За времена стара,
одувек си била она права,
једина и остала.
Колико је само време,
узело прилика
да би моја постала?
Постала ниси,
ту си у близини,
најближе срцу,
што се може прићи,
опстала.
Живиш са сваким откуцајем,
уздахом ваздуха,
без којег не могу преживети.
Шта ће ми откуцаји?
ко да броје ситно сате,
колико је прошло
и колико ли ће,
без тебе,
њих још проћи?
Нек брзо срце изброји дане,
дане у месеце,
у године које ће проћи,
проћи
и нико не може то успорити и помоћи,
пред временом сви стојимо у немоћи.
