HVATAČICA SNOVA
Figura slona visoko uzdignute surle i mlečno belih kljova šepurila se na jednoj od polica. Ledja su joj bila prekrivena raskošnim prekrivačem zlatastih nijansi i imitacijama dragulja. Iz rupe u zadnjici virio je mirišljavi štapić i odašiljao dim sa mirisom lavande, polako izgarajući. Zadubljena u misli, jedva svesna sopstvenih pokreta, odložila je okvir u koji je uplitala mrežu, prišla je figuri i jednim snažnim izdahom oduvala pepeo rasut oko njegovih nogu. Začas je utonula u oblak prašine koji se podigao sa knjiga, drugih figurica i starinskog budilnika.
-Do djavola-pomislila je-Zašto svaki put to učinim?
Instiktivno zatvorivši oči i kašljucajući, odmakla se i odbauljala do prozora. Otvorila ga je i udahnula, grčevito gutajući parčiće noćne svežine. Na niskim granama ispred kuće ljuljale su se bezbrojne okrugle mrežice ukrašene perjem. Njihove senke su sablasno titrale na mesečini. Gradić je tonuo u san. Tek poneko svetlo sa nekog prozora još uvek je tinjalo i probijalo se kroz tamu. Zavidela je svim tim ljudima. Tako lako su tonuli u san, neopterećeni strahovima. Bili su spokojni, jer su imali nju.
Njena kuća bila je izdvojena od ostalih. Smeštena na brežuljku iznad grada, stajala je nalik kakvom bedemu. Da je mogla da bira, rado bi živela na nekom pitomijem mestu, možda nadomak nekog veselog potoka koji bi je budio i uspavljivao svojim žuborom. Ovako, njena misija je zahtevala visoke predele, pogodne za nadgledanje, zaštitu, uzletanje i sletanje. Nehotice joj je misao odlutala u predele detinjstva. Sve te boje i nesputane misli. Nesputani pokreti. Bila su to neka nevinija vremena i taj san ka kome se otisnula bio je neukaljan. Mnogo drugačiji od ovog što je postala. Hvatač snova. Izgnanik. Usamljenik.
Odvratila je pogled od uspavanih krovova. Bora oko usta odisala je pritajenom gorčinom. Ljudi njenog soja bili su korisni i samo iz tog razloga brizljivo čuvani i poštovani. Suštinski, osećala je da ljudi zaziru od nje kao od kakve zaraze. I to samo zato što je dolazila u dodir sa onim najgorim i najprljavijim iz njihove podsvesti. Plašeći se nje, u stvari su se plašili samih sebe, svega onog što nisu želeli da znaju o sebi i što su na javi odbacivali. Taj strah je bio toliko veliki da je pritiskao kao stena, zbog čega se medju njima osećala nelagodno. Stoga je u grad zalazila sve redje, a k njoj ionako niko nije dolazio.
Sat je otkucao ponoć i tamo gde obično izleti raspevana ptičica da cvrkutom označi doba dana, iskezila se užasna glava mehaničkog guštera. Iz raširenih usta, tačno dvanaest puta se izmigoljio ukrućeni, metalni jezik proizvodeći nesnosan zvuk, nalik štektanju mašine za šivenje. Stresla se od jeze. Mrzela je tog guštera, ali namerno ga je kupila prilikom posete Pijaci bizarnosti. Ništa manje ružno i zastrašujuće nije moglo da je upozorava na početak njenog noćnog pohoda na more.
– Vreme je – pomisli i lice joj poprimi veoma ozbiljan izraz, a ledja se malo poguriše, kao da ih je povio neki iznenadni teret.
Obukla je crnu kabanicu i navukla kapuljaču. Crne čizme već su bile odrpane od dugih pešačenja. Iz plakara u hodniku izvukla je štap na čijem kraju je lelujalo nešto nalik mreži za leptire. Škripa vrata je odjeknula kroz tamu. Noć je bila topla. Povetarac joj je milovao lice. Krenu polako prema drveću, a onda, kao da se nešto seti, zastade i vrati se nazad u kuću. Posle par sekundi, ponovo se pojavila, noseći u ruci zavežljaj nepravilnog oblika. Polako se kretala od jedne do druge mrežice okačene o drveće. Neke su bile prazne i vetar je strujeći kroz njih skladao tužnu melodiju. U neke su ostali upleteni delovi mora, zgužvani, nasilno pokidani u grčevitoj borbi. Zaštićena crnim, gumenim rukavicama, skupljala je te napuštene delove, ostatke bradavičavih prstiju, izuvijanih noktiju, zmijolikih udova i trpala ih u veliki, beli čaršaf raširen na zemlji. Najviše problema su joj zadavali pokidani pramenovi kose. Bili su toliko zapetljani u mrežu hvatača snova da je morala da ih tretira posebnim sredstvima koji su ih pretvarali u gustu, lepljivu tečnost, ružne zelenkaste boje, koja bi zatim sakupljala u lonac koji je postavljala ispod drveta. Drhtala je od groze tokom tog prljavog procesa. Uprkos višegodišnjem iskustvu, još uvek se pomalo plašila. Dok je bila mladja i još se obučavala za posao, dešavalo se da komadiće mora ponese zalepljene na neposlušnom pramenu kose koji bi se izmigoljio ispod kapuljače ili bi joj nepažnjom dospeo na odeću. Posledice su bile užasne. Bila je prinudjena da proživljava agoniju od kojih je druge štitila, višestruko uvećanu. Na dnevnoj svetlosti, zalutale more su se pretvarale u istinske strahove koji su joj kidali utrobu i sa kojima je vazda vodila mučnu borbu. Zavlačile su joj se u moždane vijuge, poprimajući svojstva njenih nerava i stapale se sa njenim mozgom, kao da su oduvek bile tu, težeći da se infiltriraju u njena sećanja. Ali budući od detinjstva pripremana na to, ojačane volje, poznavala je metode da ih prepozna, vrati u prvobitni oblik i izbaci iz sebe. Ne, njen posao nije bio nimalo lak. Ta misao bi joj minula umom svaki put kad bi očistila sve mreže, te s mukom vezivala pretrpani čaršaf u zavežljaj, kačila ga na dugačku granu i tovarila istu na rame. Baš kao sada. Stala je na ivicu zaravni, zatvorenih očiju, osećajući hladnoću ambisa pod sobom, sve dok joj se stopala nisu odvojila od tla i telo se vinulo ka mesečini. Polako je zamicala ka Groblju mora, nalik crnoj senci. Nekoliko minuta nakon što je nestala sa vidika, opet se pojavila, rasterećena i sletela na poznatu čistinu. Sakupila je zelenu tečnost iz svih malih lonaca u jedan veliki kazan i zajedno sa njim ponovo odletela na to udaljeno mesto, samo njoj poznato, gde ga je izlivala u Zabranjenu reku.
Vrativši se pred kuću, spustila se na travu da se odmori. Skinula je crnu rukavicu i obrisala znoj sa čela. Grad je i dalje spokojno dremao duboko pod njenim nogama. Više nego ikad pre zapljusnula ju je težina sopstvene sudbine. Više nego ikad pre osetila se izolovanom i usamljenom. Šta ju je to vezivalo za ovo mesto? Zašto prosto ne ode i ne izgradi neki drugačiji svet za sebe?Osetila je blaženstvo od te pomisli, ali trajalo je samo nekoliko trenutaka. Duboko usadjeni osećaj dužnosti vraćao ju je u surovu i neinspirativnu stvarnost. Znala je da nikad neće otići. Odavno se pomirila s tim. Uzdahnuvši, ustala je i zgrabila mrežu za leptire. Uskoro će u nju biti upetljani svi mračni i teški snovi. Prava hajka je tek počinjala. Bacila je još jedan pogled na potamnele krovove. Tamo, dole, vrebale su razularene i osakaćene more.
– Vreme je – jedva čujno prozbori i otisnu se u lov.
