Na stolu, u maloj kancelariji, u Centru za proučavanje, sistematizaciju i klasifikovanje narodne književnosti i lingvistiku, tik do prozora kroz koji je ulazio vreo letnji vazduh, razbacane po lakiranom drvetu, nalazile su se bambusove pločice. “Uništene su! Zauvek su izgubljene!”, vrištao je i zapomagao lingvista Kamil Proktaris, stežući ruke u pesnice. “Jasne instrukcije su vam date”, sad se okrenuo crvenog lica i raščupane kose prema stažistima i volonterima koji su, postrojeni, uplašeno čekali kaznu zbog nepažnje, “O čuvanju i manipulisanju rukopisima! Kome je palo na pamet da ih ostavi ovako nezaštićene i izložene po ovako toplom vremenu? Znate li šta ste uradili? Uništili ste vekovima sakupljano narodno blago, jer niste pratili niti poštovali pažljive upute koje sam jasno istakao na poslednjem sastanku osoblja.” Kamil se okrenuo prema stolu slomljena srca. “Boja je izbledela, mastilo je u potpunosti nestalo zbog loših vremenskih uslova i lošeg čuvanja”, okretao je svaki svitak nadajući se da je, ipak, nešto ostalo sačuvano. Podigao je jedan svitak koji je izgledao kao niz žućkastih pločica nanizanih na tanku kudelju. Svitak je bio bez karaktera. Uzdah tuge oteo se lingvisti ostavljajući prisutne u neizvesnosti. “Ako bih smeo nešto da predložim”, javio se jedan od stažista stidljivo i oprezno. Svi se okrenuše i uplašeno pogledaše stažistu. Kamil nije skidao svoj pogled sa stola. Stažista, posle kraće pauze, nastavi: ”Mogli bismo da delove teksta rekonstruišemo, a one koji su zauvek izgubljeni da povežemo nekom logičnom pričom koju ćemo sami smisliti.” “Misliš da lažiramo istoriju?”, Kamil je postajao još crveniji u licu. “Ili ih možemo objaviti u fragmentima koji su ostali, nije problem.” Ako se neko kajao što je progovorio ikada igde, bio je to ovaj stažista. Napetost je rasla, a u maloj kancelariji je ponestajalo vazduha. “Možete ih klasifikovati i temeljno prevoditi na osnovu prethodno napisanog, bez dodavanja, ulepšavanja ili šta god da ste hteli. Samo istorija i fakti. Ja ću ih lično pregledati i odobriti. Spašavajte svitke i svoje poslove.” Jasnoća u glasu lingviste je odavala nepokolebljivost i strogoću. “Da li ste me razumeli?” Stažisti i volonteri su klimali svojim glavama u znak potvrde. “Na posao.”
Kada su se svi sjatili oko stola, nisu znali odakle da počnu. Neki zamotuljci su bili, zaista, ozbiljno i nepovratno oštećeni. A onda je stažista, koji izneo predlog, podigao uvezane bambusove pločice u čijem naslovu su se nazirale reči “devet” i “besmrtnost”. Pločice su odneli lingvisti sa predlogom naslova. Kamil je, posle par minuta ćutanja, odobravajući rekao: “Da, neka budu Priče o Devetoro Besmrtnih. “ I tako je nastao ovaj prevod.
Priče o Devetoro Besmrtnih
Dan Hrizantema 69. godine Prvog Vladara, pišem ova svedočenja u nadi da će mladi koji nasleđuju ovaj svet, zapamtiti nevolje i blagoslove devetoro ljudi koji su, zauvek, promenili naš pogled na svet i Bogove. Sve što se smatralo nemogućim, oni dokazuju da je moguće, sve što se smatralo nedostižnim, oni su postigli i dostigli. Svet više neće biti isti. Besmrtnost je stvarna i moguća. Zauvek nije više samo reč kojom opisujemo ljubav prema Bogovima. Večnost je način života, a smrt je samo prolaz do večnosti.
Sveštenik Hrama Jeseni Daon
Okupljanje duhova na Dan Gorućih Lampiona
Tacenda je ceo svoj životni vek, ovozemaljski život, proveo bez krova nad glavom. Sedeo bi ispred hrama Jeseni i prosio za malo hrane, tek toliko da prebrodi taj dan. Svi su voleli Tacendu i Tacenda je voleo ljude. Ljubav je davao, ljubav mu se vraćala. Milost je osobina na koju se oslanjao. Dobrota je osobina koju je poštovao. Ali najviše je cenio mudrost koju je posedovao u izobilju. Nepismen, bez ijednog pročitanog svitka i knjige Bogova, Tacenda je, opet, posedovao mudrost 100. knjiga. I često je delio svoju mudrost sa ljudima u nevolji. Nesebično je savetovao mlade i stare, bolesne je tešio, a decu je zabavljao zanimljivim pričama. Ali mudrost i hrabrost koju je pokazao na Dan Gorućih Lampiona pre 30. godina odvela ga je u legendu, kakva i danas jeste.
Star, brade do pojasa i milog pogleda, uputio se u kuću lokalnog veleposednika po imenu Daong. Te večeri je Daong, u slavu i počast mrtvim precima, održavao Festival Priča o duhovima. Gosti su sedeli u krugu oko upaljenih 100. lampiona. Soba je obložena neprozirnim staklom u boji kovanica Prvog Vladara i odavala je svaki pokret u sobi. Uz poneki sir i suvo voće, priče o duhovima su se ispredale pred uzbuđenom masom gostiju. Priče su bile veoma vesele i zanimljive u samom početku, pa se tako mogla čuti nevolja mesara prilikom obrade mesa labuda; kada je duh labuda počeo da pohodi i opseda mesara, te je on, uspaničen i uplašen, trčao onako krvav i debeo oko stola za seču mesa, a za njim je jurio duh mrtvog labuda šireći krila. To je trajalo dok nije došao sveštenik Hrama i izvršio pročišćenje mesare. Ili priča o uginulom ljubimcu koji je i dalje stajao ispred vrata svoje kuće i štitio svoje vlasnike, kao da je stvarno tu. A onda, kako je vreme odmicalo, priče su dobijale demonski karakter. Jedan čovek, čije ime nije ostalo zabeleženo, ispričao je jednu priču o duhovima koja je pokrenula niz nevolja te večeri. On je govorio o sledećem slučaju: “Mladi muškarac je došao u selo nadomak Mirisnih planina. Bio je mlad i privlačan i, kako to biva, privukao je pažnju nekih dama. Ali njegovo srce, koje nije bilo čisto, već mračno i ogrezlo u požudi, svoje oči je spustio na ženu koja je bila već obećana drugom. Demonske sile koje su bile na delu tada, nisu dale mira ni novajliji niti zauzetoj ženi. Požuda i strast su prevladali u njihovim srcima i vrlo brzo su se prepustili jedno drugom. I, kako nevolja i greh idu ruku pod ruku, mladi čovek se brzo zasitio žene, jer strast i požuda traju kao letnji pljusak u podne, napustio je i vratio se u svoje rodno mesto. Tamo se oženio i nastavio je svoj život misleći da posledica neće biti. Ali avaj! Ostavljena žena je u svom srcu krila tamu kakva još odavnina nije viđena. Prerezala je sebi vratnu žilu i istočila svoj životni sok na krevet koji je delila sa mladićem. “Naći ću te gde god bio i mira ne imao dok me ne ispoštuješ onako kako se žena mora poštovati!”, reči su koje je izgovarala zlobnica dok je napuštala ovozemaljsku ljušturu. I kada je poslednja kap njene zle krvi istekla, na drugom kraju zemlje, onaj mladić se zagrcnu komadićem pirinča. Pokušavao je ga iskašlje, ali pirinač je bio duboko u njegovom grlu ne dozvoljavajući mu da diše. Crven u licu i na ivici života, video je lik žene koju je ostavio u onom selu. Njene oči crne poput mokre zemlje gledale su ga netremice, a iz uglova im je tekla krv. I baš kad je pomislio da je kraj i da se seli u Zemlju Iz Koje Nema Povratka, gde teku crne reke i nema plodne zemlje, zrno pirinča pronađe svoj put napolje omogućavajući mu da ponovo diše. Ali to je bio samo početak muka. Otkako mu je to nesrećno zrno skliznulo niz grlo, miran san i odmor nije imao. Kada god bi na počinak krenuo, sanjao je crve, krv, trulež, usnio bi sebe kako ga crvi jedu i kako mu vrane kopaju oči, kako mu risovi kidaju trulo meso. Ujutru bi se probudio još umorniji nego što bi legao, te ne bi imao snage za posao niti za svoju ženu. Hrana je bila bezukusna, a voda mu nije utoljavala žeđ. Počeo je da liči na leš. A onda je jedne večeri, dok je pokušavao da se uspava tonikom od trava za smirivanje živaca i mišića, prikaza utvara sa likom žene koju je obeščastio. Kretala se ivicom plafona poput zmije, a umesto ruku je imala pipke, iz očiju joj je tekla krv, a iz usta ispadali su joj zubi i trulo meso. Muškarac, koji nije imao više snage ni da vrisne, samo se srušio na jastuk i umro iskolačenih očiju.” Prisutni na Festivalu su držali dah, jer im se jeza uvukla pod kožu. Strah im se ispisivao po licima. Tada je počeo snažan vetar da duva koji je gasio i obarao lampione na pod. Jedan po jedan, lampioni su se gasili i ostavljali goste u tami. Na staklu u sobi su počela da se oslikavaju lica duhova i demona o kojima su se ispredale priče. A onda je neko vrisnuo: “Mononoke!” i ljudi su počeli panično da beže ka izlazu. Zli, osvetoljubivi duh je proganjao goste. Ljudi su obarali skupocene posude i gurali se ne bi li što pre napustili ukletu kuću. Negde je počeo, čak, i požar. Zao šapat se mogao čuti i reči neke kletve koja budi nemirne duhove. Tacenda je bio jedini koji se nije prepustio strahu. Uspravio se i pogledao u obojena stakla na kojima se video lik utvare žene. Znao je šta treba da uradi. Sa blagim osmehom na licu, ispružio je ruke i rekao:”Mononoke, zli duše, primi ljubav koju ti dajem i počivaj u miru! Vatra blagoslova ne uništava, ona pročišćava. Gori i rodi se poput feniksa kao čista, nevina duša i primi ljubav Bogova!” A onda su svedoci, oni koji nisu uspeli da pobegnu, videli kako zao duh ulazi u Tacendu i kako Tacendino krhko i staro telo pada na zemlju. Tacenda se tu preselio u večnost, ali mi to tada nismo znali. Ono što smo tada znali o svemu tome je da se stari Tacenda žrtvovao ne bi li spasio ljude zle sudbine. Ali onda su ljudi počeli da sanjaju starca i svaki put bi im starac davao savete kao da je živ i blagoslovio bi sve njihove radnje nekom mudrošću. Neki su, čak, počeli da ga vide ispred Hrama kako se nežno osmehuje svom narodu. Tamo gde bi se on ukazao, desilo bi se čudo. Porodice bi dobile blagoslov. Prinosi bi bili odlični te godine. Ljubav bi se rađala, a tuga povlačila. Tacenda, mudri starac dobrog srca, koji se žrtvovao ne bi li uništio zlo, dobio je priliku da pije nektar Bogova i da okusi besmrtnost.
Ako vidite Tacendu, starca duge brade i pitomih očiju, u snu ili na javi, znajte da će vas Bogovi počastiti srećom u onome što radite i želite. Biti dobar na ovome svetu je ulaznica u svet besmrtnosti.
