3. poglavlje
Odlučile su da odu u Pariz. Jelena je bila samo jednom tamo. Na medenom mesecu. Lepo se provela. Mihajlo joj je sve pokazivao i o svemu pričao. On je bio arhitekta i razumeo se i gradjevine. Sve joj je lepo objašnjavao. Divan je život imala sa njim. I deca su im dobra, poslušna, sem Lare. Ona joj stalno nešto zamera. Ne poštuje je. A ona je tako voli. I nju i svu decu. Obožava i unuke.
Sada je stajala pored Ajfelove kule i tužno je posmatrala.
– Ti si se nešto rastužila? – pitala je Mila. – Setila si se nečega, jel da?
– Setila sam se mog medenog meseca. Ovde sam bila sa Mihajlom.
– Da sam znala, ne bih ti predložila da ovde dodjemo.
– Možda je dobro što smo baš ovde došle. Da se oprostim sa prošlošću i sa Mihajlom.
– Kako bi bilo da odemo do hotela i spremimo se za proslavu koju organizuju? – pitala je Mila.
– Pa možemo… – pristala je Jelena.
Toga dana su bile na zabavi u hotelu u kome su odsele, a koji se nalazio u blizini centra. Narednoga dana, bile su na izložbi slika, gde su se upoznale sa mladim slikarom Albertom, a istoga dana bile su i u Operi. Sjajno su se provodile i čak su mislile da produže svoj odmor u Parizu.
– Ostaću još malo na obali Sene.
– Ja sam gladna – rekla je Mila. – I danas ću poručiti supu od luka. Njihovu čuvenu.
Jelena se blago osmehnula. Ostala je još kraj obale Sene, a kasnije je poručila taksi i zamolila ljubazno, na francuskom, da je odvede do obližnjeg parka. Poslušao ju je i nije joj papreno naplatio. Bila mu je tako ljupka i slatka ova dama sa zelenim očima i plavom kosom koje se spuštala do ramena.,Lepa žena.’ pomislio je. Rekla mu je da je iz Srbije. A on nikada nije čuo za tu zemlju.
– Vi? – iznenadila se Jelena, ugledavši pred sobom mladoga slikara koga su juče upoznale na izložbi.
– Madam Jelena… Ja, ja… – rekao je i seo kraj nje, uhvatio je za ruke. Približio je svoje usne njenim i dao joj poljubac. Topao, strastven poljubac od koga se sva uzbudila… Ali, ubrzo se pribrala i udaljila ga od sebe. Takvi su Francuzi. Veliki ljubavnici. I ovaj bi mladi čovek nju iskoristio… A ona nikoga nije imala u svom životu, osim Mihajla., Ne, ne. A doktor Stanisavljević? On misli na mene. Ja to znam. A ja sam ovde i tako daleko od njega.’
Setila ga se i ustala. Bila je ljuta na sebe što je dopustila da je poljubi ovaj umetnik sa plavim očima i crne kose. Ali, i čovek koji ih je pratio na putovanju bio je razočaran. Ona njega nije videla, ali on nju jeste. Koliko puta je samo pokušavao da joj pridje i zaprosi je, a ona se sada ljubaka sa ovim mladim slikarom. Pa da, on je mladji, lepši i privlačniji. To vole žene. Sve su one takve. A on je verovao da je ona drugačija. Tako mu se ona barem predstavljala. Kako je samo pokvarena i lažljiva! Ali, neće ga ona više videti.
