Višnja je poznata po tome da u čoveku pročita više nego što bi on želeo da otkrije.
U usponu svoje karijere, kao klinički psiholog i policijski konsultant, prepoznaje ono što drugi ne vide – skrivene emocije, potisnute strahove i laži koje zvuče istinito.
Višnja čita ljude, ali nikome ne dopušta da pročita nju.
Vuk, forenzički lingvista, zna kako da iz rečenica izvuče ono što se na prvi pogled ne vidi. Od kada je upoznao Višnju, prati ga misao da je ona poput nedovršene rečenice – zagonetna, zatvorena… i opasno privlačna.
Kada mu stigne anonimna pošiljka sa starim dnevnikom i porukom: Nije istina ono što mislite da jeste, Vuk se vraća na slučaj za koji policija veruje da zauvek zatvoren. Treba mu neko ko ume da pročita istinu između redova.
Višnja je njegov prvi izbor – ali i poslednja osoba koja želi da otvori ono što je jednom već zatvoreno.
U potrazi za istinom, moraće da prođu kroz tuđe tajne i sopstvene slabosti.
A neke istine… opasnije su od laži.
Napeta i zagonetna priča u kojoj se isprepliću mračne porodične tajne i nepredvidiva ljubavna veza. Višnja i Vuk zajedno razotkrivaju skrivenu istinu, ali će ih njihov odnos dovesti do neočekivanih otkrića o sebi i jedno o drugom.
1. poglavlje
Hvala ti za bele ruže, nek cvetaju
Ovo nije noć za suze, o ne, o ne
Pozvan ulaziš, ali ostaješ gost
Polako, nemoj žuriti u beskrajnost
-Saten, Senidah (2022)
I otkriće se na Strašnome sudu da je jedini smisao života na zemlji bila ljubav.
Ta rečenica odzvanjala je u Višnjinom umu dok je posmatrala mladence.
Gledala je svoju koleginicu kako posmatra svog, sada već zvanično, muža i pitala se: kakva je to nedokučiva sila u očima koja ti ispuni zenice dok gledaš onog koga voliš? Višnja je psiholog, ali kad je još jednom pogledala Anamariju, mogla je da zaključi samo jedno – Božja sila.
Prišla je ogledalu na kom je pisalo: Stefan i Anamarija – just married, čekajući red da čestita novopečenom bračnom paru. Iskoristila je priliku i pogledala svoj odraz – svaki detalj bio je na mestu. Njena tamnocrvena kosa bila je pokupljena u visoku punđu, a nekoliko uvijenih uvojaka padalo joj je niz lice. Nosila je dugu crvenu haljinu koja se slagala s bojom kose i diskretnu šminku.
„Višnja?“, neko je nesigurno izgovorio iza nje. Okrenula se i ugledala doktora Cvejanovića, svog starijeg kolegu, koji se ozario kad ju je prepoznao. „Učinilo mi se da si ti, ali nisam bio siguran. Kako si? Drago mi je što te vidim.“
Osmehnula se. „I meni je drago što vidim Vas. Odlično sam.“
„Gde sada radiš? Dugo te nisam video, samo ponešto čujem o tebi.“
„I dalje sam u Zavodu za mentalno zdravlje.“
„Jedan kolega mi je rekao da su ti ponudili angažman u privatnoj klinici NeuroVita?“
„Jesu. Tamo odlazim dva puta nedeljno, radim dijagnostiku.“
„A policija?“
„Tamo sam konsultant – po potrebi.“
Zadivljeno je klimnuo. „Kako sve to postižeš, dete?“
Slegnula je ramenima. „Život mi je prilično… nezanimljiv ako izuzmemo posao, tako da za to imam dovoljno vremena.“
„Mladi ljudi gore od ambicije… ali lako mogu i da pregore. Pazi da se ne izgubiš u svemu tome.“
„Hvala Vam. Nekad mi baš prija ovakav razgovor s Vama.“
„Višnja, znaš gde sam. Uvek si dobrodošla na kafu. I ostali bi ti se obradovali. Uostalom, kad te vidim, pomislim da si se zaputila na forenzičko odeljenje. Bilo bi lepo da jednom pomislim da si svratila kod nas – samo na kafu.“
„U poslednje vreme svi mi govore da, kad me vide, pomisle na pacijente, kriminalce i policiju.“
„Ljudima poput tebe talenat je i blagoslov i prokletstvo, Višnja. Nekada i krst koji treba da nose.“
Red se raščistio i konačno su došli na red.
Anamarija je bila Višnjina koleginica. Upoznale su se kada je Anamarija kružila između psihijatrijskih ustanova, a Višnja je tada takođe bila na specijalizaciji. Dopalo joj se da radi s njom – bila je ambiciozna, inteligentna i volela je psihoanalizu. Imale su mnogo zajedničkih tema.
Anamarija je u venčanici izgledala kao anđeo. Bila je jedna od onih osoba kojima se dobrota vidi u očima, a njen muž Stefan očigledno nije bio slep za tu dobrotu, niti imun na njenu ženstvenost i lepotu.
„Čestitam, mnogo sam srećna zbog tebe!“, čvrsto ju je zagrlila.
„Hvala, Višnjice. Mnogo mi je drago što si došla.“
„Ne bih ovo propustila. Hvala što ste me pozvali.“
Kasnije je sedela sa čašom šampanjca u rukama, razgledajući dekoraciju za koju je čula da ju je radila Anamarijina najbolja prijateljica – ona što je igrala skoro celu noć. Posle mladenaca, delovala je kao najveselija osoba u sali.
Skrenula je pogled s nje kada je osetila nečiju ruku kako je nehajno dodiruje po ramenu. Okrenula se i ugledala Stefanovog kuma Jovana. Pilot joj se smeškao i očima i usnama, odmeravajući je taktično.
„Jovan, je l’ tako?“
On se široko osmehnuo i seo pored nje na praznu stolicu. „Zapamtila si.“
„Ti… voziš nešto…“
„Pa… avion.“ Njegovo samopouzdanje širilo se oko njih kao veliki balon.
„Vau.“
„Čuo sam ironiju u glasu.“
„To mi je i bio plan. Stvarno misliš da će svaka devojka da padne s nogu kad čuje da si pilot?“
„Ne bih to ni pomenuo da me nisi pitala šta vozim.“
„Nisam pitala. Rekla sam da voziš nešto.“
„’Nešto’ je prilično neodređeno.“
„Mnoge stvari u životu su neodređene, Jovane. Reci, treba ti nešto?“
„Pa, želeo sam da te pitam da li bi da plešeš sa mnom, ali…“, pogledao je ka Anamariji koja je stajala na sredini sale, dok su se devojke okupljale iza nje, „vidim da sledi bidermajer, pa ću sačekati.“
„U tome svakako neću učestvovati.“
Podigao je obrvu. „Nećeš da hvataš bidermajer?“
„To ti je korisna informacija – pokazuje koliko me trenutno ne zanimaju muškarci, pa bi možda trebalo da svoju sreću potražiš negde drugde.“
„E pa, meni se trenutno ne traži bolja prilika. Ipak ću se vratiti kasnije da vidim jesi li se predomislila.“
„To je tvoje pravo.“
Nasmešio se. „Prilično si interesantna.“
„Ja se s tobom ne bih složila, ali hvala ti, Jovane. Vidimo se.“
Zaista, Višnja se nije ni potrudila da stane u red devojaka koje su hvatale bidermajer.
Pijuckala je svoj šampanjac, potpuno nezainteresovana za gužvu i uzbuđenje koje se dešavalo iza nje. Listala je mejlove i označavala one važne na koje će odgovoriti sutra.
U tom trenutku nešto je udarilo u njenu čašu i sav šampanjac se prosuo po haljini. Iznenađeno je podigla pogled i ugledala buket na stolu – bidermajer.
Anamarija je i dalje stajala na sredini sale, s rukama preko usta, dok su se gosti smejali.
Prišla joj je, smejući se.
„Ovo nisam očekivala“, nasmejala se Višnja, dok joj se srce malo ubrzalo.
„I tebe neko da iznenadi.“
„Srećo, da si bacila još malo udesno, pogodila bi pevača“, našalio se Stefan, ali Višnja je jedva čula njegove reči.
„Namerno si ovo uradila?“
„Ne, stvarno nisam. Odletelo mi je slučajno.“ Oči su joj zasuzile od smeha dok je grlila Višnju i ljubila je u obraz.
„Je l’ ćeš da ponoviš?“
„Nema šanse“, ubacio se Stefan. „Tebi je bio namenjen, očigledno.“
Anamarija je sela pored nje. „Izvini zbog haljine, molim te.“
„Ma, odeća k’o odeća. Opraćemo je. Idem do toaleta da vidim može li da se skine.“
„Hej, je l’ ti je ono Jovan prilazio?“
„Kum? Jeste.“
„I?“
„Ništa.“
„Jovan je divan. Deluje arogantno, ali nije takav. Prišao je da nas pita ko si.
“
Ustala je sa stolice. „Više sreće gospodinu pilotu drugi put“, rekla je i slegnula ramenima.
Višnja je tiho psovala u kupatilu, trljajući vlažnim ubrusom fleku koja je samo postajala veća. Izdahnula je i bacila peti zgužvani papir u korpu.
„Izgledam kao idiot.“
„Dobro ste?“
Okrenula se i ugledala visokog momka na vratima. Bio je naslonjen na dovratnik, s rukama u džepovima, posmatrao ju je. Nosio je crne pantalone i jednostavnu belu košulju, a osmeh mu je delovao opušteno.
„Dobro ste?“, ponovio je tiho.
Višnja je pogledala u svoju haljinu, pa u njega. „Bidermajer je udario u moju čašu i prosuo šampanjac po haljini.“
„Bidermajer se ne hvata sa šampanjcem. Treba obe ruke da budu spremne, nekad je to borba na život i smrt.“
„Nisam ni hvatala. Mlada me je pogodila.“
„Nije se činila tako agresivno.“
Prišao joj je polako, tako da joj je dah lagano milovao obraz. Izvukao je platnenu maramicu iz džepa.
„Neko i dalje to nosi?“
„Verovali ili ne, dobio sam je uz odelo i sačuvao. Nikad se ne zna. I vidiš – isplatilo se.“
Nakvasio je maramicu i pogledao je pravo u oči. Maramicom je pažljivo skidao ostatke ubrusa s haljine, a zatim pokušao i fleku. „Videće se ipak malo, ali će se skinuti kad opereš. Moglo je da bude vino, teši se.“
Lagano je pritisnuo. Višnja je osetila njegov dodir na struku, lagan, ali postojan. Pogledala je prema njegovoj ruci, a onda u njegovo lice, i kroz njegove zelene oči prešla je tiha igra, poput poziva ili izazova.
„Svestan si da me pipkaš?“
„Hej, moram da skinem fleku, a ti mi bežiš unazad.“
„A to ti je nova tehnika – da mi palcem prelaziš preko struka?“
„Ne prelazim…“, zastao je, uhvativši sebe kako mu palac nesvesno klizi levo-desno. „Nesvesno.“
„Interesantni su ti nesvesni automatizmi.“
Pogledao ju je ispod oka, sa onim blagim smeškom .
„Eto, sad je bolje. Samo… imaš veliku fleku od vode.“
Okrenula se ka ogledalu. Tamni krug odudarao je od ostatka haljine. „Ja sam pokretni cirkus.“
„Iskreno, čak i tako izgledaš lepše od većine žena tamo.“
Podigla je obrvu. „Da shvatim to kao kompliment?“
„To mi je bila namera.“
Pogledala je u sušač za ruke, pa u njega. „Ovaj… Je l’ bi mi učinio uslugu?“
Okrenuo se ka sušaču, pa se nasmejao. „Da te podignem?“
Nasmejala se i klimnula glavom.
Prišao je i obuhvatio je jednom rukom ispod kolena, podigao je, a ona se pridržala za njegova ramena.
„Kako ćemo ovo da izvedemo?“
„Nemam pojma. Samo me približi, taman je u toj visini.“
I zaista, sušač se upalio čim mu se približila.
Jednom rukom ga je obgrlila oko vrata, a drugom ispravljala haljinu.
Pogledi su im se sreli i zadržali. Ponovo se nasmejala, osmeh je bio pun znatiželje. Potpuni stranac je drži u naručju pored sušača ruke da bi sušila haljinu – situacija je bila krajnje komična. Bila mu je dovoljno blizu da jasno vidi svaku crtu lica – i nepravilnosti i savršenstva – lepo izvijene usne i zelene oči oivičene gustim trepavicama.
Mirisao je osvežavajuće, parfemom koji tera maštu da luta daleko odavde.
„Hvala ti.“
„Nema na čemu. Ja sam Vuk.“
„Višnja. Drago mi je.“
Pogledao je njenu kosu, usne mu se blago razvukla u osmeh.
„Pa… jesi Višnja.“
Nešto joj je preseklo stomak. Srce joj je ubrzano kucalo i strah joj je prostrujao kroz telo, ali i neobjašnjiva želja. Udahnula je duboko.
„Dobro si?“
„Jesam, jesam.“ Pogledala je fleku, koja je zaista izbledela. „Dobro… bolje je. Hvala ti.“
Polako se izvukla iz njegovih ruku i spustila stopala na pod. Pogledala se još jednom u ogledalo. ,,Definitivno bolje.“
„Drago mi je da sam pomogao.“
Zajedno su ušli nazad u salu. Nasmejala se videvši Stefana koji se popeo na stolicu i grlio Anamariju. Na trenutak je zamislila svoje venčanje i da neko bude najsrećniji čovek na svetu jer ženi baš nju. Odavno se pomirila sa tim da se njeno venčanje neće možda ni desiti, da je njena misija na ovom svetu možda drugačija i da ne uključuje ono što je oduvek želela – porodicu. Samoća je najgora boljka. Od nje se najbrže umire – govorila je njena majka. Ipak, od kad zna za sebe sve važne periode pregurala je sama, bez ijednog muškarca da joj bude oslonac i podrška. Navikla je da samu sebe diže iz blata i gura napred. Uzdizala se do zvezda, udarala o zemlju, padala, ustajala – sasvim sama. Ipak, to što možeš sve sam, ne znači da moraš, ali trenutno nema drugog izbora.
Krenula je do svog stola, a on je krenuo za njom. „Ja sedim ovde.”
„I ja.”
„Pa, kako…?”
„Zakasnio sam, tek sam sada došao. U haosu sam — juče sam stigao iz Beograda, ali sam se potrudio da ispoštujem mladence, pošto majka nije mogla da dođe. Slobodno je ovde pored tebe?”
„Jeste.”
Seli su jedno pored drugog. „Je l’ bi da ponovo okušaš sreću sa pićem?”, zadirkivao ju je.
„Znaš šta, može crno vino.”
„U, to je rizično.”
Nasmejala se. „Nadam se da Anamarija nema rezervni bidermajer.”
Pitali su konobara za dve čaše crnog vina.
„A dok stigne piće… da li si za ples, možda?” Izdahnula je i pogledala ga ispod oka. „Zaslužio sam.”
„Zašto sam pomislila da bi mi učinio uslugu bez da očekuješ nešto zauzvrat?”
„Ne očekujem. Ne moraš da plešeš ako ne želiš.”
Ustala je. „Hajde.”
Pobednički se osmehnuo i krenuo za njom. Nekoliko ljudi je pogledalo u njihovom pravcu dok su stajali pri kraju sale, u polumraku između svetala. Nežno je spustio ruku na njen struk, kao da mu je to došlo sasvim prirodno. Miris vina i hrane mešao se sa mirisom njenog parfema.
„Ko si ti?” pitao je tiho dok su se njihali uz neku prilično dobru melodiju iz osamdesetih.
Slegnula je ramenima. „Višnja.”
„Čime se baviš, Višnja?”
„Ja sam klinički psiholog.”
„I ličilo mi je da je nešto egzotično u pitanju.”
„Nema tu ničeg egzotičnog.”
„Razumevanje različitosti među ljudima kroz bolesti jeste jedan vid egzotičnog interesovanja. Da nije, radila bi u nekoj firmi kao psiholog za duplo veću platu.”
„Plata mi nije loša, a mnoge moje kolege rade u firmama u HR-u zato što nemaju kud, tu je najveća potražnja. Meni se posrećilo.”
„Sreća ili umeće? Klinička psihologija je i neka vrsta umetnosti.”
„Šta ti znaš o tome?”
„Onoliko koliko sam čitao.”
Zastala je. „Ti si psiholog?”
On je iznenada obuhvatio oko struka i nagnuo je nadole, zatim je polako ponovo privukao sebi.
„Ne. Ja sam lingvista. Forenzički lingvista – preciznije.”
„Stvarno?” U njenom glasu čulo se iskreno iznenađenje. „Ne znam mnogo o tome”, priznala je. „Zvuči kao CSI verzija profesora jezika.”
„I nije daleko od toga”, nasmejao se. „Završio sam osnovne studije iz engleskog jezika i lingvistike, pa master iz primenjene lingvistike. U Americi sam specijalizirao forenzičku lingvistiku — analizu jezika u pravnom i kriminalističkom kontekstu.”
Zainteresovala se. „I, kako ti ide?”
„Radim na analizama iskaza, anonimnih pisama, pretnji, svedočenja… Gledam kako ljudi koriste jezik — ne samo šta kažu, već kako to kažu. U tim nijansama se često kriju laži, strah, manipulacija… ili istina koju pokušavaju da prikriju.”
„To je slično kao ja…” Ugrizla se za jezik. Nije želela da mu kaže da radi i kao policijski konsultant — posmatra osumnjičene tokom ispitivanja, pregledava snimke, procenjuje iskrenost kroz govor i neverbalnu komunikaciju.
Shvatila je da zapravo rade veoma slične stvari — ona analizira izgovoreno, on napisano — oboje traže istinu u pukotinama.
„Da, slično je dijagnostici, kao test koji otkriva nesvesno, znaš. Ljudi misle da mogu da ga kontrolišu ono što kažu i napišu… a ne mogu. To je ono što me uvek privlačilo.”
„I kako si završio ovde?”
„Radio sam neko vreme u Americi, a onda me prijatelj pozvao da mu pomognem u Beogradu. Posle nekog vremena… preselio sam se ovde. Beograd mi je bio previše.”
„Interesantno je to, Vuče.”
S obzirom da su sedeli za istim stolom, Višnja i Vuk su proveli veče pijuckajući vino, razmenjujući iskustva i povremeno ustajući na ples. Anamarija ih je jednom povukla da svi zajedno zaigraju, pa su ostali do kasno u noć.
„Hvala što ste me pozvali, bilo je divno”, rekla je, zagrlivši Anamariju i Stefana.
„Hvala tebi što si došla. Kad završim sa specijalizacijom, zvaću te na neki mali ručak.”
„Divno, onda se vidimo uskoro.
Izašla je na hladan jesenji vazduh i ogrnula se sakoom. Već je zakoračila prema parkingu gde ju je čekao taksi0 kad je začula zadihan glas:
„Višnja!”
Zastala je. Nije se ni pozdravila s njim kad je odlazila; samo je uzela stvari i izašla. A i sama je znala zašto — iako to nije želela sebi da prizna.
Okrenula se. „Hej, moram da krenem.”
„Hteo bih ponovo da te vidim.”
Pogledala je u mesec koji se probio između oblaka. „Vuče, hvala ti na lepom društvu, ali…”
„Imaš dečka?”
„Ne.”
„Onda?”
„Ne mogu.”
Nakrivio je glavu i pogledao je skeptično. „Ne možeš?”
„Ne.”
„Barem mi ostavi neki kontakt.”
„Bolje ne.”
„Pokajaćeš se.”
Nasmejala se. „Rizikovaću.”
„Višnja…”
„Vuče, laku noć. Hvala za haljinu… i hvala na lepom društvu.”
Ostao je da gleda za njom dok se njena crvena kosa presijavala na mesečini.
A ona, kada mu je okrenula leđa pomislila je kako je donela najgluplju, ali najsigurniju odluku. Da je upravo otpila iz čaše gorčine koja nosi samoću, prazan krevet i prazno srce koje ne obavlja osnovnu funckiju pored pumpanja krvi – da voli.
Dragi čitaoče – dobrodošao u još jednu priču o hrabrim ljudima. U ovoj priči spajam specifičan trio – ljubav, misteriju i psihologiju. Razmišljala sam da li da glavna junakinja bude psiholog, ali, kako je rekla jedna moja koleginica, pisanje o psiholozima je postao moj zaštitni znak na ovoj platformi. Želim da ti pružim još više uvida u naš svet, dileme, borbe sa kojima se suočavamo…Naravno, imaj i vidu da su neke stvari prilagođene zbog same radnje knjige i da bi bilo interesantno vama čitaocima. Ipak, sigurna sam da ćeš naći nešto za sebe u ovoj priči i poistovetiti se sa nekim likom. Uživaj u čitanju ♥️
