Ovih dana mi neprestano izlaze na fb isečci iz najnovije filmske verzije Orkanskih visova. Čitam komentare, razmišljam i sama o svemu tome. Za mene Orkanski visovi nikad nisu bili ljubavna priča. Priča istražuje neku vrstu odnosa između muškarca i žene, ali ne bih to nazvala ljubavlju. Više nekom vrstom prepoznavanja i povezanosti na dubokom nivou koji nikad nije doživeo usklađivanje ni na jednom nivou i samim tim, nije mogao ni da se manifestuje u obliku normalne veze, braka, varijante “i u dobru i u zlu”. Ketrinin monolog o tome šta oseća prema Hitklifu možda izgleda veoma moćno, duboko i neodoljivo privlačno. Ali to ne menja činjenicu da Ketrin nije ni mogla ni želela da se uda za “srozanog Hitklifa”, za prljavog, prostog i društveno potcenjenog čoveka koji, osim ljubavi, nije imao ništa da joj pruži i ona je svesna da joj ta ljubav svejedno ne bi bila dovoljna. Dakle, ona je duboko u sebi svesna njegovog potencijala, ali posmatra ono što joj je pred očima i očigledno ne može da ga izabere. Realno, jedina šansa za njih dvoje bila bi da negde pobegnu, da se potucaju od nemila do nedraga i na kraju, verovatno, potpuno unište ono što imaju. Možda je postojao mali procenat verovatnoće da im ipak uspe, ali Ketrin je ipak odlučila da taj procenat zanemari. Udaje se za Lintona, koji je sušta suprotnost i njoj i Hitklifu. Mislim da se Ketrin nije udala za njega samo zbog statusa. Ni zato što je lep i “gospodin”. Mislim da je u njemu osetila mentalnu i emocionalnu stabilnost koju sama nije imala, i koju ni Hitklif nije mogao da joj pruži. Tokom Hitklifovog odsustva, Neli, pripovedačica, čak naglašava da je Ketrin mogla da postane skoro srećna. Ne zato što voli Lintona, već zato što je konačno imala dovoljno mira od porodične drame, pa je mogla i sama da se stabilizuje, konsoliduje i možda krene putem duhovne nezavisnosti i neke vrste samoostvarenja u skladu sa duhom vremena. Ali Hitklifov povratak sve kvari. Hitklif je svu svoju energiju usmerio na “mračnu stranu”, diktiranu povređenim egom i besom čoveka kog su ponizili. Pošto ga je Ketrin udarila u tačku gde je muški rod, generalno, najosetljiviji, u njegovu sposobnost da joj pruži život kakav ona želi, a njen brat sveo na najnižu društvenu poziciju, svu energiju je usmerio na to da postane bogat i društveno prihvaćen. Ali ne i na to da postane bolji čovek. Naprotiv. Godinama je držao svoje demone na lancu, samo da bi ih, gladne i krvoločne, pustio na slobodu kad se vrati tamo odakle je krenuo. I šta on radi? Dolazi joj u kuću. Uživa u iživljavanju nad Lintonovom fizičkom i energetskom inferiornošću. Putem manipulacije zavodi njegovu sestru i ženi se njome, samo da bi se osvetio Ketrin. Posle je sroza do potpunog uništenja. Ketrin destabilizuje psihički, što rezultira njenom smrću. Ali to mu nije dovoljno. On hoće da uništi Lintona, i zbog toga je spreman da žrtvuje i sopstvenog sina ( sa Lintonovom sestrom koja je umrla, i koji i sam kasnije umire ) i Ketrininu kćerku ( sa Lintonom). Usput uništava i mladog Haritona, sina Ketrininog brata Hindlija. Znamo da je Hindli kriv za Hitklifovo “srozavanje”. Hitklif srozava Haritona upravo onako kako je Hindli srozao njega. I dok uništava sve oko sebe, on juri Ketrinin duh po kući, po pustarama, među vresovima. Nema ničeg romantičnog u slici poremećenog čoveka koji otkopava grob žene koju je nekad voleo, jer misli da će tamo naći ono što traži, a što mu i dalje izmiče, uprkos svemu što je uradio. Ima samo očajnog i tragičnog. Na kraju i umire u izmenjenom stanju svesti, verujući da ide da se stopi sa Ketrin u nekoj drugoj dimenziji, jedinoj u kojoj je njihova ljubav možda bila moguća. Naglasak na možda. Činjenica da je Ketrin sahranjena između njega i Lintona, ironična je, ali na neki način i pravedna. Obojica su bili važne figure u njenom životu, i nijedan nije bio “onaj pravi”, iako su obojica želeli to da budu. Sam kraj donosi neku vrstu razmrsavanja čvora : Ketrinina kćerka prihvata Haritona kao partnera, uprkos njegovoj “srozanosti”. Ona ga uči da čita, da se lepo oblači i ponaša. Pomaže mu da povrati ono što mu je oduzeto. Ona je blaže naravi nego majka, a i preživela je Hitklifovu torturu. Ona nema tu neku vrstu bezbrižne umišljenosti spojene sa dubokim unutrašnjim raskolima, kao majka. Surovo je tresnuta od zemlju i spremnija na kompromise. Na njenom primeru, konačno vidimo, da je, u nekim drugim okolnostima, i Ketrinin i Hitklifov odnos možda mogao da postane ljubav.
Preporučeno
