Mačka leži kraj puta.
Pre toga je ležala na putu.
A nekad je bila na drvetu.
Virila je iz žbuna.
Vilenila mračnim tavanima.
Kotrljala nevidljive orahe.
Mačka leži kraj puta.
Tri noge su joj opružene.
Jedna je blago savijena.
Izgleda kao da spava.
Njeno krzno je još uvek meko.
Vetar povija blistave dlake.
Ne mogu odvojiti oko od nje.
Od njene nepomičnosti.
Od tuge koju širi samoća njenog tela.
Mačka leži kraj puta.
Pre toga je ležala na putu.
A nekad je prela u nečijem krilu.
Gde je sad taj neko?
Je li naredio sebi zaborav?
Ili je možda zaboravio i pre
nego što je zaista nestala?
Zamičem za ugao.
Više je ne vidim.
Ko još bulji u mrtve mačke
što leže bačene pored puta?
I ja ću je zaboraviti.
Možda prebezo.
Možda isuviše lako.
Čak ni ova pesma
ne može ništa promeniti.
2014.
