Danas je očigledno dan za njega. Za Bojana.
Dok sam pisala dnevnik, čula sam na radiju jednu od pesama koju mi je puštao dok smo bili zajedno. Od tada je prošlo šesnaest godina. Mnogo vremena, a još uvek mi je povremeno u mislima. A u srcu zauvek, zaključan u jednom kutku duboko u meni.
Bio je moja velika ljubav, najveća i prava. Bila sam mlada i nisam umela da ga zadržim. Danas, sa skoro četrdeset godina, sve bih uradila drugačije.
Upoznali smo se tokom studija. Jednog jesenjeg dana, u pauzi između predavanja, spazila sam njegov pogled kako se dugo zadržava na meni. Neko vreme smo se samo smeškali, gledali i razmenjivali po koju reč. A ubrzo nakon tog upoznavanja pogledima, izašli smo na prvi sastanak.
Bilo je divno. Sa njim je sve uvek bilo lepo i zabavno. Običan dan ili veče umeo je da pretvori u magiju. Mnogo sam ga volela, a verujem i osećam da je i on voleo mene. Tada nisam bila svesna da ću ga nakon samo nekoliko meseci izgubiti.
Posle našeg prvog sastanka više se nismo odvajali. Provodili smo dane i noći zajedno. Išli na predavanja, zaspivali i budili se jedno pored drugog. Sa njim sam mogla sve. Ceo svet je bio moj, tako mi se tada činilo. Nikada mi ništa nije bilo teško dok sam bila sa njim. Osmeh mi nije silazio sa lica. Bio je moja velika podrška u svemu, pa i tokom studiranja.
Nikada neću zaboraviti jedno decembarsko veče, pahulje koje padaju i šetnju starim delom Beograda. Držali smo se za ruke dok mi je pokazivao stare kuće i pričao o njihovom istorijskom značaju. Ništa od toga nisam zapamtila. Samo njegov pogled, osmeh i njegovu ruku u svojoj.
Isto tako pamtim i jednu junsku zoru na tramvajskoj stanici. Nema ničeg posebnog u čekanju tramvaja, ali emocije tog jutra bile su posebne.
A onda sam slučajno saznala da planira odlazak u Ameriku.
Svet mi se srušio.
To je bilo preveliko razočaranje. Nestao mi je osmeh sa lica, a oči su mi ispunile suze koje nisam sebi dozvolila da poteku. Bar ne te večeri, kada sam odlučila da prekinem našu vezu. Morala sam to da uradim nekoliko meseci ranije, jer bih se još više vezala i na kraju ga nikada ne bih prebolela. Mada, ni sada, posle toliko godina, osećanja nisu sasvim nestala.
Bio je zbunjen kada sam raskinula. Na licu mu se ocrtavala tuga i videla sam da mu je bilo žao. Prihvatio je moju odluku, ali smo se i nakon raskida povremeno čuli.
Umeo je da me pozove usred noći i pušta pesme koje su opisivale baš nas. Sećam se jedne noći, neposredno nakon raskida, pred doček Nove godine, kada mi je rekao da mu nedostajem. To me je samo još više rastužilo.
Nakon njegovog odlaska u Ameriku, noćima sam plakala. Mesecima nisam mogla da se smirim. Sve me podsećalo na njega. Bolelo je mnogo. Duša me bolela.
Sada, nakon toliko godina, mislim da bismo možda uspeli da sam tada bila zrelija. A možda ipak ne bismo.
Pesma koja me je danas, ovog lepog i sunčanog dana, vratila njemu je „Deset mlađa“.
Dok sam je slušala, samo je on bio pred mojim očima. Njegovi zagrljaji, poljupci, osmeh, pogled i svi prelepi trenuci provedeni sa njim. Suze nisam mogla da zaustavim. Razlile su se po svesci.
Naučnici kažu da nešto nikada nismo potpuno preboleli ako nam se oči ispune suzama dok o tome govorimo ili razmišljamo.
„Vidi onu zvezdu, vidi one ostvarene želje…“
„Stavi kremu za bore, možda ti se osmeh vrati…”
