Nikada nisam zaista otišla.
Kako da pobegnem od sebe?
Okrenula sam glavu.
Zatvorila oči.
I dalje sam tu,
na tom čudnom mestu
između sebe i sebe.
Tečna i razarajuća, kao lava.
Kao crna rupa,
u samu sebe se urušavam.
Bljujem mrak, potom,
upalim svetlo.
Moja se senka
poigrava sa mnom.
Čak i kad sam tužna,
ona je razigrana.
Ne mogu joj ništa
ni vreme, ni prostor.
Mazim je po glavi trpeljivo
kao dosadnog psa.
Njene šape su svuda po meni.
Ako je odgurnem,
zaboleće me tamo ispod grudi,
a ona će i dalje verno
dahtati i saplitati me
dok pokušavam da hodam
sa glavom u oblacima
i uvučenog stomaka,
i tako me stalno vraćati
u ono što jesam.
Nikada nisam stvarno otišla,
iako sam dugo,
dugo bežala.
Od sebe, uvek ponovo sebi.
Najčešće onome što sam bila,
Ređe svemu što bih mogla biti.
Ali nikada tome što sada jesam.
Jer to je vazda ono strašno mesto
na kome nisam kadra
postojati.
