4. poglavlje
Krajem novembra, Jelena i njena školska drugarica vratile su se kući. Sve se odvijalo kao ranije. Život se nastavio tamo gde je stao. Samo što je Jelena sada posvećivala više vremena sebi i svojim prijateljima. Srela se i sa drugovima iz detinjstva, i družila se sa njima. Planirali su i da zajedno, za vreme leta, odu na njenu vikendicu na Dunavu, i da se provedu uz tamburaše i sremačke pesme. Htela je i da svrati jednom do doktora Stanisavljevića, ali uvek je nekako odlagala. Ni sama nije znala zašto. A i on se njoj ne javlja. Šta li je sa njime? Da se nije nešto naljutio?
Jednoga popodneva, dok je ćerka spremala večeru, ona joj reče za svoja osećanja prema doktoru, i kako želi da se vidja sa njime. Lara je nije podržala.
– Sa tim čovekom? Da se nisi možda vidjala sa njim dok je tata bio živ? Jesi li mu zakazivala sastanke? Mama ja to moram da znam.
– Kako možeš tako nešto da kažeš, Laro. Već smo pričale o tome. Naravno da nisam imala ništa sa Markom. Bili smo samo prijatelji. Pa čak ni to. Upoznali smo se kad si ti bila mala i bolesna. Vaš otac ga je doveo u kuću, da te pregleda. Posle toga sam ga videla još par puta. I više nikada… Do pre dve godine…
– Šta se desilo kada ste se ponovo videli? Jeste spavali zajedno?
– Ne, samo sam ga videla nekoliko puta.
– I sada bi da budeš sa njim? A ja, mama? Znaš li da sam ponovo trudna?
– Imaćeš bebu? Pa to je divna vest!
– Da, biće ponovo dečak – uzdahnula je. – Imam ćerku i sina… Nisam planirala, ali… Desilo se. I zato si mi ti potrebna. Da budeš tu kada beba dodje…
– Neću te napustiti. Ti ćeš imati svoju kuću u obližnjem naselju, i ja ću te posećivati. Toša je već sve sredio. Hoću da imam svoj mir i tišinu.
– Odričeš me se, majko.
– Nikada, lepotice moja. Ni tebe, ni tvoje sestre, ni braće. Samo želim da budem sa čovekom koga volim.
– Šta kaže njegov sin na to?
– Mislim da on neće imati ništa protiv naše veze.
– E pa onda, majko… Idi kod njega. I srećno!
– Hvala ti, dušo moja. Volim te. I srećna sam zbog tebe – rekla je, poljubila ćerku u obraz i otišla kod doktora.
Nije pokucala na vrata njegove ordinacije. Samo je ušla. Ugledala ga je kako stoji kraj prozora i drži neke papire u rukama. Verovatno nečije rezultate. Izgovorila je njegovo ime, i on se okrenuo. Iznenadio se kad je video. Bila je u elegantnoj zelenoj bluzi i uzanim crnim pantalonama. Divna je, pomislio je. Prišao joj je i poljubio je u šaku koju mu je pružila.
– Nisam te očekivao. Mislio sam da si ostala u Parizu sa onim mladićem.
– Ne razumem o čemu pričaš.
– Znaš ti vrlo dobro.
– Da možda nisi bio i ti na putovanju? – pitala je, iznenadjena, ali i srećna. On je išao na to putovanje, video je onaj poljubac, bio je ljubomoran, što znači da je voli. A krio je to.
– Ništa osim poljupca se nije dogodilo izmedju nas. Molim te da mi veruješ. Posle onog susreta u parku nismo se videli. Nije mi stalo do njega. Ja želim…
– Reci mi, Jelena, šta želiš? – pitao je i zagledao se u njene tople, krupne, zelene oči.
– Tebe želim – rekla je iskreno.
– To znači da…
– Da, Marko, tako je već dve godine… Kada sam se šetala sa unukom Dunjom i videla te u Dunavskom parku… Ti si mi i ćerku izlečio… Uvek sam ti bila zahvalna. Uvek sam ti se divila. I iz te zahvalnosti i divljenja, nastala je ljubav. Zaista je tako. Želim da provedem ostatak života sa tobom. A ti ne želiš da budeš sa mnom, lepi moj Marko?
Visok i zgodan muškarac joj se približio i zagrlio je, spustivši nežan poljubac na njene usne.
– To mi je bila najveća želja u životu. Volim te i želim da zauvek budem sa tobom – provukao je prste kroz njenu kosu kada je neko ušao u ordinaciju. Bio je to njegov sin Veljko.
– A ko je ovo, tata? – pitao je on.
– Moja verenica, Jelena – rekao je jednostavno. – Sećaš li se gospodje Marinković o kojoj sam ti pričao? E pa to je ona.
– A vi ste, dakle, ta gospodja Marinković? Čuvena njegova Jelena…
– Ne znam samo po čemu sam to čuvena.
– Tata mi je pričao o vama. Imate četvoro dece. Svaka vam čast. A tako lepo izgledate.
Ona mu reče da ima jedanaestoro unučadi, i da će njena Lara da rodi još jedno dete.
– Pa mi to ulazimo u veliku porodicu, oče. Zadovoljan sam, tata. Radujem se tvojoj sreći. Drago mi je, još jednom – rukovao se sa Jelenom, a onda nešto rekao tati u vezi posla, pa otišao kući.
– A mi ćemo do Petrovaradinske tvrdjave. Pristaješ? – pitao je Jelenu.
– Naravno.
Šetali su se na tvrdjavi, razgledali okolo, zastali kod sata, posmatrali Dunav i čamce koji lagano plove na blagom povetarcu. Zgrade, mostovi koji razdvajaju Bačku i Srem videli su se izdaleka. On je sve vreme držao u zagrljaju. Nije je ispuštao iz vida. Nikada nije bio srećniji kao toga dana.
– Hajdemo na kolače – predložio je i vodio je, a ona je bila poslušna, naslonjena na njega i sela. Poručili su parče čokoladne torte i krempitu sa višnjama.
– Hoću sok od pomorandže – prošaputala je.
– Ja ću čašu mineralne vode – rekao je, a kada se konobar udaljio, nastavio je sa razgovorom. Pričali su o prvom susretu, venčanju koji će se obaviti u Opštini, a onda će otići na svadbeni put u Pariz. Marko je voleo Pariz i odlazio je često tamo. A ovoga puta će biti sa voljenom.
– A, evo su i moji unuci! Ne mogu oni bez mene.
Nasmejali su se svi. Dunja i Vuk su se smestili pored bake.
– I mi ćemo tortu – rekla je Lara. – Dakle, vi ste taj doktor Marko? Pa drago mi je, doktore. I da usrećite moju majku – dodala je nešto kasnije.
– Za to se ne brinite.
Nasmejali su se svi. Nazdravili su njihovoj sreći i ostali do kasno na tvrdjavi, slušajući vesele, tamburaške pesme.
– Volim te, Marko.
– Ja tebe još više, jedina moja – prošaputao je i nežno poljubio ženu koju je beskrajno voleo.
