2. poglavlje
Sutradan je ustala tužna, sumorna, neraspoložena. Popila je kafetin i skuvala sebi kafu. Sinoć je kasno zaspala, i trzala se u snu. Plašila se da očuh ne uđe u sobu i ne upropasti je. Da li bi on to zaista mogao da učini? Ali, posle onoga što se sinoć dogodilo, rešavala se da ode iz kuće. Dobro je da se Zora i Vukašin vraćaju kući večeras. To će je spasiti na neko vreme. Deca će pričati o doživljajima sa ekskurzije, pokazivaće poklone, i Vukan će manje razmišljati o njoj. A posle, šta će posle biti?
– Kako si spavala? – pitao je Vukan i pravio se kao da ništa nije bilo.
Đurđina je ćutala i uplašeno ga gledala. – Tebi nije dobro. Kao da te trese groznica.
– Nisam se dobro pokrila sinoć. Biće meni dobro – odbijala je ona i udaljila se od očuha. – Izgleda da je stigla pošta – rekla je, ugledavši mladog poštara Janka pred kapijom. On je gledao okolo i tražio pogledom Đurđinu.,,I on je simpatiše.” Vukan je to shvatio i nije dao da se taj balavac približava njegovoj pastorki.
– Ja ću da vidim o čemu se radi. A ti skuvaj kafu. Nešto se ni ja ne osećam dobro – blago je naredio i ona ga je poslušala.
Vukan je izašao da primi poštu. Napolju je bilo sveže, prohladno, vetrovito. Bio je mesec mart i vreme je bilo promenljivo. Takvo je i njegovo raspoloženje bilo. Pobesneo je još više kada je video da je Đurđina dobila poziv od babe da joj dođe u posetu i upozna se sa njima. Poslala joj je čestitku za praznike. Uz čestitku, napisala je na maloj hartiji poruku.,,Nisam te videla skoro dvadeset godina. Znam da si izrasla u dobru i čestitu devojku. Dobila sam tvoju fotografiju kad si napunila osamnaest godina. Poslala mi je Jana, tvoja mama. To je sve što imam od tebe. Dođi, pile moje, dođi da vidiš tvoju baku, da upoznaš tvog strica, strinu, tetku. Oni te vole i žele da te vide. Ko zna, možda neće biti druge prilike da se upoznamo. Tvoja baka, Dana.” stajalo je u pismu. Vukan je sve pročitao, ali ništa nije pokazao Đurđini.
Ušao je namršten u kuću. Nije hteo da popije kafu sa njom.
– Ima li nešto za mene? – pitala je tiho, videvši da je uznemiren i ljut.
– A šta bi ti? Nikoga ti nemaš… Da te se seti i šalje ti čestitke za praznike. Naposletku, niko danas ne šalje čestitke, nego se javi preko poruke.
Đurđini je sve ovo bilo sumnjivo. Dugo je i stajao sa Jankom i nešto pričao. A ona je morala da vidi o čemu se radi.,,Ništa, pozvaću Janka. Imam njegov broj telefona. Nešto se sigurno dogodilo kada je on ovako zabrinut.” rekla je, izašla u dvorište, da zalije cveće i krišom pozvala Janka.
– Da, Đurđina – odgovarao je on. – Sada sam prolazio pored tvoje kuće, ubacivao račune u poštansko sanduče, a tebe nije bilo da me dočekaš i popričaš sa mnom, kao što si uvek činila. Reci mi, da li si dobro?
– Jesam, samo mi reci da li je nešto stiglo za mene. U žurbi sam… Ne mogu dugo da pričam – odgovarala je tiho.
– Kako, otac ti nije predao čestitku koju si dobila? – pitao je ozbiljno.
– Čestitku!? – iznenadila se ona. – A od koga? – raspitivala se dalje. On joj sve ispriča. – Dobro, daj mi adresu ako si zapamtio.
Trenutak kasnije, Vukan se pojavio na pragu kuće. Đurđina se samo smeškala. Sklonila je telefon i izbrisala pozive. Počinjala je da se plaši toga čoveka. Ali, neće još dugo biti sa njime. Uskoro se pakuje i odlazi u goste kod babe. Ako joj se svidi tamo, ostaće.,,Nemam ja više šta da tražim ovde.” Ako bi se požalila susedima, oni joj ne bi verovali. Vukan je prema svima bio učtiv, pristojan, i nisu imali šta da mu zamere. Ali, ona je imala, i znala je šta želi.,,Neću mu se javljati, neću mu se pravdati. Oprostiću se sa decom, i otići. Možda me sada neće razumeti, ali jednoga dana će mi oprostiti.”
Sa takvom mišlju, spremala se da krene u nepoznato. A kako će joj tamo biti, nije znala. Samo je znala da mora što pre da ode iz palanke.
***
Svanulo je još jedno mirno, prolećno jutro. Baka Dana je poranila, nahranila piliće, izvadila povrće iz zamrzivača, jer je bio Veliki petak i postilo se, a ona je htela da iznenadi unuke sa nečim lepim. U tome će joj pomoći ćerka i snajka. Sada su svi tu i zajedno će proslaviti praznike. Srećna je bila što joj je tu i Đurđina. Tu devojku su svi zavoleli čim je kročila u kuću. A i njoj je bilo prijatno sa stricem Boškom, strinom Biljanom, koja je imala dva sina i ćerku, i tetkom koja je imala samo jednu ćerku. A Đurđina im je bila nova i svima draga.
Baka ju je toga jutra poslala sa sestrom Marijanom, koja je imala samo šest godina, u šetnju. Išle su jednim putem. Selo je bilo malo, mirno, lepo i, poznato po rodama. Tu su se organizovali i,,Dani Taraških roda.” One su i danas uspravno stajale ili okolo letele. Jedan par vinuo se do neba i pravio svoj veličanstven let. Drugi par bio je baš na krovu lepe, nove trospratnice. I ona je živela u bogatoj kući, na spratu imala sobu, pa ipak nije bila srećna. U početku joj je bilo lepo. A posle se sve pretvorilo u košmar… Molila se Bogu da ovoga puta ne bude tako.
– Hoćeš da idemo na onu tamo livadu? Da naberemo deteline za farbanje jaja – predložila joj je sestra i uzela je za ruku.
– Hoću, ljubavi. Hoću – pristala je Đurđina i prestala da misli o teškim stvarima. Ali, ostala je tuga za voljenim bićima koje je tamo ostavila… Kako li je njima sada? Prvi put da slave praznike bez nje. A ni Vukanu nije svejedno. Napisala mu je na cedulji da se više neće vraćati. I studije će napustiti. Ne želi da je on više izdržava. Rekla mu je da se pomiri sa time da više neće živeti u palanci. Ta epizoda njenoga života je završena. Žalila je samo za Zorom i Vuletom…
Sada je bila na livadi i u sasvim drugom kraju. Uživala je sa sestrom. Brale su deteline i poljsko cveće. Popodne će da farbaju jaja.
– Još ovo da uberemo… I onda ćemo kući, seko – mazila se mala Marijana, slatka devojčica čije su se plave kovrdže spuštale do ramena.
– Ako ti tako kažeš…
Sagnula se da uzme korpu. Najednom je ugledala onu srebrnu zvezdu. Pošla je za njom… Oh, uhvatiće je ona! Mislila je tako, i trčala za njom. Nije ni videla da joj neko ide u susret. Samo je htela da stigne sjajnu zvezdu. I tako je naletela na nepoznatog mladića.
– Oprostite, ja…
– Ne, ja sam išao u pogrešnom pravcu… Nego ja tako trčim svakog jutra… – zbunio se mladić guste crne kose.
Najednom je zaćutao. I ona je bila tiha. Gledali su se u oči. Njegove tamne, mirne, pitome kao ravnica, i njene krupne, plave oči, plave kao spomenak.
– Ma ja sam se nešto zamislila…
– A i ja budala, ne gledam kuda idem… – izvinjavao se mladić. – Moram da budem u formi – rekao je i objasnio da trenira fudbal, a ide i na veslanje.
Marijana ga je videla izdaleka. Potrčala je prema njima, mahala, ali mladić se izgubio u zelenilu.
– On stalno trči… Pusti ga.
– A znaš li možda kako se zove? – pitala je Đurđina.
– Znam, zove se… Jovan. A zovemo ga Jole ili Jova…
– Oh, lepo ime! – uzdahnula je ona, diveći se lepoti ovoga mladića. Nikada nije videla tako lepog mladića. – A odakle je on? – pitala je ona.
– On živi ovde, a radi kao pravnik u Novom Sadu.
– Znači, nešto je stariji…
– Ne, mnogo… Ima trideset godina. Pitaj našu babu. Ona će ti sve reći o njemu. Baka ga ceni kao poštenog, finog i pristojnog mladića. Kaže da nema boljeg mladića u selu od Joleta.
Đurđina se zamislila.
– Da pođemo kući? – predložila je, i devojčica je prihvatila njen predlog.
