Usne su joj zašivene ružama
oči su joj urasle u korov.
Teško je prodreti kroz bodljikavu žicu
njenog zatvora.
A opet,ne mogu da ne mislim na nju.
Na njene obraze trnjem izbrazdane
Jagodice užegle na suncu.
Njeno ćutanje me muči i drži na lancu
poput žednog pseta.
Zanet žudnjom, naskačem na njene žaoke
i plivajući u krvi zaspivam.
Moje i njene ustajale reke ne čine more.
Iz močvare džikljamo, slušamo žablji hor.
Ponekad, kao da uzdah joj iz nozdrva zadrhti
i propne se, nalik divljem biku
bičem i gladju izmoždenom,
ka mojim grudima sa tetoviranom pticom.
I ta ptica izbaci otupele kandže
ka njenom licu uraslom u travu.
I pomislim, možda će baš tada
njen beživotan pogled u borbi zasjati
vatrom kojom je svakodnevno hranim.
I pomislim kako ce ruže s njenih usana
konačno precvetati i odbaciti latice
i naježeno trnje.
I zamislim korov kako uranja
u beskonačnu reku njenih suza
i drhteći, umire.
I gledam, gde, čekajući,
ptica mi umire na rukama
i vraća se na grudi.
I slutim gde, opet, ćutanjem hrani svoje strahove
i moj lanac se opet zateže.
