Možda samo večeras
razgovor, nije boleo
jer sam ga vodila s tobom
i bio je miljama daleko
od onih,
što traju čitav sat i po
dok izgovaramo
hiljadu i jednu reč koju ćemo zaboraviti,
nakon što prekinemo poziv.
Znaš, da ne volim pozive
koji traju satima
i da uvek biram reči i poruke
koji stanu u dva stiha,
Čuvaj se
Volim te.
Ponekad promenim redosled
ali smisao ostaje isti
da sve što stigne do srca,
tu i ostane.
Tako su me naučili
i tako sam učila druge.
Možda sam uvek verovala,
da najdublje razgovore vodimo sami sa sobom
jer ostaju tamo gde su i započeti.
Ne odlaze
da na njih zaboravimo,
kao da to neko od nas očekuje.
Jer kraj za čoveka
je biti neko drugi.
Možda sam uvek bila jedna od onih
koja je volela Kapora,
ali ne i rečenicu
“Dobro izgledaš, ništa se nisi promenila”
možda, jer je nikad nisu izgovarali oni
koji su to umeli najlepše
možda, jer samo to nikad nisi bio ti.
Možda sam samo navikla
da me voliš
u razgovoru od sat i po,
kad neizgovorene reči
postanu molitva
za onog psa
pred ulazom u zgradu
koji nas vidi
uvek boljima nego što jesmo,
koji nas potpuno mokar i izgladneo
podseća
da prava ljubav posramljuje
čak i onda kada smo pružili najbolji deo sebe.
Možda te samo volim više od drugih,
ili se plašim da ne zaboraviš.
Zvaću te sutra.
Tačno u sedam.
