Divlji cvetovi se
uzdižu iz trave
u tvom dvorištu
da vide prolaznike.
Prolaznici
istežu vratove
da vide njih,
oštre,
drsko otvorene,
nametljive.
Nimalo ne liče na
tvoje ucveljene
drugove.
Nevidljive mačke
trupkaju po tavanu
i cela kuća noću
kao da se ruši.
Ali to ne čuješ ni ti,
ni tvoje umorne komšije.
Ti, jer više ne postojiš
u obliku u kom te pamtim.
Oni, jer su previše zauzeti
sopstvenim postojanjem
među oronulim zidovima.
Cvetovi nikad ne napuštaju
brod koji tone.
Silom prilika.
Neka nova deca,
možda tvoja,
doći će, pod okriljem
nepoznatog sunca,
i želeće da ih uberu.
Ali brzo će shvatiti
da njihovi prsti
gube tu borbu.
Staklena tegla sa vodom
na njihovom stolu,
samo je
prljavi
akvarijum.
Potopiće ono
što odavno ne diše.
Preporučeno
