da li će on biti u formi govora. Da li će poprimiti obeležja teksta koji se čita. Da li će poprimiti obeležja teksta koji se govori. Ili neće biti niti jedno niti drugo.
A zapravo se o tome i radi. Zapravo se o tome i radilo. Oblikovati. Humanizovati. Manifestovati. Reći. Govoriti. Zapisati. Pisati. Struktura. Struktura strukture. Reč. Napisana. Izgovorena. Slog. Slovo po slovo. A – e – i – o – u. Konsonanti. Sonanti. J – a. Ja. J – e – s – a – m. Ja jesam. O – v – d – e i n – i – g – d – e više. Ja jesam ovde i nigde više. A – l – i – š – t – a – a – k – o – m – e – n – e – n – i – t – u – n – e – m – a ? Ja jesam ovde i nigde više, ali šta ako mene ni tu nema?
Kroz svako slovo se provlači autor. Autorov monolog se kroz napisano nagoveštava. Psihologija autora se može pročitati. Mogu se napisati anamneze autora. Može se postati tumač autora. Može se postati analitičar autora. Može se postati autor.
AUTOR-ov unutrašnji monolog broj dva: Ja jesam nosilac svog imena. Svoje titule. Svoje odbrane napisanog. Svog napisanog. Svoje beleške beležim sam. Svoje reči govorim sam. Ja jesam onaj koji govori. Ja jesam onaj koji pokušava da progovori. Kome govorenje ne ide od ruke. Koji se trudi ali ne ide. Ja sam onaj koji se trudi. Ja sam onaj koji konstruiše reči u rečenične sklopove. Menja smisao. Smisao stvara. Smisao osmišljava i time postaje sam apsurd. Smisao po sebi postoji kako ne bi imalo bilo čega da taj pojam osmisli. A u biti čoveka jeste da da smisao stvarima. Ukoliko ne mogu da osmislim smisao, sledi da smislu ne treba osmišljavanje. Ja jesam onaj koji jeste smisao. Ja jesam onaj koji jeste. Ja jesam onaj koji. Ja jesam onaj. Ja jesam. Ja.
Moje ime nije nasumično. Onaj ko ima nasumično ime jeste nasumičan. Ja nisam nasumičan. Ja – autor. Ja – određen. Ja – pojava koja je određena. Ja – svet meta-naracije. Ja – autor.
Da li sada da progovorim. Da li sada da slova utisnuta u ambleme misli izložim na pozornici. Na sceni. Pred svima. Da li da počnem sa govorom pa se otkrijem. Moje biće da postane vidljivo. Ja postanem vidljiv.
Moje reči. Glumci. Uloge. Tekst koji se neće izgovoriti. Komad koji nećete pročitati. Sve moje mene objašnjava. Nemam potrebe sada da stanem pred gledaoce i objasnim se. Sve što sam do sada uradio, već me je objasnilo. Glas je suvišan. Glas nije suvišan ukoliko je uho otvoreno za čuvenje. Ukoliko je uho – sluh.
PRAVA PUBLIKA: Ovo je upravo ono što su gledaoci tražili. Ovo je upravo ono za čime su tragali. Kako je mogao da pronikne u misli. Kako je mogao da zna da će izaći ukoliko se takvo nešto ne desi. A nije se, zapravo se nije desilo. Ali misli odzvanjaju. Čuju se iako su neizgovorene. Nerečene. Mogu da se osete. Mogu da se vide. Dodirnu. Čuju. Mogu da se čuju.
PRAVA PUBLIKA je terala osmišljavanje u vražju. Sada se raduje smislu. Raduje se što ima, ipak ima smisla. Barem u ovom teatru. Na ostalo će primeniti isti obrazac ako dovoljno dobro bude čula neizgovoreno.
6
Autorovi unutrašnji monolozi nisu niti slučajan niti nasumičan odabir pojedinih rečenica. Autor je svestan nužnosti pojašnjenja, iako ista ostanu unutar samog autora. Objašnjava se, kako drugima, tako neretko i sebi. Kada stigne do faze kada može sebi da pojasni određene pojmove i komunicira sa vlastitošću, autor je prešao na novi nivo. Stigao do nebrušenih predela. Nerešenih enigmatika. Praznog polja. Bilo ono crno polje. Bilo ono belo polje. Bilo ono sala za gledanje. Pozornica. Mizanscen. Iza kulisa. Obična soba sa pisaćom mašinom. Obična soba bez pisaće mašine. Autorov dom. Dom koji nije dom autora već bilo kakav dom. Prostor u kome neko boravi. Prostor u kome ne boravi niko. Napušten. Nenapušten. Prazan. Onaj koji nije prazan. Autorovi unutrašnji monolozi jesu pokušaj da se ispune unutrašnji prostori u kojima se oseća prazno. Ali nije tako izistinski. Nikada tako nije. Iako sve vrišti. Iako sve ukazuje na nužnost delovanja, nužnost pisanja, nužnost stvaranja kako bi se nadoknadio osećaj hronične praznine. Osećaj hroničnog nedostatka.
Autor je, dakle, sam. Autor se oseća kako je usamljen. Ali zapravo nije sam. Samim tim što pojašnjava, neko je žedan pojašnjenja. Neko je tu kome pojašnjenje treba. Autor je spreman na sve. Spreman i da nikoga ne interesuje ono što priča. Ono o čemu bi trebalo da priča ali ćuti. Ono o čemu ćuti. Spreman je da govori kada govor više ne bude zabranjen. Kada govor više ne bude kontroverza.
Jednom kada se probudi(m), sve što se dešava i sve što se ne dešava, postaće deo istorije. Postaće deo prošlog. Deo prošlosti.
Reči se projektuju na platnu:
Deo prošlosti se dešava upravo sada. Deo prošlosti se ispisuje u ovo trenutku. Ali ovaj trenutak je već prošao. Odleteo. I ja sam uspeo da ga uhvatim. Uspeo da ga fotografišem i predam u ruke onima koji poseduju čulo vida. Sluha. Želje. Vidne i čulne želje. Htenja. Morala. Volje. Uspeo sam da ga uhvatim u letu i predam publikama. Publike većinom jesu očekivale. Ostale publike koje nisu očekivale, i one postaju deo prošlosti. Danas se uvek nešto očekuje. Ko ne očekuje, zarobljen je u dešavanjima. Ko očekuje, zarobljen je u nedešavanjima. Ko niti očekuje niti ne očekuje, zarobljen nije. Taj je realni otpor ili realni nagon. Za istinom. Za sadašnjim vremenima. Za ovde i sada.
Dakle polje zapravo nikada nije samo crno niti samo belo. Mešavina polja jeste istina. Crno u belom. Belo u crnom. Jin i jang života. Jin i jang smrti. I – jin i jang postojanja, kako je postojanje nešto između ta dva.
Autor rečima budi DRUGOG LIKA. Zato se ovaj i zateturao. Zato je i ovaj pao sa stolice. Zato je i kontrast vlastitom polju. Zato predstavlja vlastitu suprotnost. Zato sada pokušava da progovori. I – uspeva. Da izusti jednu, ali vrlo bitnu reč. Da izusti jedno – ,,budan’’? Da ustane i priupita vlastitu budnost. Da se zapita nad svojim telom. Bićem. Sopstvom. Jastvom. Da se zapita da li je onako kako se čini ili mora dublje da se traga. Dublje da se zađe. Posluša se autor. Autor se pročita. Govorom se teraju samoće. I govorom se samoće i prigrle.
DRUGI GLAS: Kada je uspeo da čuje vlastitu misao, naizgled beznačajno pitanje ali zapravo vrlo, vrlo bitno…Kada je uspeo da čuje to svoje jedno ,,Budan?’’, DRUGI GLAS se automatski vratio u vlastitu ulogu iz hibernacije. Pitanje je da li se sada radi o ulozi ili je uloga sinonim za njegovo razbuđivanje. Sinonim za jedan nivo svesti koji još uvek nije sama svest. Koji još uvek ne može da se nazove svešću. Kada se stopio sa vlastitim poljem, vlastitost je dobila ideju. Mnoštvo nas deli od jedinstva, od celine. I mnoštvo nas spaja sa jedinstvom, sa celinom.
Svrha DRUGOG GLASA nije da kontrira DRUGOM LIKU niti da ga negoduje, iako je to opis njegove uloge. Svrha DRUGOG GLASA jeste da bude glasan. Da govori i govorom probudi vlastitog lika koji će nastaviti procese buđenja.
7
Pozorišnom salom odjekuje zvono. Glumačka trupa nepoverljivo gleda oko sebe. Glumačka trupa ovo nije očekivala. U tekstovima glumačke trupe nije bila pojava zvona. U probama glumačke trupe ništa se nije čulo. Sve je bilo tako tiho. Tako jednostavno. Bez daha. Bez čula. Bez svesti. Mirno. Neprimetno. Prozirno. Sve je bilo tako podnošljivo. Ali i tako – prazno. Stoga, PUBLIKA SVI se prvi put izlaže pogledima. Prvi put se vidi. PUBLIKA SVI prvi put igra svoju ulogu pred pravim gledaocima. Pred gledaocima koji nisu lutke. Pred gledaocima koji su svesni. Koji imaju osećanja. Koji mogu da negoduju. Koji mogu da odobre. Aplaudiraju. Ne aplaudiraju. Bace smeće na pozornicu. Ne bace smeće na pozornicu. PUBLIKA SVI ne zna šta da očekuje. Ne zna kako da se ponaša. Sve što je znala, zaboravila je. I tekst koga nema. I osećanja koja nema. I umeća koja nema. I veru u sebe koju nema. S – v – e. Sve je postalo tako tiho i tako glasno. PUBLIKA SVI čuje zvono. PUBLIKA SVI čuje više zvona. PUBLIKA SVI čuje zvonjavu. I PUBLIKA SVI po tom pitanju ne radi ništa. Apsolutno n – i – š – t – a. Možda je u ništavnosti i njena uloga. Možda je upravo tu.
PUBLIKA SVI: Ni ona neće govoriti. Već je primetno da ovde niko nema sposobnost govorenja. Niko nema snagu govora. Ničiji nagon za govorom nije dovoljno jak da nadvlada volju tišine. Volju tišine koja je vrlo davno prisutna. Volju tišine koja vrlo davno ovde obitava. Niko nema ideju kako da volju tišine sputa. Kako da je oduči od prostiranja u prostorima gde ne bi trebalo da se prostire, gde ne bi trebalo da je bude. Ali. Iako PUBLIKA SVI ne progovara, PUBLIKA SVI ima snagu zvona koja seče vazduh. Seče smeh i plač. Seče aplauze. Bacanje smeća na pozornicu. Komešanje gledalaca. Nesposobnost likova. PUBLIKA SVI ima zvona. Više zvona pravi više buke. Više buke pravi jači glas. I jači glas sam sebe stvara. Upravo je u zvonima rešenje. Upravo je u njima i formula.
Z – v – o – n – o. Opet zvoni. I zvoni. I zvoni…I zvoniće sve dok ne shvate i ostali da je upravo u tome zadatak jednog umetnika. Da bude zvono, kako zvono – ono odzvanja. I čuje se. I čuje. I čuje…
PUBLIKA SVI želi da bude čuvena. Želji da se čuje. Želi da je njen glas poput vetra. Želi da je njen glas poput vetrovitog naleta. Da oseti vazduh. Da vazduh i ukroti. Da vazduhu kaže ne. Da vazduhu kaže da. Da laže vazduh. Da ne laže vazduh. Da bude iskren sa vazduhom. Sa idejom da mu se vrati nazad. Jednom kada se probudi i ustane, da sve bude deo prošlosti ili deo sna. Da sve bude u negativu istorije. Da sve bude u jednom prošlom.
A do tada, neka zvoni. I zvoni. I zvoni…
8
Dok PUBLIKA SVI zvoni kao zvono, primećuje kako se zvučni talasi razlažu kada dođu do kraja pozorišne sale i postanu višesmerni i višestruki. Publici je ovo nepoznato i za sada – nedokučivo. Liku publike takođe nije jasno ko su ti obojeni ljudi i šta rade ovde. Lik publike se čudi. Lik publike stavlja znakove pitanja na kraju vlastitih reči. A? Ko? Su? Pa? To? Oni? A ko su pa to oni? Šta? Rade? Ovde? Šta rade ovde? I? Ko? Ih? Je? Pustio? Unutra? Kada? Smo? Na? Probi? Kada? Još? Sam? Život? Glumimo? Kada? Su? Nas? Pozvali? Da? Glumimo? Život? Da? Se? Glumci? Ugledaju? Na? Naša? Glumačka? Umeća?
A ko su pa to oni? Šta rade ovde? I ko ih je pustio unutra kada smo na probi, kada još sam život glumimo, kada su nas pozvali da glumimo život, da se glumci ugledaju na naša glumačka umeća?
PRVI LIK i DRUGI LIK: Ponavljaju prvu progovorenu rečenicu. Budan? Budan? Najpre je govore pojedinačno više puta, taman toliko da bude efektno, a da ne ostavi utisak monotonosti. Potom je govore sinhrono, ujednačeno i istovremeno. Govore je jednom. Jedno ,,Budan?’’ jeste dovoljno nakon višesatnog ćutanja da zapravo probudi nekoga ili da ostavi trag u pozorištu kao pokušaj rušenja vlastitih konvencija. Konvencije su uvek utaban, siguran put da će autor biti prihvaćen. Rušenje konvencija jeste rušenje sigurnosti. Stupa se na relativnu zemlju. Udiše se relativan vazduh. Relativan vetar je u kosi. Jedno ,,Budan?’’ unosi nemir. Jedno ,,Budan?’’ preispituje samu budnost ne publike, već glumaca, koji lagano postaju svesni da osim likova publike postoji prava publika i da igraju pravu predstavu na pravi način. Salom odzvanja ,,Budan?’’ i svi likovi ponavljaju ovo pitanje. Najpre nedavno uočenim gledaocima, a potom sami sebi.
PRVI GLAS i DRUGI GLAS: Slede PRVOG i DRUGOG LIKA i ponavljaju pitanje ,,Budan?’’. Pridružuju im se, te prizvuk biva glasniji i snažniji.
PUBLIKA JEDAN i PUBLIKA DVA: Isto…
Budan nosi simbol. Budan nosi značenje. Budan nosi simbolično značenje. Budan postaje arhetip. Budan jeste arhetip. Budan zarad sebe. Budan zarad drugih. Budan zarad sebe i zarad drugih. Budan. Budan. Budan. Ponavlja se. B – u – d – a – n. Redosled slova u rečima se dekonstruiše. Redosled reči u rečenici je dekonstruisan. Redosled rečenica u sceni se gubi. Nestaje. Pa se ponovo javlja. Budan.
Dva pitanja koja predstavljaju kulminaciju scene i uvode u narednu:
Svi likovi postaju budni? Zašto su ti ljudi ovde i što su obojeni?
Dekonstruisanje šahovske table
1
Pozornica je osmišljena kao šahovska tabla sa idejom da unese privid reda i mira u neredu i nemiru ovog narativnog meta-sveta. Predstavljanjem scene kao podloge za šah na samom početku, vidi se namera autora da ostavi lažan prvi dojam na čitaoce-gledaoce i time ih obmane. Nije sve kako se čini da jeste. U tome je srž meta-sveta. U tome jeste i istina meta-sveta. Imati predstavu kao nešto što je reprezentativno, ali imati i identitet kao nešto što leži ispod ili se izdiže iznad. Nikada pozorište u tom smislu nije dovoljno. Nikada pozorište zapravo dovoljno nije. Smisao leži u čitaocima-gledaocima. Smisao leži i u autoru. U kojoj meri će se oni/on prepoznati. U kojoj meri će na njih/njega to uticati i da li će se konačno pronaći. Može li se, konačno, pronaći? Proza treba da postavi sebi to pitanje ako želi da se smatra prozom, ali i da pokuša da odgovori na isto, makar to bio samo pokušaj. Ionako je sve oko nas svojevrsni eksperiment. Ionako smo mi jedan eksperiment. Uspeli ili neuspeli ali eksperiment.
Dekonstruisanje šahovske table leži u njenoj konstrukciji. Konstrukcija leži u sintaksi. U jeziku. Dekonstruisati pozornicu, dakle dekonstruisati jezik. Jezik je samo sredstvo. Nikada ne bi trebalo da bude cilj ili stvar po sebi. Kada to postane, izgubio je svoju ulogu. Jezik je samo način da se izrazi jedan meta-svet. Da se uoči. Bude vidljiv čulima. Jezik je sam po sebi simbol iako može biti simboličan. Na taj način se formira dvostruka simboličnost koja deluje hermetično, ali kada se ta hermetičnost odmota, doći ćemo do jezgra.
Polja su podjednako podeljena na crna i bela polja. Simbolizuju dvojake strane jedne ličnosti, jednog vidljivog aspekta ličnosti. Jedne pozornice ličnosti. Likovi (funkcije) su takođe na isti način podeljeni, ako izuzmemo PRAVU PUBLIKU koja se razlikuje. PRAVA PUBLIKA je zaista ,,prava’’. Nije samo posmatrač. Ona je deo ličnosti koji odbija da bude podeljen, koji odbija da se svrsta, koji želi da posmatra, spozna i vrati se sa saznanjima. PRAVA PUBLIKA je integrisani faktor koji će na kraju i ujediniti ostale delove u celinu.
*Dekonstruisanje šahovske table kao naziv scene bio je nužan kao dodatno pojašnjenje. Produžena didaskalija bez didaskalije. Jezik se ruši i kada se ne misli o samom rušenju jezika. Jezik se ruši i kada se data aktivnost ne naziva rušenjem jezika. Jezik se ruši i kada se jezik ne ruši.
A zašto se jezik ruši nego da bi se ponovo podigao…
2
Nakon kraće pauze, likovi se vraćaju na svoja prvobitna mesta. Pokreti postaju svedeniji, prirodniji i više u skladu sa tradicijom pozorišta. Uvode se konverzacijski tokovi, rečenice i didaskalije. Ili je i to samo privid, želja za uklapanjem i svrstavanjem u određeni književni pravac. Monolozi junaka traju kraće, akcenat je na radnji.
Likovi se poklanjaju i predstava može da počne.
Monolog PRVOG LIKA (ponavlja svoju radnju sa početka predstave. Dakle klati se na stolici i pada sa iste): Proizvodim zvuk padanja na pod. Proizvodim glasove iznenađenja i bola, ako je pad bio bolan. A bio je. Retrospektivno posmatram vlastita osećanja, misli i delanja. Retrospekcija je oduvek put ka razumevanju, kako sebe, tako i drugih. Ja jesam birao da budem ovde. Ja jesam birao da ne budem ovde. Ja sam posledica vlastitih nagona. Posledica vlastitih odluka. Posledica trajanja ako je trajanje na mojoj strani. Ako je trajanje simbol vremena koje se kreće. Ja jesam deo vremena koji se kreće. Krećem se. Zastupljen sam u analima predstava. Zastupljen sam u misaonim eksperimentima pripovedača. Autora. Manifesta vlastite psihologije. Sve interno obrađujem. Sve spolja iznosim. Sve što obradim iznutra i sve što spolja iznesem, nije moje. Ili jeste moje. Mora da sam postao tokom predstave svestan sebe. Osamostalio se od autora. Mora da mi je autor dopustio da se rodim kao biće od krvi i mesa. Mora da autor jeste znao kako će se čin prepoznavanja dalje odvijati. Mora da mu je u interesu da se ja sada probudim. Mora da mu nije u interesu da ne budem budan. Mora da je tako osmislio komad. Ili nije. Mora da je ovaj monolog ono što je trebalo da se dogodi. Treba mi da objasnim sebe. Treba mi da objasnim druge. Drugima sebe. Sebi druge. Treba mi. Treba.
Komad koji nećete pročitati poprima oblike hronike i – komada koga čitate. Tako i ja postajem neko u čijoj ulozi se možete pronaći. Neko sa kime se možete identifikovati. Neko čije će emocije biti slične vašima. Neko čiji će pogledi na svet biti slični vašima. Neko ko će biti sličan vama. Tako i ja postajem pitak. Onaj-koji-se-može-razumeti. Tako ja postajem ja.
Sve se odigrava kao u prvom činu. PRVI LIK pada sa stolice, ali sada se čuje glas negodovanja DRUGOG LIKA koji pokušava da dovede predstavu u red, da se sve odigrava prema planu i programu. Kako bi skrenuo pažnju sa ,,pada’’, DRUGI LIK započinje svoj monolog.
Monolog DRUGOG LIKA: Dok slušam svog sagovornika, ja pletem mrežu, čekajući da se nešto dogodi. Nešto da padne sa neba. Nešto da uhvatim što je palo sa neba. Nečiju ruku da dodirnem. Nečiji glas da čujem. Neko da me obuhvati pa zagrli. Neko da me teši kada plačem. Neko da se raduje sa mnom kada sam radostan. Neko da me hvali kada pobedim. Neko da me hvali i kada ne pobedim. Neko da me bodri. Neko da je tu. Neko da je tu i kada nije tu. Neko da misli na mene. Ne misli na mene. Kada misli na mene, da me zagolica uho. Kada ne misli na mene, da budem trenutno usamljen. Trenutno. Kada hoću da kažem nešto, neko da sasluša. Da ne sasluša. Da bude tu kada govorim. Kada ne govorim. Kada imam govore. Kada nemam govore. Kada držim monologe. Kada monologe ne držim. Neko da je prisutan. Svestan. Vedar. Raspoložen. Neko. Neko da je tu. Sem mene, još neko da je tu.
DRUGI LIK je skočio sa pozornice u publiku kao znak negacije na nemarno ponašanje DRUGOG LIKA. Mislio je da će tom pobunom i radikalnim merama uticati na dalji tok predstave i bio je i nije bio u pravu. Predstava je nastavila da teče mada ne prema programu. U tome leže vrlina i mana improvizacije. Ali šta je drugo on mogao nego da improvizuje. Bolje i to nego da propadne u crnu zemlju. Bolje i to nego da napusti predstavu. Buntom odgovoriti na bunt. Neredom odgovoriti na nered kako bi se navedeno poništilo – negacija negacije. Barem nas matematike tako uče. Zaboravljamo kako smo daleko od algebre. Zaboravljamo kako smo daleko od bilo kakve logike. Kročili smo u polja apsurda. Crno polje simbolizuje jedan aspekt prvog dela ličnosti dok belo polje simbolizuje jedan aspekt drugog dela ličnosti. Šahovska tabla je u tom smislu jedno potpuno integrisano ,,ja’’. U tome leži svrha AUTORA, njegova namera koju ima sa ovim komadom. Mislite da on nije planirao da se sve odvija na način na koji se odvija. Mislite da je AUTOR iznenađen podjednako sa ostalima. Veština i glumačka umeća AUTORA, prave od njega jednog doktoranta teatralnosti. Jednog genijalnog glumca. Niko to ne vidi. Niko ne vidi kako je zapravo jedan jedini glumac ovde AUTOR. Nije cilj glume podražavati, cilj glume jeste proživeti napisano. Iskusiti na vlastitoj koži pa ,,odglumiti’’ da se to zaista ponovo dešava. AUTOR je prolazio kroz sve ovo što danas prolazi. Zato publike neće napustiti salu pre vremena. Publike su namirisale život.
Nastavak monologa PRVOG LIKA: Ja nisam svoj. Nikada nisam bio svoj. Kada mi se otme osmeh, pomislim kako je sve prošlo, ova bezvredna gluma, ovo koračanje uz vetar, plivanje uz talase, buka u tišini. Kada pomislim dakle da je sve prošlo, na kraju se ispostavi da je bila ponovna obmana.
U publici sam i dalje, tako da mogu mirno da govorim. Publika jesu moji sugrađani. Moji sapatnici. Mogu mirno da govorim jer me zapravo niko ne tera da otvorim usta. Ništa na silu. Publike su mi pomogle da se osećam manje sam. Manje sam ali i manje svoj. Bolje je ipak biti samo u vlastitom društvu nego igrati žmurke sa ostalima. Nikada nisam voleo žmurke. Uvek bi me poslednjeg našli, dok ja spavam dubokim snom na uglu pozornice. Niko nije mislio da ću tamo biti. A pozornica jeste moj život. Neka sam usamljen. Neka sam sam. Neka sam odbačen, margina ovog društva. Neka. Samo neka. Ući ću povremeno u socijalno okruženje, a do tada – konstruišem sebe. Konstruišem svoj život kada niko ne gleda i – dajem mat sebi po ko zna koji put. Jedno je bitno: igra se šah. Kako konstruisati život ako prvo ne uredim binu prema pravilima šaha. Eto odakle šahovska tabla pozornice. Eto odakle ti potezi. Eto odakle toliko igrača. Nove prilike za automatiranje donose sa sobom stolicu i sedaju. Sala je prepuna. Sala je toliko puna da se obličja gledalaca ne prepoznaju. Više se ne zna jesu li to ljudi ili samo moje različite senke.
PRVI LIK se vraća na svoje mesto i ostane bez reči. Dosta je govorio, morao sam da kažem ,,Rez!’’, da ne ode predaleko.
AUTOR: Dragi čitatelji i čitateljke. Dragi posetioci predstave. Dragi moji, molim se da prestanete sa svim što ste do sada radili. Odgledate predstavu, fotografišete se ispred pozorišta, krenete ka svojim kućama, pričate ili ne pričate o komadu, zaspite i novi dan može da počne. Rutina. Rutina. Rutina. Rez na rutinu. Rez. Rez.
