Kamen po kamen,
erozija.
Gubim tlo pod nogama.
Svet se kovitla
u očaju.
Niko nije imun
na promene.
Ponekad dobre.
Češće one druge,
što ubijaju.
U kom pravcu
da isplovim?
Koliko žutih cigli
treba da izvrnem
da bih shvatila
da ne postoji Oz?
Na svakoj,
naslage blata
sa donje strane.
I ne vode nikuda
I neću biti zbrinuta.
I pomalo sam
ljuta zbog toga.
Kamenčići u travi
neće me odvesti
do kuće od slatkiša.
Tamo ionako
čeka veštica.
A pre nje, poješće me vuk.
Saplićem se
na sopstvenu cipelu.
Staklenu, broj 42.
Gledam princa
kako se sablažnjava
jer njegova se noga
savršeno uklapa
u onu drugu
što sam usput izgubila.
I gotova je potraga.
Sam sebi je dovoljan.
Tako je oduvek trebalo da bude.
Ali kralj, kralj je želeo
da oženi sina.
A Pepeljuga je htela
da pobegne od kuće.
Pogrešni motivi,
rizične odluke.
Srećan kraj
sedi na klackalici
sa mračnim vorteksom.
Pitajte ko češće
ostaje da visi
sa nogama
u vazduhu.