Ostala sam izgubljena na jednoj planeti. Još nisam odlučila na kojoj. Znam da to neće imati veliki uticaj na rascepe tvoje planete. Svetlosna prašina nije jedna. Otkrila sam da ih ima više. Plovila sam njima i pokušala da nađem odgovore. Nisam želela delove ni blage fragmente udaljene sfere. Nisu pričale sa mnom. Više su mi pokazivale nego što su mi objašnjavale. Svako sazvežđe imalo je svoj duh. Bilo je jedno romantično sazvežđe zaljubljenih duša. Tu su svi bili zaljubljeni ali nekako puderasto. Njihova zaljubljenost nije se mogla razumeti, klizila je kroz prste. Zanosni miris jasmina i tuberoze umeo je da opije. Ispuštali su boje maslačka i begonije. I nisu se zadržavale, plovile su prostranstvom. Podsetile su me na nebesku livadu u sumrak, kad se na njoj ređaju nijanse frezije i dalije.
Nisu se tražili, susretali su se. Kao da su već znali kako i kojim putem da idu. I u hodu oni lebde. Marama, tanka kao leptira krila, sreću je zagrlila. Mekim mislima jedno drugo dodiraju. Razumeju pokrete i vide u očima platoe. Pod masivnim osećanjima stvoreni su kanjoni. Veliki i snažni obronci ljubavi. Naprave strast od komete, pa se smeju, lete. Padale su sitne čestice svetlosti po njima. Dale su im sjaj koji nije sijao da zaslepi, nego je imao svojstvo magneta. Pogledom sam klizila. Želela sam da ih shvatim. Da osetim isto što oni osećaju. Tu penu, jabuku rumenu, zlatnom strunom nežnost izvezenu. Nisam mogla da osetim to što imaju, mirisom limuna sa kosmosom pričaju. Zašto sijaju a ne blješte i kako ispuštaju najlepše tonove prirode… Da li su slična tim beskrajnim sazvežđima? A ja, i dalje sam izgubljena na jednoj planeti… još uvek ne znam na kojoj.
