2. poglavlje
Ali, ne zadugo. Jednog dana, mladić je došao u posetu kad nikoga nije bilo. Gospođa Poleksija je bila sva u belom. Bela haljina bila joj je pripijena uz telo. On je gledao nežno. Bio je prolećni dan. Kiša je od ranoga jutra padala i nije mislila da prestane. Sedeli su u sobi. Prišao joj je, zgrabio je u naručje i spustio dug poljubac na njene usne. Ona se uzbudila od njegove blizine. Zakazao joj je sastanak u svom stanu. Odbijala ga je, ali… Na kraju je popustila.
– Ja ću na večeru sa koleginicama – pozdravila se sa majkom, ali ona joj nije verovala.
Večera je bila romantična, ljubili su se, plesali uz nežne pesme iz nekih davnih vremena, i prepustili se jedno drugome. Ono što nije smelo da se dogodi njoj, idealnoj ženi, dogodilo se. A bio je sedamnaest godina mlađi od nje. Njena majka je osuđivala veze sa mlađim muškarcem. Šta bi bilo da je znala da se ćerka zaljubila u mlađeg muškarca?
Kad je stigla kući, razbarušene kose i još uzbuđena od prošle noći, čula je ćerkin razgovor sa drugaricom. Ismejavale su se sa ženama koje su bile u vezi sa mlađim muškarcem.
– A zamisli, ona je sa mlađim… Jedna moja rođaka. Ima pedeset i dve godine. On nekih trideset i sedam. Petnaest godina je velika razlika. I šta će posle biti?
– Ostaviće je kad ostari! – smejala se glasno Despina.
– Svakome to može da se desi. Samo, ne traju te veze dugo.
– Mojoj mami to ne može da se desi. Ona nikada ne izlazi. I kad bi bila sa nekim, bio bi to stariji čovek. Sinoć je, za čudo, izašla. A ona nikad ne izlazi.
– A kako je tebi sa Mišom? – pitala je Jana.
– Nije mi se danima javljao.
– Da nema neku…? – pitala se Jana. Telefon je baš tada zazvonio. Jani je stigla poruka.
– Slušaj ovo. Videla ga je naša koleginica sa fakulteta. Kaže da je bio sa jednom ženom.
– Ženom? Pa ko je ta! Neće mi ga oteti. Ne dam mog Mišu!
Mati se pojavi na vratima.
– O, gospođo Poleksija! – Jana je skočila i poljubila je u obraz.,Taj miris!’ Negde sam ga već osetila. Zamislila se. I naposletku se setila. Da, to je Mišin parfem. On koristi jake mirise. Dakle, to je ona! Ta divna, idealna, poslušna ćerka i dobra majka. A radi ćerki iza leđa! Da li da kaže Despini? Ipak je to između majke i ćerke.
– Kako si se provela, mama? – pitala je ćerka.
,Ludo’, pomislila je Jana i ljutila se na ovu ženu kojoj su se svi divili. Kako je samo mogla to da uradi ćerki?
– Dobro, idem da se istuširam.
Gospođa Poleksija je napravila kupku od kamilice, legla u kadu i opustila se.,Kakva noć! Luda, nezaboravna noć!’ Mislila je, zaboravljajući na ćerkin razgovor sa drugaricom. Nemanja joj je bio prvi muškarac u životu i jedino iskustvo. Volela ga je, zaista. Ali, on je pogazio svoju reč i slomio joj srce. Ostavio je zbog starije. Pa zašto onda ona ne bi bila sa mlađim?
Ali, društvo ne prašta ženi. Pre će razumeti njega nego nju, koja je samo želela da bude voljena i zadovoljena. A Miša joj je pružio ljubav, pažnju, nežnost i kupovao joj ruže. Imala ih je i u dvorištu. Ipak su njegove bile lepše.
– Znam sve – počela je stara baka jednog popodneva. Došao je i Nemanja, da je kritikuje, da joj zabrani da se viđa sa Mišom. Godinama se nije ni zapitao šta je sa njom i kako joj je. A sada je tu.
– I ja znam.
– A, gde, i ti si tu! Pa šta hoćeš, Nemanja? Gde ti je ljubavnica?
– A kako je tvoj dečkić? – pitao je i stegao je za ruku.
– Pusti me. To me boli.
– Nemanja, smiri se. Dušo, samo hoćemo da ti pomognemo. I da te upozorimo.
– Na šta, majko? Ja sam zrela i odgovorna žena. Znam šta radim. Zaljubila sam se. Imam li ja pravo da volim i budem voljena?
– Nisi smela to da radiš.
– Despina ga voli – rekao je Nemanja.
– On joj se samo dopada. Simpatičan joj je. Ali, on nju i ne gleda.
– Ne gleda je sada. Ali, gledaće je posle. A ti ćeš patiti.
– Mama, ja…
– Mlađi je od tebe. Ako je već ovaj… Da, Nemanja… Ako si već ti napravio glupost, ne mora moja ćerka. Dobro, razumem, ima i većih grehova. Ispravićeš ti to. Bićeš baka. Moraš da zaboraviš na tu avanturu i ostaviš tog dečka. Misli na Despinu.
,Samo još ovo veče.’ Videli su se već dva puta u njegovom stanu. I još jednom… Nije želela da se odvoji od njega. Zagrejala se. Znala je da se opustila i predala tom mladiću. Ali, bila je godinama sama. I sinovi su znali za nju i Mišu. Podržavali su je, molili da ne odustane, da su njena osećanja nežna, da ima i ona pravo da živi i bude sa onim koga voli. A znajući Mišu, taj je se ne bi odrekao tako lako. Iako je bio mlađi od nje… Ne bi je nikada ostavio.
– On je došao, majko – rekao je jednoga jutra Dimitrije.
– Nemoj da ga pustiš, Mito.
Stajala je na spratu, na terasi, i posmatrala ga, ozbiljna, gorda, ravnodušna. Nije ona takva bila. Znao je to Miša. Ali, sada se promenila.
Sinovi su objasnili da majka više ne želi da izlazi sa njim. Ostavlja ga. Ako joj bude prilazio, obratiće se bivšem mužu.,Ona voli našeg oca. Nije ga prebolela.’ Morao je da prevali tu laž preko usana. Zavrteo je glavom i pogledao u pravcu u kojem je bila majka. Ali, majka je otišla sa terase.
– A mi ćemo na putovanje – rekla je ćerka.
– Na putovanje? – pitala je majka kada je ušla u dnevni boravak. Kosa joj je bila puštena, oprana, usne blago našminkane. Mirisala je na proleće i cveće, i sva je bila u plavom.
– Pa da, majko. Časti nas tata. Mene, braću, i drugaricu… Stiže leto. A sa letom… I odmor…
– I Grčka… – nasmejala se Jana. – Ali, meni otac plaća za hotel, a mama mi daje za džeparac…
– Pa to je lepo – rekla je gospođa Poleksija.
– A u Grčkoj je i on…
– Ne razumem na koga misliš, Despina.
– Pa Miša…! I ja ću ga osvojiti.
– I treba, dušo. I treba. Želim ti svu sreću.
Dve devojke, nasmejane i rumene, otišle su u sobu, da Despina spakuje stvari. Izaći će i večeras. I on će biti tamo.
A gospođa Poleksija će biti opet sama. Njoj ništa više i nije potrebno. Žrtvovala se za ćerku.,Samo neka je ona srećna.’ Mislila je ona, i popela se u svoju sobu. Uzela je jednu fotografiju sa stola, gledala je, a onda je i zagrlila. Samo će za decu i živeti… I nikada više, nikome svoje srce dati.
