Tek bijah u školu pošao kadno se to zbilo. Sjećanje na taj dan mi je ostalo urezano zanavjek i vjeki vjekova.
Bijaše to baš ondak kada je čiko Novak podno nas kuću zidao. Kako je to oduvijek bivalo, svak iz našeg sela je pomagao koliko je u mogućnosti bio i koliko su mu dozvoljavale njegove obaveze. Mi đeca (moji stričevići i ja) smo uglavnom pomagali ženama da se posluže neimari i da nikome na smetanju ne budemo. Voljeli smo jašta u početku trčkati amo -tamo prinositi radnicima šta im ustreba od alata, ali ubrzo nas otjeraše jer više štete pravismo nego koristi.
Ljeto bijaše pa pošto škola nije radila, podosta zjala vatasmo usput kad završimo svoje obaveze oko stoke.
Jednoga dana đed se spremao poći dole do Drine sa volovima i zapregom da čiki Novaku izvuče kamenja za podzidu i potjera, jer njegov vo nešto pobole, a sa jednim ne mogaše vući toliki teret.
Opremi se tako moj Živojin za krenuti.
Ja jedini bijah ostao u kući od đece. Stričevići bijahu sa stricem Milovanom i strinom Milenom na kumstvo neko otišli.
– Oj Petko, đedovo sve! ‘Oćeš li samnom do Drine? – iskapi đed čašicu i krete ustajati da pođe.
– Jašta đede, hoću! Majko, odo sa đedom! – viknuh majci ne tražeći dozvolu. Ako je đed rekao da idem, to je samo po sebi dozvola!
Moja Milenija i da je htjela, nije mogla reći ne jer je đed bio glavni u kući. Oca nijesam zapamtio, pa su mi i on i stric Milovan bili kao očinske figure.
Majka isprva pogleda đeda u čudu, pa uzdahnu duboko.
– Dela! I čuvaj se na vodi, velika je Drina u ovo vrijemei! – poljubi me u čelo i pomilova po kosi pomalo drhtavom rukom.
Oj radosti! O srećnog dana!! Možda će mi dati i volove da jašem! Pričao mi Drago, moj stričević, da su mu jednom dali da ih jaše dok su vraćali zapregu kući.
Ala sam imao sreće danas! Ne bi mene poveo da je još neko bio tu od đece, jer bijah najmlađi.
**************************************
Pošto nam kuća bijaše u sam vrh brda, dobrano nam je trebalo do Drine sići.
No jahao nijesam, ne dade đed.
Sunce se većma uklonilo za brijeg pa ne bi toliko vruće, a i drveće duž puta nam je dobar hlad pravilo. Pitah đeda ko će nam pomoći da se utovari kamenje, jer sve i da je bio tu, na Milovana nije mogao računati budući da je imao samo jednu ruku.
– Ne brigaj ti ništa, ime đedovo, sve je odvojeno i spremno, dolamo nas čeka Vito, on je mlad i snažan, očas posla ćemo mi to!
Po mom nekom osjećaju, brzo nam prođe vrijeme silazeći Drini. Volovi su bili poslušni, nijesu se jogunili, što nekada zna da bude, pa smo đed i ja proveli vrijeme u svojijem nekim razgovorima.
Kad siđosmo dolamo, na obali stajaše hrpa kamenja za utovar. Ali niđe nikoga.
– Đe je Vito? – upitah đeda. Volio sam tog momka jer je znao izvoditi svakave trikove sa kartama pa me je to zabavljalo.
– Tu je neđe, sigurno se uklonio od vrućine pod vrbe.
– Odo da vidim! – rekoh i potrčah ka obali.
– Samo ne prilazi vodi Petko, ime đedovo, da te vodenjak ne u’vati!- reče on i zasmija se grleno.
U nas je Drina izjutra bila mala ali brza, nekada bi je u ljeto iksan čak mogao i pregaziti da nije onog klizavog kamenja. Prevariš se, klizne noga, i ode ti bespovratno.
Zato su nas i plašili, tobože, vodenjakom, nekakvijem vodenim duhom koji je, štono vele, živjeo u rijeci i bičem uvlačio i davio ljude u Drini.
Vele još, liči na patuljka sa kozjim nogama i ako ti ime zove i odazoveš se triput, gotov si, odvućiće te u svoj podvodni stakleni dvor da mu budeš sluga!
U ovo doba dana Drina bijaše veća, pušte branu pa se dobrano podigne, i ko je htio preći, zvao je neku Vojku, jedinu koja bijaše skeledžija u našemu kraju.
Prođoh duž obale tražeći Vita, al ga niđe ne nađoh. Vratih se đedu. On je bogumi naljuti dobrano i poče da bogorada. Kud će sad, prevari ga Vito, šta da čini, pomoći mu nema od mene ama baš nikakve, kamenje je pogolemo, a dan već odmakao i sjene se već produžuju.
– Petkoo…. – začuh slabašan glas, više kao jecaj.
– Đede, ču li to? – upitah iznenađeno se okrećući oko sebe.
– Šta, ime đedovo? Ništa ja ne čujem.
– Petkooo … – opet onaj glas, samo sada malo jači i kao da bliže bi.
– Ma đede, neko me doziva, kako ne čuješ? Biće da je Vito! – krenuh putem glasa poskočivši preko kamenja.
– Stanide, Petko, đe ćeš?! – uzviknu moj Živojin,
No ja pokušah da upratim put onog glasa, čas tamo, čas vamo, a na mah kao iz Drine da izlazi!
– Vito, đe si? – dozivao sam – Vito!
– Petko, povrati se ‘vamo odmah kad rečem! – moj Živojin već poče da viče na mene, što je inače vrlo rijetko bivalo.
No ja bijah već podaleko da bih ga čuo i već mi noge bijahu na ivici vode.
Ne znam što bi dalje. Samo osjetih kako mi se nešto umota oko nogu i osjetih ledenu vodu u koju sam uvučen. Nijesam mogao vazduha da udahnem, svud oko mene voda. Nešto me je vuklo sve dublje, i kao kroz maglu ugledah iscereno lice nekog đeda zelene kose i brade i sa rogom posred čela dok sam već gubio dah.
Osjetih da je sve gotovo, sada i ođe.
************************************
Probudiše me iznenada jaki šamari. Živojin je bio nadamnom i derao se:
-Petko! Petko, budi se! ‘Ajde dijete, ‘ajde budi se! ‘Ajde ime đedovo, joj Bože!!
Kako otvorih oči, počeh da kašljem i izbacih bogumi skoro pola Drine iz sebe!
Đed me podiže, jako steže toliko da mi je sve pucalo u tijelu i zavapi:
– Slava Bogu! Živ si, o mili Gospode, hvala ti!!! – i niz obraze mu krenuše suze.
Još zbunjen, trudio sam se da povratim valjano disanje, još nijesam razumio šta se zbilo.
Đed me pokri nekim gunjama iz kola, reče da mirujem i ćutim i da idemo odma’ kući i ošinu volove. Sumrak se polako spustio na Drinu.
Volovi ni makac.
Džaba ih šibao, vukao, eno baš tad se uzjogunili i neće da maknu. Živojin moj opsova sve redom i uvati se za glavu.
Ja se pridigoh iz kola i pogledah iza.
Nijesam bio siguran šta sam vidio, sumrak je bio.
Učini mi se kao neki čovečuljak, mali neki đed iste one zelene kose i brade ko što mi se pričini u Drini, sa crvenom kapicom na glavi.
Stajaše svojim nogicama na jednom točku od zaprege i ceriše se u mene.
No nogice mu ne bejahu normalne, nego nekako dođoše kao u koze!
Ja protrljah oči rukom, on i dalje stajaše tu, a kola i dalje ni makac.
-Đede, vidi ga, đede!! – pokušah Živojina dozvati al mi iz ustiju ne iziđe ni glas.
Počeh Očenaš u sebi i prekrstih se. Kako to uradih, čovečuljak skoči u Drinu i volovi odjedared krenuše.
– Slava Bogu! ‘Ajde Balja, ‘ajde Šaronja! – uzviknu đed i pope se na kola prekrstivši se tri puta.
Kad stigosmo kući – ne znadem, jer bijah zaspao usput. Neko me je preneo i presvukao i stavio u krevet, gdje me je izjutra i probudilo majčino milovanje po obrazu.
-Majko… – osmehnuo sam joj se.
Suze joj okvasiše obraz.
-Majko, što plačeš? … Jel zbog onog što se zbilo? – vrtio sam po glavi, prisjećao se sanan kao kroz maglu…
Ona me poljubi u čelo i reče:
– Plačem od sreće, sine moj, što sam te u subotu rodila! Zato te je poštedio. Spavaj još, odmaraj, danas ti ne moraš ništa.
Kasnije tog dana kada ustadoh, svi me gledahu nekako čudno,svi me paziše, stričevići me gledahu al ne smedoše ništa pitati, đed nije izlazio iz svoje sobe cijelog dana, a čiko Novak dođe i donese tužnu vijest da se Vito juče udavio u Drini.
Moji ukućani se samo pogledaše i prekrstiše.
