Nežno zimsko popodne u kancelariji građevinskog preduzeća. Nina je stajala kod prozora i posmatrala događaje na ulici. Zima je unosila radost u dečija srca. Grudvali su se, sankali, išli na skijanje… Njoj je sve to bilo poznato. I u njenom domu je nekad bilo topline, bračne sloge i ljubavi. A sad se samoća uvukla u svaki kutak njene duše. Da, nekad…
Sela je za sto i nastavila da piše. Koleginica je uočila promenu na njoj. Smršala je i bila povučenija nego ranije. Njene oči često su bile melanholične i zamišljene. To se nije moglo sakriti. Ali, njena lepota nije venula. Zašla je u godine, sigurno je imala pedeset i dve, ali ostala je mladolika i privlačna žena kakvu je pamti od rane mladosti kad je dobila zaposlenje. Nije se mnogo raspitivala o njenom životu, ali pričalo se da joj je muž bio svešteničko dete. To je nešto značilo.
Jednog zimskog popodneva, koleginica joj reče.
– Zašto malo ne izađeš iz stana i ne provedeš se?
– Nije to više za mene, Klaro.
– Znaš da je Toma, onaj što raznosi poštu, zainteresovan za tebe. Ne radi bogzna kakav posao, ali tačan je, marljiv i snalažljiv i pošten. Nigde ne izlazi i ni sa kim se ne druži. Lara, nova koleginica, kaže i da je lepo građen i privlačan. Njoj se dopada.
– Neka se ona šeta sa njim. Ja sam ostarila i ne dam nikome svoj mir i tišinu.
– Htela bi ona, ali Toma joj je nagovestio da mu se druga žena sviđa. Ti… Prošaputala je. – I da znaš da si jako lepa! Devojke ti zavide na lepoti i eleganciji.
– Misliš da je tako? A ja se nešto danas ne osećam dobro.
– Možda zbog vremena…
– Nije to… – Odmahnula je rukom. Čim prodju praznici, posetiće lekara.
Nina je osetila promene u telu. Ništa nije govorila koleginici, koja joj je bila poput druge sestre, niti se čula sa roditeljima, starim i izmučenim od brige i rada za svoje dve ćerke, a nije se čula ni sa svojom decom koja su živela u Argentini. Imala je troje odrasle dece. Dve ćerke i sina. Teodora je bila starija ćerka, pa Ignjatije i Zorana. Bili su privrženi porodici i mami koja ih je vaspitala da budu dobri, časni i vredni ljudi. Nisu zaboravili majku i rodni grad ni u dalekoj zemlji. Svakodnevno su se čuli. A za praznike provodili vreme sa mamom. I ove godine ih je čekala, ali zabrinutost nije nestajala sa njenog lica. Ignjatije je to video i želeo da produži svoj odmor ,ali majka ga je uveravala da se dobro oseća, i da se on vrati svojoj porodici, a ima i malu decu. Nikome nije htela da zadaje brige. Nadala se samo da je ovo prolazno.
Čim su praznici prošli, i jelka sklonjena zajedno sa figurama, Nina je posetila lekara i obavila neke preglede. Na pregledu su joj utvrdili da ima rak materice, i da se kasno otkrilo. Nina se setila nekih dogadjaja iz prošlosti i tužna otišla na posao.
– Večeras se daje film Jednom u Beogradu. Hoćeš li sa mnom u bioskop? – pitao je kolega, kurir Toma. Nina ga ovoga puta nije odbila. Tako joj je bio potreban neko ko će je razumeti, utešiti, zagrliti. – Onda se vidimo u osam ispred tvoje zgrade.
– Popnu se do moga stana. Njene reči bile su blage, tihe, a u glasu je bilo i tuge. A on je to osetio.
Nina se osećala loše danima, i uzela je slobodan dan na poslu. Napolju je padao sneg i sitne pahulje padale su na njen prozor praveći neobične oblike na njemu, što je vratilo u prošlost i u dane sreće. Setila se svog muža njegove nežnosti prema deci, i pitala se da li je sve moralo tako da bude, i šta ga je promenilo u jednom trenutku. Da li je to bila sebičnost ili nije želeo da ima decu u poznim godinama? A sve se dogodilo pre pet godina kada joj je doktor rekao da je trudna. Čuvala se… Ali, bilo je trenutaka kada se opustila. Želela je da rodi dete. Ali, on je bio ljut na nju što se nije pazila, svadjao se danima, vikao na nju, pretio joj da će tražiti razvod… Najzad je povukao za ruku, i odveo kod lekara. Plakala je, molila ga samo da se predomisli. Njihovo dete… Zaslužuje da živi. Ona ga je želela. Više nije marila ni da se razvede. Samo da zadrži dete. Ali, njegove oči bile su strašne, bile su preteće… Plašila se i za drugu decu i da sebi ne presudi. Nije ga razumela. A mi sebe nije opravdavala. Krivila je sebe.
Ispričala je te večeri Tomi šta je muči. On je gledao bledo i ćutao. Posle je priznao da je i on bio grub prema ženi i da je odveo na abortus. Nije želeo treće dete. Imali su već dvoje dece. Treće dete ne bi bilo mnogo mladje, ali on nije želeo više obaveza i troškova. Kasnije se kajao zbog onoga što je uradio. Ostao je mlad udovac sa dvoje dece. Više se nije ženio. Niti je izlazio sa ženama, sve do sada. Nina mu se dopala i želeo je da joj posveti svoje vreme, ne znajući da je bolesna i da prolazi sama kroz težak period u životu. Znao je da joj nije ostalo još mnogo vremena, a tako je želeo da živi i bude sa njim. Zagrlio je i nežno poljubio, a ona mu je uzvratila. Ni ona nije bila imuna. Ali, dalje nisu otišli. Osećala se loše, i sve što je želela je da legne i odmori se, razbistri misli i pročita neku pravoslavnu knjigu. Čitajući, ubrzo je zaspala. Svetlo je u sobi ostalo upaljeno.
Tako su prolazili dani. Njoj je bilo sve gore. Išla je i na operaciju. Ali, ni to nije vredelo. Deci se nije javljala. Nije želela da se brinu i da potežu put čak do nje. Molila je i Tomu i koleginicu da ih ne zovu.
Kada je jednoga jutra, Toma došao kod nje, vrata su bila zaključana, svetlo upaljeno. Znao je da nešto nije bilo u redu. Imao je ključeve od stana. Ušao je u stan. Pogledao je sve oko sebe. Na dvosedu, držeći knjigu u ruci, ležala je Nina, hladna i nepomična. Zaplakao je, prišao i neko vreme je gledao, a onda se i on oprostio sa tom lepom damom, nesrećnom, tužnom, izmučene duše.
,Okajala si ti svoje grehe, okajala.’ rekao je plačući za njom.
