2. poglavlje
Kada je gospođa Jelena sutradan ustala iz svog bračnog kreveta, bilo je oko deset sati.
Uspavala se. Nikada ona nije spavala tako dugo.
Jutro je bilo lepo, sunčano, i kiša je prestala da pada. Rešila je da se prošeta do Dunavskog parka. Obično bi ustala u pola sedam, da decu isprati u školu i spremi im užinu, ali ovoga jutra nije bilo tako. Ovoga jutra je mislila na sebe. Namestila je krevet i poređala bledožute jastuke, i izašla napolje bez pozdrava. Nije ih pozvala, niti im ostavila poruku na papiru kuda ide i koliko će se zadržati. Ovo je njen dan i ona će ga iskoristiti. Izabrala je sivi kostim, obukla se i pošla.
– Vidi ti nje! Sama se šeta u parku – progovorio je neko iza nje. – Nisam te godinama videla. Ne mogu da te prepoznam. Promenila si se – pozdravila je njena školska drugarica.
– Jel na bolje ili na gore?
– Prolepšala si se.
– I ti dobro izgledaš. Mladolika si.
– Mladolika ali punačka. Za razliku od tebe. Prava si dama. Oduvek sam znala da ćeš dobro proći u životu. Verovatno si srela nekih dasu, udala se i sada si srećna.
– Moraću da te razočaram. Udovica sam već desetak godina.
– Oh, tako mi je žao! Pa imaš li decu?
– Imam dva sina i dve ćerke.
– I tako zgodna pored toliko porođaja!
Jelena je samo slegla ramenima, i zamolila da nastave šetnju.
– Pričaj mi o sebi i deci. Jesu li sa tobom?
– Starija ćerka se udala i u Šumadiji je. Ima tri sina. Povremeno mi piše. Ja odem dva tri puta godišnje kod nje. Zet i njegovi me lepo dočekaju. Prija mi svež planinski vazduh i šumadijska jela. Sinovi su mi dobri i snajke poslušne. Mnogo me vole, i ja im uzvraćam istom ljubavlju. Jedan sin ima petoro dece. Drugi ima samo jednog sina, i on je nešto bolešljiv pa ga često vode po banjama. A jedna ćerka je kod mene – uzdahnula je i zagledala se u jezero. Setila se jučerašnjega razgovora. Lara je osuđuje što se druži sa doktorom. A ona, zaista nije imala ništa sa njim dok je bila u braku sa Mihailom. Bila mu je verna i dala mu svoju čednost. Volela ga je i žalila, i nikada ga neće zaboraviti njegovu dobrotu i ljubav koju je imao za nju. Ali, život se nastavlja, i ona želi da ponovo zavoli.
– Čini mi se da sa tom ćerkom imaš problema.
– Sinoć je došlo do nesporazuma. Ali, rešiće se to.
– I ja sam usamljena. Imam ćerku i sina. Ova studira i ne misli na udaju. Pustila sam je. A sin se oženio i imam jednog unuka. Razmažen je i ne sluša me. A snajka se ljuti kada sam stroga prema njemu. Dosta mi je više. Tako bih otišla negde… Na nekoliko dana… Da ih više ne slušam. Imam ušteđevinu… I hoću da je iskoristim.
– A šta tvoj muž kaže na to? – pitala je Jelena.
– On ne može ništa više da mi zabrani.
– Niste više zajedno. Ili si i ti udovica?
– Ovo prvo. Rastali smo se. Kada je on počeo da pije i da me vara sa svakom, podnela sam zahtev za razvod. Nisam to želela… Ali, morala sam zbog dece. Da smo ostali zajedno, ne bi bilo dobro. Ovako, mirna sam, uredila sam svoj život i borim se. On je sa drugom. Ponekad poseti ćerku. Ja tada nisam kod kuće.
– Kao danas…
– Za mene je bolje da se ne vidimo. Teško bi mi bilo. Dugo smo bili zajedno. Ne zaboravlja se to nikada…
– Da, u pravu si – uzdahnula je Jelena i zastala. Gledala je zamišljeno u jezero. Nije joj bilo lako u životu. Patila je i ona, ali nikada kao sada. Tako bi i ona otišla nekuda daleko, gde nema ćerke koja joj stalno nešto zamera i gde će malo da se odmori. Da oseti i ona malo slobode kao ovaj sivi golub što je sleteo u park i stao da pije vode.
– Da odemo na piće? – pitala je drugarica Mila.
– Drugi put. Obećavam ti. Još malo bih ostala i prošetala se.
– U redu. Nadam se da ćemo se uskoro čuti.
Volela bih iskreno da ti i ja odemo negde i ostavimo ove naše, i da se provedemo. Zaslužile smo to.
– Razmisliću o tome, pa ću te pozvati.
– Do skorog vidjenja, draga moja prijateljice.
U trenutku kada je polazila, neko im se približio i pozdravio se sa gospođom Marinković. Bio je to doktor Stanisavljević.
– Draga Jelena. Ne zovete me danima.
Mila je namignula svojoj prijateljici.,Vidi ti nje! Nije ni ona baš tako naivna. Ovo je neki njen…’ Mislila je, ali nije bila pakosna, već se iskreno radovala da njena prijateljica pronadje svoju sreću. Ona zaslužuje sve najbolje. A ovaj čovek se vidi da je ozbiljan, fin i pristojan. Ljubi je i u ruke.
– Ne zaboravi šta si obećala… Na putovanje…
– A gde ćete to da putujete? – pitao je doktor kada se udaljila drugarica.
– Ma pusti ti nju. Ona samo tako priča. Ima uštedjevinu. Pa bi da putuje. A ko zna, možda ću joj se pridružiti.
Pričala je tiho, a oči su joj bile tužne.
– Opet problemi sa ćerkom? Nešto te je uvredila. Ne vredi da kriješ od mene. Vidi ti se u očima. Plakala si. Zašto joj to dopuštaš? Ako tako nastaviš, skroz ćeš propasti. A ja to ne želim – uzeo je njenu šaku i naslonio na svoj obraz. Jelena je zadrhtala. Šta joj je? Zašto se uvek uznemiri u njegovom prisustvu? Obrazi joj porumene kao vino kada joj se on približi. Oduvek je tako bilo. Još od onoga dana kada je došao da pregleda Laru, a ona bila mala i bolesna. Tada ga je prvi put videla. A možda i ranije… Da, on ju je jedne jesenje noći porodio. Taj glas je i ranije čula. Bio je tako nežan i blag. Pomogao joj je.
– Nemojmo o tome. Bolje da svako krene svojim poslom. Tebi se sigurno završila pauza.
– Imam još malo slobodnog vremena. Ako hoćeš, pridruži mi se na ručku. Ima tu jedan restoran… Doći će i moj sin. Da ga konačno upoznaš – predložio je doktor Marko, ali je ona odbila, rekavši da je ćerka, zet i unuci čekaju na ručku.
– Oni su odrasli. Mogu i sami da se snadju oko spremanja obroka. Moj sin je mladji od tvoje ćerke, pa je opet samostalan. A tvoja ćerka Lara je, moraš da priznaš, pomalo razmažena i sebična.
– Kako god. Ona je moje dete. Idem sada. Zbogom! – rekla je ljutito i pošla, ali Marko je uhvatio za ruku.
– Oprosti mi. Nisam želeo da te uvredim. Samo sam bio iskren prema tebi. Ti si još lepa, privlačna žena, muškarci te gledaju. Kao da nisi rađala. Da, Jelena, usudjujem se da to kažem. Muškarci te gledaju, dive ti se… A ja…
Ali, plavokosa žena sa zelenim očima više ga nije slušala. Bila je uvredjena na njega. Okrenula se, ne pogledavši više u njegove smedje oči i prosedu kosu. A on je stajao i još dugo gledao sa njom.
Kada je stigla kući, dočekala je ista priča. Ćerka je bila nervozna, zet ljut što je Lara nesposobna, da se brine o deci, tako da je Jelena morala da se pretvori u domaćicu, da im skuva, posluži ih i obraduje decu sa nečim slatkim. Ranije joj to nije teško padalo, ali sada je želela da se malo odmori od istih ljudi, kuće, dece koja nemaju razumevanja za nju, i ne pitaju je kako je njoj.
– Htela sam, deco, sa vama da razgovaram. Zapravo, da vas obavestim – počela je majka dok su jeli desert od čokolade i jagoda.
– Ne sada, majko. Želim svima nešto da vam saopštim.
– I ja želim da vi znate da uskoro odlazim na putovanje – rekla je, a ćerka je promenila izraz lica.
– Ideš kod Vojke? Pa ne može to tako.
– Nisam rekla da idem kod nje. Srela me je jedna drugarica i predložila mi da negde otputujemo. Sutra ću je zvati da se dogovorimo.
– Sa kojim parama? Oprosti. Pošto ti nisi bila zaposlena u mladosti. Nemaš penziju ako me sećanje dobro služi.
– Nisam bila zaposlena. Počela sam da studiram kada ste vi bili mali, ali prestala sam. Neko je morao vas da pazi i vaspitava. Sada ste dovoljno odrasli da možete sami sebe da izdržavate i obavljate kućne poslove. Ja ću uvek biti tu za vas, ali smatram da imam pravo da odem na nekoliko dana, da se odmorim i odem u neku drugu zemlju. A ti ćeš se već nekako snaći. Možeš ti itekako da budeš dobra domaćica. Samo moraš malo da se potrudiš. Deca će voleti i tvoju kuhinju. I Toša će biti zadovoljan i ponosan na tebe. Samo i ti imaš razumevanja za njega i poštuj ga.
– Ali, majko, ja sada stvarno ne mogu…
– Ja imam poverenja u tebe – prišao je muž, poljubio je u obraz, i ona se malo stišala.
