-
Nikad ne počinjite knjigu s opisom vremena. Ako je to samo zbog stvaranja atmosfere, a ne reakcije protagonista na vremenske prilike, to ne sme trajati predugo. Čitalac će početi da preskače stranice u potrazi za likovima.
-
Izbegavajte prolog: može biti naporan, posebno ako dolazi nakon uvoda koji već ima uvodnu reč. To se najčešće nalazi u non-fiction knjigama. Prolog u romanu je priča u pozadini, a ona se može umetnuti u roman kad god želite. Lik u Steinbeckovom romanu „Sweet Tuesday“ najbolje je to opisao: „Volim mnogo razgovora u romanu, ali ne volim kad mi neko objašnjava kako onaj koji govori izgleda. Želim to sam da shvatim prema načinu na koji govori.“
-
Nikad ne koristite nijedan glagol osim „rekao je“. Dijalog pripada likovima, a glagoli su upadice pisca u priču. Na primer, „rekao je“ je mnogo manje napadno od „slagao je“, „prostenjao je“, „promrmljao je“, „upozorio je“ i slično. Najgore je kad autor koristi komplikovane glagole za koje vam treba rečnik.
-
Držite uskličnike pod kontrolom. Maksimalno dva do tri na sto hiljada reči, osim ako niste vešti kao Tom Wolfe – u tom slučaju, samo izvolite.
-
Nikad ne koristite reč „najednom“. Primetio sam da autori koji koriste reč „najednom“ imaju manjak kontrole nad svojim uskličnicima.
-
Probajte da izostavite delove koje čitaoci preskaču. Setite se šta sami preskačete kad čitate roman: debele prozne celine s previše reči.
Elmore Leonard