Da se predstavim :
Ja sam alhemičarka.
Kao što vidite,
prilično moćna
i naravno,
rodno senzitivna reč.
Ja sam ona
kojoj je zapela
kost u grlu,
pa mora da prokopa tunel
između želuca i ždrela.
Energija mora nesmetano da teče,
kažu.
Dakle, hrana,
Hleb moj nasušni.
Moj crni hleb
krvlju je pokapan
kao kod Šantićevog seljaka.
Ne morate mi verovati.
Sečivo porinuto u njega,
otrvo ubrizgan
u elastični krvotok.
Brzo se širi.
Kontaminira sve što dotakne.
A ja vazda,
u praiskonskoj laboratoriji svog uma,
mešam supstance,
osmišljavam protivotrove
dovoljno jake
da povrate
osetljivu ravnotežu
nervnog sistema.
I uporno se žalim
višim instancama od kojih sam potekla
na to što me stvoriše
tako tećnu,
tako zapaljivu,
tako prokleto reaktivnu.
Naravno, ostajem bez odgovora.
Lišena izbora,
nastavljam da radim
taj mukotrpni posao
na koji sam osuđena.
Priznajem,
malo je lakše
kako vreme odmiče,
iskustvo se gomila.
Neki delovi mog bića
su se skamenili
te ih više nije tako lako
izbaciti iz koloseka.
Pregazi me voz
i gle,
ja dižem se
kao vampir iz kovčega,
mrtva ‘ladna,
otresem prašinu sa starog odela
i raširenih krila,
iskeženih zuba,
bacam se u noć.
Oko vrata uvek nosim
staklenu pipetu.
Njom skupljam mrak
kojim me gađaju
kao grešnika zbijenog uz zid,
osuđenog
na kamenovanje.
Pod mikroskopom ga pomno
analiziram,
a onda ga puštam
da prodre duboko u mene
i pojede sve one delove
koji više ničemu ne služe.
Tako lečim i njih i sebe.
Ja nikad ne spavam pored otvorenog prozora
da mi ne bi slučajno
neki živahni san
utekao
i ostavio me da vodim bitke
sa svim što nikad
nije izrečeno.
