4. poglavlje
Sutradan su se probudili kasno i ostali u krevetu duže nego obično,mazeći se i razvlačeći. Retki su bili takvi trenuci,pa se trudila da uživa što više i da ne razmišlja previše o svemu. Uostalom, upravo to joj je i bilo potrebno, posle svega što je proživela : ogromna količina topline i ljubavi i nepomućena pažnja voljenog čoveka. Kad je konačno ostavio samu, meku, nasmejanu i razgaljenu i otišao za svakodnevnim obavezama, osećala se preporođeno. Životna energija se vratila u njen um i telo. Od navale osećanja sreće i blaženstva pomešanih sa uzbudljivim slutnjama, nije imala snage da se posveti bilo čemu. Celo posle podne je vilenila po kući i dvorištu, dozivala nevidljivu mačku koja se nikako nije pojavljivala, upadala u kokošarnik i jurila preplašene kokoši, uzimala ih u ruke i privijala uz nedra, uranjala u sladunjave maštarije nad otvorenom knjigom i trčala kroz kukuruzni čestar, saplićući se na vijugave stabljike tikava koje su tek počele da oblikuju žućkaste plodove. Kad su creva počela da joj krče, poetika banalne realnosti ju je tresnula po glavi. Postala je svesna toga da će i njen dragi uskoro doći, naravno, gladan. Spremala je večeru sa pesmom na usnama. Njen glas nije dosezao neke posebne umetničke visine, ali je izlazio iz njenog grla spontano, te ju je pevanje ispunjavalo ogromnim zadovoljstvom.U jednom trenutku, zaneta u svoje kulinarske manevre koje je vodila na više frontova, trudeći se da ih uspešno izbalansira, postala je svesna Andrejevog prisustva na vratima. Osmeh na njegovom licu bio je blag i pomalo zbunjen. Poletela mu je u zagrljaj i sočno ga poljubila.
– Šta se dešava? – upitao je i dalje delujući zbunjeno.
– Oh, svašta nešto, spremam nam večeru, malo sam se zanela.
– Šta je sve to? – bacio je zainteresovan pogled na šerpe i tanjire naređane po celoj kuhinji.
– Videćeš kad bude gotovo. Svašta sam nešto kombinovala. Mnogo sam uživala – smejala se Iva veselo.
– Vidim. Osetio sam nešto kad sam naišao. Neku čaroliju.
– Pa da. Mi smo oboje čarobnjaci. Zato je nas svet tako magičan.
Tiho se smejao. Nedostajao joj je taj osmeh. Umeo je da osunča i najhladnije dane.
– Je l’ mogu nešto da ti pomognem?
– Ne. Ti samo sedi, a kad bude gotovo, pomoći ćeš mi da sve slistimo.
– Važi – odgovorio je kroz onaj isti, tihi osmeh i seo za sto. Kad je sledeći put bacila nasmejan pogled na njega, videla je kako mu je glava klonula na dlan. Laktom se oslanjao na sto.
– Što si tako ozbiljan? – šaljivo ga je izazivala.
– Nisam ozbiljan. Samo razmišljam.
– O čemu?
– O tebi.
Zastala je, zatečena.
– O meni?
– Da.
– Ok – otegnula je malo ovo ‘o’, okrećući se nazad svojim šerpama i činijama, puštajući paru iz jedne od njih da joj udara u lic e -Šta u vezi mene?
Nije odmah odgovorio.
– Razmišljam o tebi otkad si došla. Voleo bih da mi kažeš šta ti se desilo. Znam neke detalje iz tvog života, rekla si mi zašto si otišla, donekle i zašto si se vratila, ali ja i dalje nemam jasnu sliku o tome kako izgleda tvoj život kad prekoračiš granice ovog imanja.
– Uh – jeknula je, poklapajući šerpu sa uzavrelom tečnošću uz prilično glasan tresak. Andrej je ćutao. Odložila je krpu i sela na stolicu preko puta njega.
– Andrej, mislila sam da smo završili sa teškim razgovorima. Šta je bilo, bilo je. Sad sam tu. Zar ti to nije dovoljno?
– Nije dovoljno – odsekao je skoro hladno.
Nije bila sigurna šta bi bilo najispravnije sad da učini, niti šta da kaže. Iako joj se na trenutak učinilo da je sve kao pre, nije mogla da ne vidi da je nit koja ih povezuje ipak vidno nategnuta, a gnezdo poverenja još uvek nije bilo ponovo u potpunosti uspostavljeno. Opet je osetila strepnju.
– Ne znam nikakve činjenice o tebi – nastavljao je – Ne znam kako se prezivaš, ne znam u kom si gradu rođena, niti koliko tačno imaš godina, ne znam imena članova tvoje porodice, školskih drugova, ništa ne znam.
– Pa i ja o tebi ne znam bog-zna-šta.
– Poznaješ moju sestru i mog najboljeg prijatelja. Uostalom, tu si, upoznaćeš i sve ostale i lako ćeš saznati sve što te zanima, ali ja…Ja sam tako daleko od svega što ima veze sa tobom i muči me to.
Nije uspevala da prevali niti jednu jedinu reč preko usana, premda je želela.
– Zašto sad ćutiš, Iva? Ja sam tebi uvek odgovarao na sve što si me pitala.
Vrhom kažiprsta desne ruke opisivala je nevidljive kružnice po kockastoj šari stoljnjaka.
– Iva?
Njegov oštar ton ju je prodrmao. Podigla je glavu i rekla :
– Plašim se.
– Čega se plašiš?
– Ne znam. Plašim se.
Zaustila je, kopajući po unutrašnjosti svog uma, očajnički pokušavajući da pretoči u reči sve što je osećala i od čega je i sama već bila poprilično umorna, ali on ju je prekinuo pre nego što je bilo šta uspela da izgovori :
– Opet strahovi. Iva, ne znam šta da radim sa tobom. Ne mogu da pohvatam sva tvoja
lica. Uvek mi izmičeš.
– Pa, rekao si svojevremeno da želiš da upoznaš sva moja lica – dobacila je nazigled nehajno – I kad sam te pitala šta ćeš ako ti se ne svide, rekao si da to uopšte me treba ni da te pitam. Sećaš se?
Prećutao je ironični prekor u njenom glasu.
– Ja želim da me uhvatiš – nastavila je vatreno-Zaista želim.
– Onda ćeš morati da odlučiš koje lice želiš da zadržiš. Umoran sam od traganja.
Uzdahnula je rezignirano.
– Ok. Šta želiš da znaš?
– Sve što misliš da treba da mi kažeš.
Više nego ikad pre ju je nervirala ta njegova mudračka neodređenost.
– Ok. Zovem se Iva Ranković. Rođena sam pre dvadeset i tri godine. Studiram književnost na filološkom fakultetu…To jest…Studirala sam do skoro…Moja porodica živi nekih 100 kilometara odavde, u malom gradu koji sam ti više puta pominjala kroz neke anegdote. Da, to je taj – potvrdno je klimnula glavom na primedbu koju je dobacio – Tu sam provela detinjstvo i veliki deo mladosti. Ali nisam tu rođena. Odatle mi je majka. Otac nas je, kao što znaš napustio i otišao u inostranstvo. Nikad ga nisam upoznala. Majka se vratila u rodno mesto, gde je imala kuću što joj je ostala od roditelja ( oni su umrli ranije, a majka je bila jedinica, pa je kuća pripala njoj ) Presekla je svaki kontakt sa očevom porodicom ( Ranković je njeno devojačko prezime ), zaposlila se u fabrici i tako othranila mene i moje dve sestre. Ne znam šta još tu ima bitno da se kaže…
– A očeva porodica nije nikad pokušala da vas pronađe, da uspostavi kontakt, da vam pomogne?
– Baka jeste, tatina mama. Pokušala je da stupi u kontakt sa mamom ( To nam je sama majka kasnije ispričala, kad smo je pitale ) , ali ona nije htela ni da čuje. Baka živi sa stricem, ali on je mnogo ljut na mog oca, godinama pre njegovog odlaska nisu govorili i nije joj dozvoljavao da nas viđa i da nam pomaže, a i majka bi pre umrla, nego tražila i primila pomoć od bilo koga, pogotovo od tatine porodice -dodala je Iva sa gorčinom u glasu – Bila je spremna i sebe i nas da uništi zarad svog ponosa…Mislim da je ovo gotovo- dodala je, naglo ustajuci – Hoćeš da jedemo?
Klimnuo je glavom, nastavljajući razgovor :
– Mnogo si ljuta na nju?
– Jesam. Već sam ti pričala o tome.
Stavila je tanjire pred njega i pred sebe, potom šerpe sa supom, jelom i prelivom, kao i činije sa salatom i hlebom.
– Nije mogla da podnese činjenicu da ju je otac napustio i da mora da se žrtvuje zbog nas. Naravno, učinila je mnogo toga za nas, ne mogu da kažem, ali nam se to obilo o glavu i napravilo više štete nego stvarne koristi. Upropastila nas je.
– Dakle, ne voliš je?
– Pa ne znam šta da ti kažem…Naš odnos je čudan…
– Kako to : čudan?
– Pa ne znam…Ne razumemo se…Toliko da mi je mučan svaki kontakt s njom…Mrzim njenu hladnoću, mrzim ironiju kojom te iseče na komade, mrzim njen bes i samosažaljevanje kojiž sve šupljine u tvom biću napuni krivicom koju ne možeš da podneseš, već krvariš i pucaš na sve strane…A opet, sve se nekako plašim da nije samo do nje, nego i do mene i da sam suviše stroga prema njoj…Zaista ne znam… Dosta se i promenila u zadnje vreme…
Namrštio se prinoseći ustima kašiku punu vrele supe.
– Sigurno postoje razlozi zašto je takva kakva je… – dodao je drobeći parče hleba vrhovima prstiju.
– Hm…
– …kao što postoje razlozi zašto si ti takva kakva jesi – završio je misao ne gledajući je, sve jednako posvećen jelu.
– Naravno, jasno mi je to. Ali svaki put kad pokušam da joj pristupim sa razumevanjem, ona uradi nešto što me izbaci iz takta i toliko.
– Pa, tebi ne treba mnogo da budeš izbačena iz takta.
Ta rečenica je zvučala kao prekor.
– Znači, ti misliš da je u meni problem?
– Ne, samo pokušavam da ti predočim realnu sliku o tvom ponašanju.
– Baš ti hvala. Našao si kog ćeš ubijati u pojam. Kao da nije dovoljno što sama sebi to stalno radim gorčina je nagrizala njene glasne žice.
– Ti baš ne trpiš kritiku. Kako misliš da se menjaš i napreduješ ako odbacuješ sugestije?
– Baš divno, sad imam i ličnog psihoterapeuta.
– Mislio sam da mrziš ironiju…
– Mrzim.
Ćutali su. Pogledala ga je bojažljivo.
– Ne želim da se pretvorim u svoju majku. Mnogo se plašim toga.
– Nećeš.
– Zaista neću? Malopre sam zvučala isto kao ona.
– Osećala si se napadnuto…
Spustila je pogled da sakrije suze. Nepojedeno parče hleba čamilo je usamljeno i nagriženo na ivici. Svuda po stolu bile su razbacane mrve. Među njima su se uzdizali Adrejevi prsti mirno oslonjeni na njega. Toplina i zahvalnost su je obuzimale.
– Znaš li da te volim? – upitala je.
Njegove oči su lučile nežnost.
– Znam – odgovorio je.
Trenutak nastale tišine bio je prepun značenja.
– Eto, nadam se da si dobio odgovore koje si tražio.
– Aha. Nego… – naglo je promenio temu – zaboravio sam da ti dam nešto što sam obećao.
– Šta? – pogledala ga je zabrinutim očima, iščekujući. Ali ipak je bila srećna što je više ne ispituje o prošlosti.
Otišao je u spavaću sobu i vratio se odatle noseći nešto u rukama. Pružio joj je bez reči. Bile su to minđuše od dugačkih, tamno narandžastih pera prikačenih za tanke lančiće. Ivine oči su sinule.
– Napravio si ih! – uzviknula je.
– Aha. Kokice su velikodušno donirale nekoliko pera u te svrhe.
– Divne su! Čime si ih obojio?
– Bojom koju sam dobio iz jedne biljke.
– Prelepo! Mnogo mi se sviđaju! Odmah ću da ih probam!
Njegov osmeh je ispratio do stepenica. U korpici sa nakitom pronašle je klipse i na njih zakačila minjuse. Pred ogledalom u kupatilu stavila ih je na uši. Izgledale su vrlo efektno. Istrčala je pred njega, radujući se kao dete i vrteći gornji deo tela da bi mu pokazala kako joj stoje sa svih strana. Bio je srećan što ju je obradovao.
– Znaš šta jos – počeo je ponovo kad se konačno malo primirila – Taman si stigla na vreme da vidiš kišu meteora za neki dan!
– Da! – prilično je otegnula ovo ‘a’ u oduševljenju – Čula sam za te meteore, svake godine se pojavljuju, valjda?
– Pa da. Povešću te na jedno tajno mesto sa kog je pogled na nebo neverovatan!
Lice joj se ozarilo od uzbudljive slutnje.
– Super, jedva čekam!
Tačno određenog dana, kad su meteori, po Andrejevom proračunu, trebali najbolje da se vide, sačekao je da kazaljka na satu prebaci ponoć, spakovao je ćebad, nešto hrane i pića u ranac, a onda je poveo u mrak. Kretali su se duž bočne strane kuće prema zadnjem dvorištu. Dok su prolazili mimo Džimijeve kućice, čuli su zvuke pomeranja teškog, nezgrapnog psećeg tela, fijuke nastale presecanjem vazduha repom, zvuk udaranja istog po drvenom zidiću i boku, potom slabašan lavež koji se pretvorio u sanjivo kevtanje. Osetljivo Mrgudovo uho ih je takođe naslutilo, te ih je pozdravio tihim rzanjem. Polako su odmicali i svet je tonuo u magičnu tišinu ispunjenu samo pesmom cvrčaka i šuštanjem njihovih koraka po travi. Šetnja kroz voćnjak bila je sablasna. Nije bilo mesečevog fenjera da im osvetli put, ali je Ludak svakako stupao veoma sigurno i nepokolebljivo, tek povremeno paleći baterijsku lampu i bacajući njene nervozne odsjaje po stablima utonulim u dremež. Za razliku od njega, Iva je gazila oprezno i sa strepnjom posmatrala mračne krošnje koje su se nadvijale nisko nad njenom glavom. Slepi miševi su povremeno preletali od jedne do druge. Trzala se na svaki klepet njihovih krila. Ćutali su. Kao da je noć prenela na njih delić svoje mračne uzvišenosti, te se nisu usuđivali da je naruše. Nadomak potoka, lepršave melodije cvrčaka stapale su se sa žabljim horom. Hiljade raznolikih, kreštavih glasova odjekivalo je tamom, otkrivajući čitav jedan svet nevidljivih, avetinjskih bića. Približila se Ludaku i instinktivno posegnula za njegovom rukom.
– Plašiš se? – prošaputao je, prihvatajući njen dlan i stežući ga toplim prstima.
– Pomalo. Ovde je zbilja jezivo.
– Pa rekla si da želiš da zaspiš iznad vode – našalio se.
– Iznad reke, a ne iznad baruštine. Ove žabe su zastrašujuće.
– Nisu. Pa one pevaju. Čuješ li?
I zaista, žabe su pevale. Nije to bila najlepša pesma koju je ikad čula, ali je bila pesma. Nikad nije čula ništa slično. Nije je poveo preko oborenog debla u šumarak, kao obično, već niz potok, njegovom desnom obalom. Niz stabala Ludakovog voćnjaka se ubrzo završio, a zamenio ga je zid, nešto niži od visine čoveka. Bio je izgrađen od sivog i belog naslaganog kamenja, verovatno izvađenog sa dna potoka. Preko njega su mogli da naslute široko dvorište sa nabacanim štalama i pomoćnim zgradama.
– Ko živi ovde? – upitala je, bacajući nervozne poglede preko volšebnog zida – Onaj čudni čovek? Viđala sam ga ovde, pored potoka, nekoliko puta…
– Da .Zoki. On je lud, znaš.
– Zaista lud ili lud kao što si ti lud?
Nasmejao se.
– Ne, poremećen je mentalno. Ali nije opasan, mada ponekad deluje jezivo onako kad se zagleda u potok ili samo odjednom iskrsne iz kukuruza.
– Rekao si da je samo čudan, a sad mi kažeš da je lud.
– Pa da, vidiš, on gradi ovaj zid već godinama, kamen po kamen. Neke nalazi u potoku, a neke donosi od ko zna kuda. Veoma je posvećen.
– Zato što se plaši poplave?
– Pa da, poplave, potopa, neke kataklizme. Veruje da će ga zid zaštititi kad dođe do smaka sveta ili nečeg sličnog.
– Ali ovo je samo potok, kakva opasnost može da preti od njega?
– U njegovoj glavi ta opasnost je realna. Zato i ne volim da ga nazivam ludakom. Ko smo mi da mu sudimo?
Zaćutali su. Žablji hor je postao skoro zaglušujući. Nastavili su da hodaju. Pružila je ruku i vrhovima prstiju povlačila nevidljivu liniju preko beličastog kamenja. Žičane ograde i dvorišta su se smenjivali, sve dok se šumarak sa suprotne strane nije naglo završio i ustupio mesto bledoj silueti betonskog mostića. Osetila je olakšanje videvši gde baterijska lampa sada više ne osvetljava jezivo šipražje, već tanku traku puta koji se nadovezivao na most. Puteljak je postepeno postajao sve strmiji i konačno, posle pola sata uspinjanja, izbili su na zaravan na kojoj nije bilo drveća, niti žbunja, već samo tepisi trave koja je u mraku delovala skoro siva. Bez oklevanja je odložio ranac, rasprostro ćebe, pomogao joj da se umota u drugo, koje je poneo za pokrivanje, a onda je prebacio i preko sebe jedno. Sedeli su tako ušuškani, pijuckali vino i posmatrali nebo osuto zvezdama. Povremeno bi ga zaparala svetlucava traka zvezde padalice koja bi uranila, jureći daleko ispred jata svojih sestara.
– Dugujem ti jedno objasnjenje -počeo je Andrej iznenada -Objasnjenje sopstvenog nadimka.
Pogledala ga je zainteresovano i skoro ushićeno. Konačno će dobiti odgovor na to pitanje koje ju je izjedalo iznutra. Govorio je, očiju zarivenih u tamu koja ih je gutala :
– Vidiš, ja i Zoki nismo mnogo različiti, u suštini. On ima svoj strah, ja svoj. On ima strah od utapanja u vodu, ja od utapanja u svet. On gradi zidove da se zaštiti od vode, ja gradim sopstvene zidove da se zaštitim od sveta, to jest, od njegovog najprljavijeg i najgoreg dela, od ljudskog društva i države kao njegovog ovaploćenja, i šire, od sistema.
– Znala sam. Znala sam da postoji važan razlog zašto bi neko kao ti živeo na ovakvom mestu i na ovakav način!
– Ja ne mislim da je moj način života neprimeren meni. Štaviše, žao mi je što to nisam ranije otkrio, nego sam vazda lutao, tražio i nalazio kratkoročna rešenja protiv utapanja. Ta rešenja su bila neprimerena. Ovo je veoma u skladu sa mnom. Ovo je moj svet i ovde pripadam. Žao mi je što ti to ne vidiš tako.
Nije znala šta da odgovori na to. Sa uzvisine na kojoj su sedeli pucao je pogled na panoramu kraja, na proređena svetla sela u kom su živeli, na susedna sela i načičkana svetla grada u daljini. Sedela je, osluškujući svoje i Andrejevo disanje i pogledom bludeći po tami, tamo gde joj je nešto pre toga, dok su se penjali, pokazao da se nalazi njihova kuća. Ali ništa nije mogla da razazna.
– Zašto se plašiš sveta, Andrej? Šta su ti uradili? -konačno je progovorila.
Osetila je kako se trgao.
– Ništa mi nisu uradili – glasio je prilično nervozan odgovor – Samo sam uvideo opasnosti koje mi prete.
– Kakve opasnosti? – upitala je blago, plašeći se da ga ne izazove nekom nepromišljenom rečju ili tonom.
– Nisam želeo da zavisim od društva. Nisam želeo da igram po njihovim pravilima i da izgubim sebe, svoju ljudskost, svoje dostojanstvo. Zato sam rešio da se odmetnem.
– Je li ovo to što si tražio? Jesi li srećan?
– Ne, još uvek nisam potpuno nezavistan. Mnogo toga sam naučio, mnogo truda uložio, ali to nije dovoljno. Još uvek moram da robujem novcu, makar to bilo i delimično.
– Ali ja mislim da je ova sloboda koju imaš, sasvim dovoljna.
– Tebi je dovoljna, Iva. Ali ne i meni. Ne i meni.
Opet su utonuli u muk.
– Ti ne razumeš – nastavljao je posle kratke stanke – Još uvek moram da plaćam to što posedujem ovo zemljište koje je pripadalo mom ocu. Sve mora da se plati. Ne samo potrošnja, već i samo posedovanje. Kakva je to sloboda? Pogledaj, primera je milion. Struja. Plaćaš merno mesto i plaćaš potrošnju. Dakle, samu činjenicu što imaš struju moraš da platiš. Da ne pominjem kojekakve poreze koje ti dodatno nakače. Zato sam odlučio da je sam sebi obezbedim. Sigurno si se pitala zašto nemam kola, već vozim onu arhaičnu prikolicu na konjski pogon. Nije to samo da bih bockao i izazivao ljude. Vidiš, kad poseduješ kola, moraš da plaćaš na godišnjem nivou samu činjenicu što ih poseduješ. Pa tek onda gorivo i održavanje i još koješta. Smatraš li i dalje da smo slobodni? Jednog dana, naplaćivaće nam čak i to što dišemo vazduh. Ne želim da budem deo tog cirkusa, te zastrašujuće pripadnosti ljudskom društvu. Još je izgovarao poslednju rečenicu kad ju je poput munje ošinula iznenadna spoznaja. Nije bila u stanju odmah da je artikuliše, pa je pustila da se meka tišina uvuče između njihovih tela. I Andrej je ćutao, utonuo u sopstvene, uzburkane misli.
– Kako je to čudno! – mislila je.
Iako je sve vreme bežala od ljudi, od sveta i iako je po mnogo čemu njena sudbina i njena muka nalikovala Andrejevoj, shvatila je da ispod svega toga leže potpuno različiti uzroci. Andrej je bežao, želeći da umakne. Ona je bežala, želeći da bude uhvaćena. Shvatila je da osećaj bezvrednosti koji ju je sve vreme pratio, velikim delom potiče i iz njene nemogućnosti da se prilagodi, da utone u radosti sveta, da bude deo njega. I, premda se bunila i stalno odbacivala taj isti svet, to je činila zato što je verovala da on ne shvata i odbacuje nju. Suštinski, želela je da postane deo njega, da u njemu nađe svoje mesto. Nije se usudila da to podeli sa Andrejem. Činilo joj se da će ih to razilaženje udaljiti, a to nipošto nije želela.
– Razumem te – izustila je konacno – Ali opet, ne razumem do kraja. Kad si shvatio da ne želiš da budeš deo toga?
– Pa…Bio sam završna godina fakulteta. Otprilike. Ali sve je počelo mnogo ranije.
– Kad, kako? Pričaj mi o tome.
Slegnuo je ramenima i pogledao ka nebu.
– Vidi, kiša se polako pretvara u pljusak!
Nevoljno je podigla glavu, ali prizor koji se ukazao je izazvao njeno interesovanje. Izdužene vatrene lopte su, poput vatrometa, probijale mrki omotač neba i ponovo uranjale u njegovu tamu. Nije bilo spektakularno kako je očekivala, ali je uspelo da, bar na kratko, zauzda vreme. Minuti su neosetno prolazili zarobljeni u njihovim očima.
– Pogled ka nebu je pogled ka večnosti – pomislila je, vraćajući svoju svest u njen svakodnevni kalup. Stresla se od neke nedefinisane zebnje. Pipajući po ćebetu, našla je baterijsku lampu i upalila je. Andrej je i dalje posmatrao meteore sa sebi svojstvenim, mirnim zanosom.
– Dakle? – razbila je tišinu, uperivši drhtavi krug svetlosti u njegov obraz. Sopstveni glas joj je zazvučao nekako čudno.
– Dakle šta? – upitao je zatvarajući levo oko prema kome se fokusirao svetlosni snop.
– Ta znaš…Pričaj mi o svemu…O tome kako je sve…Ovo…Počelo.
– Izgledaš kao neki policijski istražitelj sa tom lampom – našalio se – A šta ćeš ako neću da pričam?Istucices me?
Nasmejala se, premda joj nije bilo do smeha.
– Ne. Ali sad kad si počeo, kad si me zagolicao, moraš da mi ispričaš. Stvari koje se počnu moraju da se izguraju do kraja. Zar to nije tvoj moto u životu?
Stisnuo je parče njenog obraza između srednjeg prsta i kažiprsta, osmehujući se.
– Volim kad pokušavaš da me nadmudriš.
– Hm. Varaš se ako misliš da ćeš me umilostiviti komplimentima – odgovorila je hineći teatralnu ozbiljnost – Dosta je bilo izbegavanja. Slušam.
– Šta da ti kažem? – odmahnuo je glavom – Od tatinog sina jedinca u kog su polagane sve nade ovog sveta i na čija su pleća namaknuti mnogi zahtevi i očekivanja koja sam se trudio da ispunim, postao sam buntovan dečak, to već znaš. Svađao sam se sa ocem, sekirao majku, kinjio mlađu sestru. Nisam bio u skladu sa sobom, nisam čak ni znao ko sam. Nije mi ni bilo važno. Živeo sam od danas do sutra.
– A onda?
– A onda… – zastao je, zarivši prste u kosu, potom je pogled zario pravo pred sebe, u tamu koja se gomilala na ivicama slabo osvetljenog prostora – A onda se dobar prijatelj mog oca ubio.
Podigla je obrve, napeto iščekujući.
– Uh?
– Da. Žena mu je bila jako bolesna, imala je rak, ne znam na kom delu tela. Lekovi su bili skupi, pa je pozajmio poveću sumu od zelenaša.
– Od zelenaša? Zar nije imao prijatelje, rođake, bilo koga da mu pomogne? Zašto mu tvoj otac nije pomogao?
– Odakle mu novac? Moj otac je siromašan čovek. Pomagao je koliko je mogao, ali to nije bilo dovoljno. Uzimao je i od drugih dok mu je obraz to dozvoljavao. Na kraju mu nije ostao nijedan drugi izbor do da prepusti nesrećnu ženu na milost i nemilost sudbini, te je posegnuo za krajnjim sredstvom. Ali naravno, nije razmišljao o vraćanju.
– I, šta je dalje bilo?
– Pa ništa, žena mu je, uprkos svim njegovim naporima, umrla, pare nije mogao da vrati, pritiskali su ga, pretili mu i ubio se te jeseni.
– Strašno! – zgrozila se Iva – Užasna priča!
– Jeste. Tad sam prvi put osetio strah, strah od života. Svet je odjednom postao nebezbedno mesto.
– Znam taj osećaj – prošaputala je.
– Je l’ da? Zar nije bezveze? Nešto se tad uselilo u mene, neko ludilo. Odjednom sam želeo da se po svaku cenu prilagodim. Video sam sebe kako tonem, imao sam noćne more. Grabio sam kao davljenik prema obećanoj obali. Upisao sam fakultet, učio danonoćno. Hteo sam da budem najbolji student, da nađem dobro plaćen posao. Ne zbog života na visokoj nozi ili ambicije. Hteo sam da postanem neophodan društvu, da mu ne dozvolim da me odbaci ili baci na marginu.
Duboko ju je dotakla ova Ludakova rečenica. Ćutala je, ali jasno je videla pred očima tužnog, uplašenog dečaka kako očajnički prekraja sebe pokušavajući da pobedi strah koji je i sama osećala, koji mnogi ljudi osećaju. Bilo je to kao ljubiti stopala surovom autokrati, čineći sve da mu postanemo neophodni, da nas ne bi šutnuo u trenutku obesti. Sigurnost uz pretnju poniženja.
– Život na ivici dostojanstva – izreče jedva svesna svojih reči.
Trgao se i pogledao je pomalo nesigurno.
– Da. Baš tako. A ubeđen si upravo u suprotno, da si važniji što si ukalupljeniji. Hraniš svoj ego, a sve je, u stvari, naduvan balon. Tanka iglica je dovoljna da te raznese.
– Pa kako je na kraju došlo do toga da se doseliš ovde i stvoriš ovaj svet? – upita Iva posle nekog vremena.
– To je duga priča o sazrevanju i traženju sebe.
– Volela bih da je čujem.
– Pa eto…Promenio sam se iz korena, bio sam dobar student, potpuno posvećen. Ubedio sam sebe da je to moj put. Ali lažne slike se kad tad razbiju, i tako je bilo i sa tom mojom. Negde pred sam kraj fakulteta, sve je puklo i napustio sam ga.
– I onda si došao ovde?
– Ne odmah. Radio sam kojekakve poslove. Fizikalisanje, prodaja, popravke kućnih aparata, imao sam čak i bend, svirali smo po raznim klubovima. Nisam želeo da zavisim od roditelja. Ali na duže staze, sve to je gubilo smisao. Hteo sam više od toga. Hteo sam nešto više od onoga što su mi roditelji ostavili u nasleđe, više od puke egzistencije, više od privida sreće, više od prilagođavanja, integracije u društvo i lažnog mira. Hteo sam da porazim svog neprijatelja. Sistem. Hteo sam da budem slobodan. I eto, ljudi me gledaju kako radim razne neuobičajene stvari, kako teram zaprežna kola po gradu, kako pravim vetrenjaču, čudno se oblačim, postavljam strašila, ne mešam se s njima i ne mogu da me shvate. Misle da sam lud. Ali ja znam zašto sam ovde. Dobro mi je i znam šta treba da činim da tako i ostane.
– I srećan si ovde, daleko od svega?
– Život ovde je jednostavan. Ta jednostavnost me razoružava i čini istinski srećnim.
– Volela bih da mogu tako da se osećam.
– Naravno da možeš.
Nije bila tako sigurna u to, kao on. Njeni mehanizmi su bili komplikovaniji od njegovih. Ili je on bolje razumevao sebe. Mislila je o tome kako ona nikad ne bi mogla da dozvoli sebi da trci za društvom. To je vređalo njen ponos i bilo u suprotnosti sa osećanjem predodređenosti za nešto veliko i bitno koji je oduvek nosila u sebi. Društvo je samo trebalo dolaziti k njoj, kao najboljem mogućem izboru. Nasmejala se u sebi cinično misleći koliko je život demantovao u svemu tome, njena porodica, drugi ljudi, ona sama sebe. Njeno bežanje je bilo bežanje uvređenog kraljevića kojeg su odbili da ustoliče na presto. Taj kraljević bi pre umro sam samcat, gladan i napušten od svih, nego što bi se potrudio da zaista i zasluzi kraljevstvo koje ga je tako surovo odbacilo. Jednom odbačen, svoju želju za prihvatanjem je pokrivao maskom ravnodušnosti, ispod koje ju je dojio besom i frustracijom i tako pretvarao u mržnju. Uplašila se osvestivši sve te procese u sebi u magnovenju. Rasterala je misli iz glave, rešena da im ne dozvoli da je izbace iz koloseka.
Andrej se opružio i pokrio ćebetom. Ugasila je lampu i spustila se pored njega. Sad je tek poneki meteor s vremena na vreme promicao nebom. Cvrčci su pevali uspavanku u travi.
– Mislim da nikada ne možemo biti potpuno slobodni – promrmljala je sanjivo.
– Ubio bih se kad bih verovao u to.
– Zašto? – naglo se okrenula prema njemu.
– Jer bi tada sva moja borba izgubila smisao. Ne bih imao više ništa za šta bih mogao da se uhvatim.
– A ja? Za mene možeš da se uhvatiš – nasmejala se slabašno.
– Hm.
– Šta to znači?
– Nije to isto.
– Kako to misliš : nije isto? Misliš da je ljubav nevažna stvar?
-Ne.Važna je. Ali…Teško je to objasniti. Prosto : nije isto.
Stisnula je usne. Osećala se nekako uvređeno i povređeno. Premetnula se na bok, okrenuvši mu leđa. Osetila je kako joj suze naviru na oči i bila je istovremeno i srećna i nesrećna što je noć i što on to ne može da vidi.
– Hej – dobacio je iz mraka – Šta je sad?
Znala je da ne može da se oglasi, a da joj glas ne zadrhti, pa je ćutala, gutajući jecaje. Rupa u njenim grudima se sve više nadimala.
Dotakao joj je rame.
– Iva…Šta nije u redu? Zašto si pobegla?
– Znaš ti – promucala je.
– Šta znam?
– Znaš.
Briga u njegovom glasu ustupila je mesto nagloj ozbiljnosti.
– Šta znam? Reci mi.
Knedla joj je probijala grkljan.
– Ne voliš me dovoljno – ispalila je konačno iz cevi zgrčenih usana.
– Zašto tako misliš?
– Zato.
– Ne razumem. Zaista ne razumem zašto sad tako govoriš. Čime sam to zaslužio?
– Čime? Zar se ne sećaš šta si malopre rekao?
– Šta sam rekao?
– Kako ti je tvoja borba najvažnija .A ja…Ja sam tu tek tako, naletela. Upala nezvana.
– Iva, molim te… – izustio je molećivo.
– Zar izmišljam? Zar nisi tako rekao?
– Rekao sam, ali ti si sve pogrešno shvatila i izvrnula.
– Eh, sad…A vidiš, meni si ti najvažniji. Ja bih zbog tebe sve učinila. Pošla na kraj sveta. Svega se odrekla jeknula je.
Njegovo ćutanje je cepkalo njene nerve na sitne komadiće.
– Zašto sad ćutiš? Reči nešto.
– Šta da ti kažem? Iz tebe govori tvoje neiskustvo i predivna romantična priroda, koju obožavam. Ono što ne shvataš…Jeste to da život nije uvek onakav kakav zamišljamo da će biti…I mnoge odluke se pokažu kao pogrešne…Ja znam da ti sada misliš da je tvoje mesto uz mene, ali ti još ni ne poznaješ dovoljno sebe. Ja… – zastao je na trenutak, kao da prikuplja snagu za ono što će rec i – Ja želim da se nadam da ćeš jednog dana, kad odrasteš i sazreš, shvatiti da želiš biti isto što i ja, da želiš da vodiš ovakav način života, sa mnom, da ćeš umeti da pronađeš sreću u tome i van sreće koju osećaš kad si sa mnom…Opasno je svu energiju ulagati u ljude…To se uvek pokaže kao nedovoljno…Potpuno sam svestan da ćeš možda jednog dana poželeti da budeš nešto drugo i da ćeš možda želeti da odeš…
– Ne!-uzviknula je vatreno-Nikada neću poželeti da odem od tebe. Ja to valjda znam. Uostalom, obećala sam ti.
– To obećanje sam ti tražio u nastupu straha i nerazumnosti.
– Ja baš volim kad si nerazuman. Tad mogu jasnije da vidim koliko me, u stvari, voliš. Volim da te gledam kako gubiš tu kontrolu kojom se naoružavaš. Volim da osetim dodir tvog prirodnog bića. Andrej… dohvatila je njegovo lice u mraku, stisnuvši dlanovima njegove obraze – Ja te volim. Zar to ne osećaš?
– Osećam – prošaputao je – Ali ljubav često nije dovoljna.
– Dovoljna je. Učiniću sve da bude dovoljna.
Pod prstima je osetila kako mu se lice razvlači u osmeh. Skinuo je njene šake sa lica i povukao je na ćebe, na svoje grudi.
– Ta tvoja vatra…Šta drugo treba čoveku da bude srećan? – promrsio je raspoloženo.
Zatvorila je oči. Magija je oživljavala svuda oko nje dok je tonula u san.
