1. poglavlje
Duvao je snažan vetar već treći dan, i kiša je povremeno sipila. Novosadske ulice su bile prazne, sumorne, tihe. Nikome se nije izlazilo. Samo oni koji su morali odlazili su na posao, i žurili da plate račune koji su tih dana stigli na kućnu adresu. Gužve nije bilo, ali ljudi su bili neraspoloženi, tmurna lica, ili zamišljeni poput gospođe Marinković. Osim što je obavljala kućne poslove, bila je zadužena i za plaćanje računa. Sve je na nju spalo otkako se i druga ćerka udala. Sinovi, Neša i Pedja, bili su manje zahtevni, kao i snajke, koje je slabo viđala.,Ah, ta njena Lara, odmalena je bila očeva mezimica, i sve joj se ispunjavalo!’ razmišljala je tako gospođa Jelena, plavokosa, lepa žena u pedeset i prvoj godini života, a ipak je popuštala i ona ćerki.
Ušla je u svoj mali, braon auto, koji je tog hladnog jesenjeg dana pretrpeo štetu, i bio sav isprljan od blata. Htela je da pođe kući, ali ugledala je dobro poznatog gospodina koji joj je išao u susret. Zastao je, mahnuo joj i, ogrnuvši se, nastavio da ide prema privatnoj ordinaciji koju je otvorio pre nekoliko godina.,Doktor Stanisavljević’, prošaputala je njegovo ime, i nastavila svojim putem. Nije se ljutila što nije stao i obratio joj se jer je znala da ga čekaju pacijenti.,A mene moji najbliži.’
Čim je stigla kući, podgrejala je ručak i stavila na sto. Supa sa knedlama od džigerice zamirisala je na stolu.,Da joj pokažem goblen. Već je pri kraju.’ Mislila je da će ćerka biti ponosna na nju, ali tokom ručka, Lara nije ni pogledala ono što je majka radila. Umesto toga, ljutila se na nju što jelo nije sveže već jučerašnje. I još mnogo kritika je uputila na njen račun.
– Mislila sam da će ti se dopasti,Kosovka devojka.’ Tvoja sestra bi bila oduševljena. Zar nije lepo, zete?
– Sviđa mi se. Vi imate ukusa i sve što radite je savršeno. Deca i ja nemamo šta da vam prebacimo.
– Ali, ja imam. Mama se zabavlja sa goblenima i učlanila se u biblioteku, a nas je ostavila da se sami borimo sa decom.
– Trudim se koliko god mogu da vam pomognem. Ali, ti si nezadovoljna… Rekla bih da se stidiš mog porekla. Da, Laro, istina je! Ne cenim me i ne vidiš da sam se žrtvovala za porodicu.
– Nisi morala da stvaraš porodicu.
– Želela sam.
– A želela si i doktora?
– Ne razumem šta pričaš.
– Jelena, ne slušajte je. Ima ona svojih bubica…
– Ne, Tošo, pusti je da završi. Neka kaže šta misli. Neka izbaci sve iz sebe.
– Neću ti više ništa reći. Hoću samo da taj čovek bude što dalje od nas.
– Lečio te je kad si bila dete.
– Pa je usput i tebe lečio. Otac je umro tvojom krivicom.
Bacila je salvet na sto i povukla se u sobu. Todor je bio ljut na ženu. Izvinio se tašti i pošao u sobu.
– Ona je takva. Do sutra će se već smiriti – ubeđivao je Toša svoju taštu, a ona je i dalje stajala na istom mestu i ćutala. Predosećao je da će se nešto značajno dogoditi. Nešto što će promeniti njihove živote.
